Crni Orfej – Toni Biko
Molitva malog crnje
–
Gospode, jako sam umoran.
Rođen sam umoran.
I mnogo sam prepešačio od kad se petao oglasio
I visok je proplanak koji u njihovu školu vodi.
Gospode, ne želim više u njihovu školu.
Učini, molim te, da tamo više ne idem.
Hoću da pratim mog oca po brzacima svežim
Dok noć jos plovi po tajnama šuma
Gde uteknu duhovi koje je zora do maločas jurila.
Hoću da idem bosonog po puteljcima crvenim
Koje peku plamenovi podneva,
Hoću da odremam moju dremku pod
krošnjama manga teškim od plodova.
Hoću da se probudim
Dok tamo negde riče sirena belaca
I Fabrika
U okeanu šećerne trske
Kao usidreni čamac
Povraća na polja svoju crnačku družinu…
Gospode, ne želim više u njihovu školu,
Učini, molim te, da tamo više ne idem.
Oni pričaju kako bi trebalo da mali crnja tamo ide
Kako bi postao isti
kao gospoda iz grada
kao gospoda prilična.
Ali ja, ja neću
da postanem, kako oni kažu,
gospodin iz grada,
gospodin priličan.
Radije bih švrljao naokolo po šećeranama
Gde su džakovi dupke puni
šećera smeđeg kao moja koža.
Radije bih, uoči časa kad zaljubljeni mesec
tiho priča na uho povijenih kokosa,
Slušao u noći šta ima da kaže
Promukli glas starca koji pušeći priča
Pripovesti o Zambi i sadrugu Dugouhom,
I o toliko drugih stvari
Kojih nema u knjigama.
Crnjama, ti to znaš, nije preostajalo ništa do teško giljanje,
Čemu onda još i učenje tih knjiga
Koje nemaju veze ni sa čim odavde?
A uz to je još i tako tužna ta njihova škola,
Tužna kao
Ta gospoda iz grada,
Ta gospoda prilična
Koja više ne zna da provede večeri plešući na mesečini
Koja više ne zna kako se hoda bosih stopala
Koja više ne zna da priča priče pred spavanje.
Gospode, ne želim više u njihovu školu!
–
Četiri pesme
–
Satchmo
–
ne
ne pokrivajte uši
na štucanja na jecanja
na glisanda prefinjena
na piskavost na insistiranje
na kadence
bluza
——— – zanjihanog o!
—————— trubom
Sačmovom
jadanje prigušeno iz dušnika
linčovanog crnca
zvuk krvi vrijuće
klizeće
od snage tekuće kuljajuće
——————reke
—————————Misisipi
sporo uravnotežavanje
tela
besnilo propovedi i dugi jauci
histerični
u njihaonici
———crnačkih crkava
——————države Misuri
zelene izbijajuće iskre
———iz lomača varničavih
——————Kentakija
—————————Virdžinije
————————————Džordžije
crvene želje koje greju
———noći Bahama
——————Oklahome
—————————Alabame
ne
ne pokrivajte uši
na štucanja na jecanja
na glisanda prefinjena
na piskavost na insistiranje na kadence
bluza
——— – zanjihanog o!
—————— trubom
Sačmovom
ne zatvarajte uši
na smejanja na uzdisanja
na ludila
na bljeskanja na op-opa
na uživanja
što se gurkaju –
——————ha ha!
što se nakupljaju –
—————— verujem ti ja!
————————— – u trubi
Sačmovoj
osmesi crnackih beba
koji osvetljavaju noć
——— crnu
——— Bahama
—————— Oklahome
————————— Alabame
pretvorna sreća crnih devojaka
—————— mladih devojaka
u crnim kabareima
————————— Harlema
koje traže na dnu smeđeg viskija
——— zlatnog viskija
zaboravljeno lice
——— smeđokosog momka
—————— mladog momka
————————— iz Baton Ruža
———————————— iz Načiza
kikot crnaca
koji se valjaju po crnim
—————— ulicama
—————— Friska
————————— Čikaga
———————————- Santjaga
ne
ne pokrivajte uši
na smejanja na uzdisanja
na ludila
na bljeskanja na op-opa
na uživanja
što se gurkaju –
—————— ha ha!
što se nakupljaju –
—————— verujem ti ja!
————————— – u trubi
Sačmovoj
–
Ameriko
–
ja sam gvožđe usađeno u mesu tvoje
rane
riblja kost zaglavljena u tesnacu tvoga ždrela
komadić antracita u steni tvojih kostiju
i nikakvo krštenje
nikakvo obredno umivanje neće te oprati od mene
Ameriko
cvetajući snegovi pune te pamukom
to je moj plodni znoj
———to je moja krv
——————tvoje bogatsvo
sokovi mekoće
u trskama tvoje duge kose
srebrne
to su moje suze nepresušne
u buci tvojih pogona
tvojih rudnika
———tvojih fabrika
u nasilju bakarnih glasova
——————nazalnih glasova
——————promuklih glasova
tvoje muzike
čuj naglasak mog besa
——————mog bola
—————————mojih sramova
Ameriko
oblačine od uglja nad tvojim predgrađima u jadu
ne to nije čađ moje kože
koja kalja svetlost ljudi
to je pepeo mojih kostiju sažeženih
u požaru linčovanja
čelik tvojih solitera teče
kroz moje bronzane mišiće
jer ja nosim na mojim ramenima
svu težinu Novog Sveta
ja sam senka tvoga tela
dojilja sa bradavicama noći
čije mleko obogaćuje bujnost tvoje krvi
bledoću tvoga tena –
ne možeš me od sebe rasparati
u meni je gnev odbijenih ljubavnika
zariću moje zube
u tvoje svetlo meso
o zemljo silovanja
zemljo nepravde
———i budućnosti
slomiću ti kičmu –
veoma krhku između Kolona i Paname
vezaću oko tvog uvijenog struka
tesni kaiš užarenja
pohlepnosti
moj glas
——— – onaj Sezerov i Mak Kejov
——— Robesonov i Gijenov
biće jači od tvoje oholosti
viši od tvojih oblakodera
jer izbija iz mračne utrobe
patnje
Ameriko
–
Geto
–
Zašto da se zatvorim
u tu sliku sebe
koju oni žele da okamene?
sažaljenja kažem sažaljenja!
zataškavam u getu egzotizma
ne ja nisam taj idol
od drveta abonosa
što srče svetovni tamjan
koji spaljujemo
u muzejima egzotizma
nisam taj kanibal
sa sajma
koji valja zenice od slonovače
da bi se dečurlija usplahirila
ako pustim krik
koji mi spaljuje grlo
to moj stomak vri
od gladi moje braće
i ako ponekad urlam svoju patnju
to je moj nožni prst
načepila čizma drugih
slavuju pevaj različite note
završi sa mojim monotonim žalbama!
nisam glumac
sav zamazan od čađi
koji jeca svoju bol
ruku podignutih k nebu
pod okom kamera
nisam ni
nepokretni kip pobune
ili prokletstva
ja sam živa zver
lud za plenom
stalno spreman da zaskočim
da zaskočim život
koji se ruga mrtvima
da zaskočim sreću
koja nema pasoša
da zaskočim ljubav
koja prolazi pred mojim vratima
reći ću Betoven
gluv
u sred halabuke
jer to je za mene
za mene koji mogu bolje da razumem
to da on razbešnjava oluje
pevaću Remboa
koji je hteo da bude crnja da bi bolje saopštavao ljudima
na jeziku postanaka
i diviću se Matisu
Braku i Pikasu
jer su pronašli u strogosti
osnovnih formi
staru tajnu ritmova
kroz koje se život ispevava
da veličaću čoveka
sve ljude
isplešću gnezdo za njih
srca punog pesme
ruku teških
od prijateljstva
jer su stvoreni po mom izgledu
–
Black Beauty
Tvoje grudi od crnog satena
ustreptale od galopa tvoje krvi
što poskakuje
tvoje ruke gipke i duge čija glatkost
talasa
taj beli osmeh
očiju
u noći lica
budi u meni
ove noći
———tapšuće ruke
——————gluve ritmove
—————————spore melopeje
kojima se opijaju tamo u zemlji Gvineje
naše sestre
———crne i gole
i čini da se u meni
ove noći
dižu crnački zalasci teški od putenog uzbuđenja
jer duša crnačke zemlje gde spavaju
preci
živi i govori ove noći
uznemirenom snagom duž tvojih bokova
isturenih
nehajnom brzinom ponosnog hoda
koji čini da se –
———kad ti ideš –
——————za tvojim koracima vuče
divlji poziv noći koji se širi
———i ispunjava
neizmernu vibraciju tam-
——————tamova
u groznici
jer nadasve u tvom glasu
———tvom glasu koji se seća
treperi i plače ove noći
duša crnačke zemlje gde spavaju preci
Preveo sa francuskog Aleksa Nikolić
Gi Tirolien (Guy Tirolien), rođen 1917. godine na Gvadalupeu, jedan je od frankofonih autora uvrštenih u prekretničku Antologiju nove malgaške i crnačke poezije na francuskom jeziku iz 1948, za koju je Žan-Pol Sartr napisao čuveni predgovor „Crni Orfej“. Bio je jedan od ključnih aktera pariskog pokreta Crnaštvo (Négritude) i poznanik autora okupljenih oko njujorškog pokreta Harlemske renesanse. Sve do smrti 1988. godine, zalagao se za ekonomsko i kulturno zbližavanje Antila i Afrike u okvirima onoga što se danas naziva konceptom Crnog Atlantika. U ovom izboru nalazi se „Molitva malog crnje“, pesma koja je postala simbol njegovog pesinčkog opusa, kao i kvartet posvećen crnačkom pitanju u američkom kontekstu.