Romansa srećnih radnika

–

Započećemo na početku
sa Vudijem i njegovim ideološkim poljupcem.

Ne mogu da odložim Sibir
ali ne mogu ni da se više hvatam za njega.

Njegove usne bile su proleterska meditacija
o maju, borba između patogena,

jednostavno oni uobičajeni strahovi mladenaca,
reformista ili revolucionara. Spašena

od davljenja, zajahala sam
Vudija na boljševičkom madracu

i zaprosila ga poput pećnice u avgustu.
Nesposobni da se ujedinimo u zajedničkoj borbi

brak se raspao, Trocki i miš.

*

U zemlji srećnih radnika
pesnici su živeli da žanju led.

Nagoveštaji zavođenja vrabaca, zečeva, pasa
mobilizovali su nastanjeni suton

i političko teturanje protrčalo je
ispod stihovanih izveštaja o potrebama.

Bile su potrebne posebne vreće za to
i visoko-kvalitetna noćna navika.

Završila sam sa klizanjem po jezeru. Posvećen
klasnoj borbi, Vudi za večeru

iznosi kašu od dunje i malo šta još.
“Šafranska ljubav” čuje se na Top fortiju

u zemlji hemijskog blaženstva.

*

Direktan kao industrijalista,
ove laži iz fabrike.

Ali kako se čula umetnost?
Rekla bih udarno, sa aktivnim glagolima

i udaljenim presecima veštine.
Ponudi aliteraciju na srebrnom tanjiru,

izloži dva limuna, jednu varljivu dušu.
Podjezična tajna je ostala

gramatička ali nije imala smisla.
Niko nije ukrao jeres.

Nikada nismo imali nešto nalik na delo.
Čitav Sibir.

Celo vešto nestajanje onoga što sam volela.

*

Sećam se Vudijevog čekića, par avian.
Zvao ga je eksperimentalno poslepodne.

Jednom nedeljno njegov manifest uletao je
u moju sobu. Ne priznajem ništa.

Svi carevi basisti, svi carevi ljudi:
tirolci koji su pevali bečke rok pesme.

Ovih dana Vudi me zavodi propagandom pod pokrivačem:
Nikada nismo bolji od Radnika!

Nema više Radnika, odgovaram mu,
ali njegov srp je tvrd uz moje koleno.

*

Lutkarska trupa Deus ex machina
uletela je u Lenjingrad pola sata posle podneva.

Čekala sam među Tatarima koji su se dosađivali
poput meseca. Vudi se pojavio, smrdeći

na nar, sa osmehom proždirućeg-gulaga.
Dzvolila sam mu da pospremi krevet u mome uhu.

Stanarina ga nije koštala ništa, dve glupe rublje
i polupotrošena rolna paučine.

Ja sam babuškala oko njegovog daha
100 jutara kao da su ikone bile Radnici,

pesme komadi leda. Moji drugovi kažu
da će ostavljeni obroci privući mrtve.

Nahranila bih ga onime što je želeo:
lukavom merom porizvodnje, zvezdama.

*

Crveni džinovi sporo plešu, od vatre do vatre,
spaljujući sve. Ovaj brak

je glasina koju smo jednom čuli.
Narodni heroji pevuše, poput cikada.

Narod se oglašava poput nas,
koji nikada nismo hteli da jedemo ili spavamo.

Kremlj usana. Ćirilični samoglasnik.
Radnička harmonija. Pesma može da procuri

kada je tišina akustički lek,
ali kako da stopalima izbegnemo okupaciju krila?

*

U kalendaru sam označila nultu godinu doktore Živago.
Opevam ljubav, turnir u ruletu!

U jutro Vudijevog progonstva, spavala sam
nedeljama. Optužio me za depilaciju

aforistički: Srećni Radnici se posvećuju
ometanju sopstvene želje.

*

Radnici koji ne poseduju sredstva
pogrešno ih procenjuju, nalaze ih kako lebde

nad glavama umesto sna. Ofelija
se cenka za ljubav, guta pesak.

Ovde ruzmarin. Ovde Hamletov poljubac.
Zamisli istovremeno česticu i njenu brzinu.

Zamisli pritoke tvojih drugova:
svi se izlivaju za tebe.

Revolucionar ne poseduje princip
neodređenosti. Madam Cvetajeva

čita mu dlan, oseća Kil Krik:
ova linija ovde znači da tvoje srce još kuca.

*

Ponekad me Vudi posmatra
preko svoje nesrećne salate i govori

o statističkoj verovatnoći.
Mi smo nalik na kapitaliste koji traže spajalice.

Ko je mogao znati da će 1953. Kosmos proći
ispod Kasiopeje u konfiguraciji za pamćenje?

Kako bi inače zahvatili trajni bljesak?
Noć je bila čista, moje oči nenaviknute.

Nikada nisam videla Mir tako blistavog.
Ispisano kao rastanak, uparivanje postaje

Pirova pobeda.
Pogledaj Glasnost. Pogledak Kosmonaute.

Pogledaj dar bačen u vatru.

*

Potemkin je nastavio da plovi. Kliše
mučenika, Vudi jede u mom Lej-zi-boju,

sa srcem na pedestalu od skaja.
Položili smo geografsku širinu preko dužine

ali nismo stigli nigde.
Vudi, zašto me nisi upozorio da će revolucija

biti tako bleda? Trpezarija
se buni kao laktovi. Vazduh se buni kao kolena.

Muzika je ta koja degeneriše.
Prinosim kompas njegovom levom uhu

i predajem papire za valcer.
Ali kako se možemo žaliti

na Narodnog heroja?
Na propuste veličine vrtnih mušica?
Na večeru? Još jaja obojenih čajem?

*

UNAZAD

1. Ovu milost pronašla sam na kraju: kada je potreba bila Crvena armija, bili smo carevi.

2. Ovu milost pronašla sam u tunelima: u mraku ne znam za svetlost.

3. Još uvek tragam za izlazom bez nasilja.

4. Kada smo bili mladi i mogli da putujemo, kako sam volela izgled reči kontranapd.

–

Mesto na kome ćemo na kraju / Pronaći svoju sreću

–

Istorija revolucija je istorija mutnih ideja
Sleganja ramenima, nesleganja ramenima,
Stajanja naokolo, delanja bez razmišljanja,
Razmišljanja bez delanja, bivanja stisnutim i stiskanja,

Bivanja ženom ili devojkom i stajanja naokolo,
Ženom ili devojkom sa brašnom u džepu
—- za pravljenje oblaka od brašna
———— da bi se poremetilo vidno polje policajaca.

Taj beli oblak bilo čega
Među pokretnim i nepokretnim telima
Je upravo ona istorija nalik na neistoriju
——– anistorijskog proseka,
To divno neprecizno i provizorno nešto-
———————————— upotrebljeno kao oružje ili nikad.

Kako je sasvim nedovoljno teoretisano disanje,
Hodanje i nehodanje,
Želja da se dobro provedemo i dobar provod,
Kao da svako ima Eden na nišanu
———— i niko više ne ide u školu sa svojim telom.

Istorija revolucija je istorija pravovernih
——– što nariču nad svojim nepeouzdanim
———————————–pravoverjima:

Bilo kakvom preciznom stvari – glupom ovih dana:
Samom idejom utiskivanja ništavila
———–u vazduh između opštih građevina.

Nema ljudskog prostora – samo papir za štampu.
Ničega preciznog – utisnutog.

–

Nepisanje

–

Kada ne pišem, ne pišem roman koji se zove 1994. o mladoj ženi u kancelarijskom kvartu u provincijalnom gradu čiji posao je da seče i lepi vreme. Ne pišem roman koji se zove Neron o najbogatijoj umetničkoj zvezdi na svetu, u svemiru. Ne pišem knjigu koja se zove Kanzas Siti splin. Ne pišem nastavak Kanzas Siti splina koji se zove Kurvin Maldoror. Ne pišem knjigu političke filozofije koja se zove Pitanja za pesnike. Ne pišem skandalozne memoare. Ne pišem patetične memoare. Ne pišem memoare o poeziji ili ljubavi. Ne pišem memoare o siromaštvu, uterivanju dugova ili bankrotu. Ne pišem o porodičnim sudovima. Ne pišem memoare, jer memoari su za vlasnike nekretnina, ali ne pišem ni memoare o zabrani pisanja memoara.

Kada ne pišem memoare ja takođe ne pišem ni bilo kakvu poeziju, ni pesme u prozi, savremene ili ne, ni pesme od fragmenata, ni zategnute i sabijene pesme, ni olabavljene i razgovorne pesme, ni pojmovne pesme, ni virtuozne pesme koje upotrebljavaju mnoštvo eufonijskih sredstava, ni pesme sa epifanijama ni pesme bez, ni dokumentarne pesme o nedavnim političkim trenucima, ni pesme teške od aluzija na kritičku teoriju i popularnu muziku.

Ne pišem “Napuštanje Atoča stanice” od Ane Bojer, a sigurno ne pišem ni “Nađu” od Ane Bojer, iako bih želela da napišem “Dug” od Ane Bojer, iako ne pišem ni “Nemačku ideologiju” od AneBojer, niti scenario koji se zove “Spartacisti”.

Ne pišem s obzirom da sam očajnija od Rusoa.
Ne pišem s obzirom da sam nevinija od Blejka.

Ne pišem epsku poeziju iako mi se dopada ono što je Milton rekao o lirskim pesnicima, kako piju vino, dok epski pesnici trebaju da piju vodu iz drvene posude. Htela bih da pijem vino iz drvene posude ili da pijem vodu iz ispražnjene vinske boce.

Ne pišem knjugu o šopingu, koja je o ženi koja kupuje.
Ne zapisujem snove, ni svoje ni tuđe.
Ne zapisujem istorijske rekreacije bilo koje trajne književnosti.

Ne pišem bilo šta št je bilo ko od mene tražio ili što čeka da napišem, ni esej o poetici ni bilo kakav drugi esej, ni odgovor na okrugli sto, ni odgovor na intervjue, ni ohrabrenja za mlađe pisce, ni svoje misli o kritičkoj teoriji ili popularnoj muzici.

Ne pišem novi ustav za republiku bez istorije.
Ne pišem zaveštanje ili medicinski izveštaj.

Ne pišem status na Fejsbuku. Ne pišem zahvalnice ni apologije. Ne pišem radove za konferencije. Ne pišem prikaze knjiga. Ne pišem blarbove.

Ne pišem o savremenoj umetnosti. Ne pišem izveštaje sa svojih putovanja. Ne pišem prikaze za Nju Inkvajeri ni tekstove za Tripl Kanopi niti bilo šta za Fens. Ne pišem dnevnik čitanja, aktivnosti ili ideja. Ne pišem romane naučne fantastike o problemima ideje o autonomiji umetnosti ni romane naučne fantastike o problemima društva sa samo jednim zakonom, a to je pristanak. Ne pišem priče zasnovane na

Neupotrebljenim idejama za priče Natanijela Hotorna. Ne pišem onlajn profile za upoznavanje. Ne pišem anonimne zvanične izjave za medije. Ne pišem udžbenike.

Ne pišem istorju ovih vremena ili prošlih vremena ili budućih vremena, čak ni istoriju ovih vizija koje su sa mnom po čitav dan i čitavu noć.

–
–
izabrao i preveo Stevan Bradić

En Bojer je američka pesnikinja i esejistkinja. Rođena u Topeki, Kanzasu, 1973. godine. Objavila je pet knjiga: The Handbook of Disappointed Fate (2018), Garments Against Women (Ahsahta Press, 2015), za koju je 2016 nagrađena Community of Literary Magazines and Presses Firecracker Award, My Common Heart (2011), The 2000s (2009) i The Romance of Happy Workers (Coffee House Press, 2008). Predaje na Unmetničkom institutu Kanzas Sitija od 2011. Dobitnica je Whiting nagrade za 2018. godinu. Živi u Kanzas Sitiju, Misuri.