Razgovor sa Sinišom Tucićem vodio Roland Orčik. Intervju je na mađarskom dostupan na književnom portalu “1749”.

Roland Orčik: Pesnički koreni su ti u bivšoj Jugoslaviji. U svojim delima često reflektuješ na promenjeni prostor, na današnje simulakrume država bivše republike. Kako vidiš postjugoslovensku pesničku scenu u Srbiji i u prostoru?

Siniša Tucić: Iako se nekadašnja Jugoslavija raspala na više manjih država, saradnja izmedju pisaca koji deluju u postjugoslovenskom prostoru je intezivna. Sve nas vezuje i zajednički jezik i zajednička prošlost. Pisci međusobno razmenuju knjige, putuju, organizuju književne nastupe. Postoje i nekoliko regionalnih književnih nagrada. Pre dve godine, nastupao sam na festivalu „Poligon“ u Mostaru u Bosni i Hercegovini koji sa puno entuzijazma vodi moj prijatelj i književni sabrat Mirko Božić, autor sjanog autobiografskog romana „Kristalno zvono“ u kojem poglavlja počinju receptima za kolače iz sveske njegove majke. Svake godine u ovaj bosanskohercegovači grad dolaze pisci iz celog regiona. „Poligon“ vidim kao mesto susreta različitih poetika,  i  ukrštanja književnih diskursa. Slični festivali postoje u Banjaluci, Sarajevu, Zagrebu, Beogradu… Književna scena i dalje postoji, knjige se razmenjuju i to je dobro. Što je veći književni prostor kvalitet književnih dela se podiže na viši nivo. Mi jedni  na druge utičemo i medjusobno se podstičemo radeći na jeziku kako u poeziji, tako i u prozi. Ono što je uočiljivo to je da i dalje u knjigama dominiraju ratne teme, tranziciona svakodnevica, nerešeni politički problemi. Čitav region je nažalost opterećen posledicama ratova iz devedesetih godina XX veka. Čini mi se da nema dovoljno  polemika, problematizacija književnosti i suprostavljanja pogleda na samu književnost, a uzrok možda leži u tome da su bolna pitanja u sferi politike ostala još uvek nerešena i što smo još uvek u fazi uspostavljanja poverenja nakon nesrećnih ratnih sukoba, stoga je još uvek rano za neku polemičniju regionalnu književnu scenu.  Predstoji nam još dug put u konstituisanju zajedničkog književnog prostora  kakav je  u nekadašnjoj Jugoslaviji postojalo, ali stvari idu u dobrom pravcu.      

RO: Rat je u književnosti ponovo vratio problem stvarnosti, mimezisa, neki teoretičari to su nazvali „neorealističkom” strujom u literaturi. Ti od prve pa do uskoro objavljene zbirke, do Mehaničkih monstruma se baviš sa traumatičnim iskustvom rata. Kako izgleda diskurs rata u doba mira u Srbiji?

ST: Iako je prošlo više od dvadeset godina od prestanka sukoba u građanskim ratovima na području bivše Jugoslavije, ratne teme su, kako sam već rekao još uvek i čini se sve više i više prisutne u književnim delima mlađe i srednje generacije. Kao da još uvek nismo raščistili sa temama iz bliske prošlosti. U književnosti je jedan od najbitnijih perioda detinjstvo, a  odrastanje pisaca  mlađih generacija na prostorima bivše Jugoslavije obeležio je rat. Neki od nas su slike razaranja gledali preko televizije što se očituje u najnovijem romanu Slobodana Tišme „Grozota ili…“, a neki su bili svedoci sukoba u području zahvaćenom ratom.  U ratnim godinama kao da se bežalo od pisanja o ratu, a danas rat postaje jedan od dominantnih narativa u književnosti. Ipak, jedan od prvih romana  koji sam još devedesetih čitao bio je roman „Esmarh“, Vladimira Jokanovića, u kojem je autor opisao početak ratnih sukoba u rodnom gradu Osijeku koji se nalazi u Hrvatskoj. „Esmarh“je  veoma upečatljiva urbana prozu o suočavanja generacije svršenih srednjoškolaca sa početkom rata u jednom panonskom gradu. Jokanović se više  nije pojavljivao u književnosti. Kao da je rekao ono što je imao šta da kaže ne nastavljajući da piše. Mnogi koji se danas bave sličnim temama i istim događajima na primer neznaju za taj roman. Tu bih takođe i pomenuo  „Hotel Zagorje“ u kojem hrvatska književnica Ivana Bodrožić  piše o životu svoje porodice i o ocu koji se i dan danas vodi kao nestao a verovatno je završio na zloglasnoj Ovčari nakon pada Vukovara. Od aktuelnih srpskih pisaca rat dominira u prozi Vladimira Tabaševića, dobitnika najuglednije NINOVE nagrade u Srbiji. Izdvojio bi i roman ovogodišnje dobitnice nagrade Evropske unije za književnost Lane Baštašić „Uhvati zeca“ u kojem autorka poput Elene Ferante, ali na sasvim poseban piše o odnosu dve prijateljice u Bosni za vreme rata i posle rata. Tu je i sjajna književnica Amela Kahrović Posavljak, Darko Cvijetić, Almin Kaplan, Srđan Sekulić… Različiti književnici na različite načine doživljaju ratne strahote u jeziku i čini se da će rat još biti prisutan u književnosti ovih prostora jer trauma koje je ostavio rat nisu prevaziđene. Ipak treba sačekati određeno vreme kako bi ostvarenja pomenutih pisaca bila sa vremenskom distancom vrednovana, kako bi stekli kompletnu sliku o ratnim temama u književnostima na prostorima bivše Jugoslavije.

RO: Tvoj otac je bio kultna figura u „vojvođanskoj tekstulnosti”, avangardni, neoavantgardni poeta ludens. Ti se često osvrćeš na probleme avangarde, na utopijske iluzije umetničkih pokreta. Avangarda, neoavantgarda, postmoderna – sve su to strategije koje su provocirale institucijalne, kanonske diskurse. Kako izgleda igra književnosti i moći u današnjoj srpskoj poeziji? Sa kojim estetskim i društvenim problemima se suočava mladi srpski poeta? Možemo li govoriti o dinamičnom kanonu?

ST: Počev od dvehiljadite godina, na književnoj sceni Srbije pojavilo se pedesetak novih pesničkih imena. Poezija se piše, pesničke zbirke se izdaju i neki smatraju da je poezija trenutno najvitalniji književni žanr. Mladi srpski pesnici su dobro teoretski potkovani, poetički osvešćeni, ali i društveno angažovani. Neki od njih se oslanjaju na avangardna i neoavangarda istustva, a drugi svoje pesničke uzore pronalaze o neosimbolizmu i tradiciji. U nekoliko zbornika koji su objavljeni u poslednjih deset godina može se primetiti široki spektar različitih poetika. Moja zapažanja su da su nove generacije pesnika znatno podigle nivo poezije. Mnogo je manje slabih pesama. Ono što nedostaje, to su antologijske pesme. Sve je ravno i ništa ne strči. Često mi se dešava da pročitam zbirku i nemam nikakvih zamerki, ali kada sklopim korice knjige ne zapamtim ni jednu jedinu pesmu, ni jedan jedini stih. Ne kažem da je to apriori loše. Za sada je teško utvrditi šta će od objavljivane poezije ostati na duže staze i da li će nove pesničke generacije uticati na književnost.

RO: Tvoj otac, Vujica Rešin Tucić je bio u odličnim kontaktima sa Oto Tolnaijem, Ištvan Domonkošem i celom ekipom iz novosadskog Új Symposiona. Kakve su danas književne veze između Srba i Mađara u Vojvodini?

ST: Veze između pisaca koji pišu na srpskom i mađarskom jeziku u Vojvodini imaju dugu tradiciju. Živimo na jedinstvenom prostoru panonske nizije koja pripada srednjeevropskom kulturnom krugu. Preplitanje madjarskog i srpskog prostora se vidi u književnim delima Danila Kiša i Miloša Crnjanskog, a meni posebno drag mađarski pisac Geza Čat je u svojim pričama i dnevnicima pominjao vojvođanska mesta. U nekim sretnijim vremenima, šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka, srpski književnik Aleksandar Tišma preveo je kultni roman Lasla Vegela „Memoari jednog makroa”sa mađarskog na srpski jezik. Takodje, treba pomenuti i dve novosadske pesnikinje Judite Šalgo i Katalin Ladik koje su pisale na srpskom i madjarskom jeziku pomagale jedna drugoj u prevođenju pesama, na srpskog na mađarskog i obrnuto. A onda je došlo do raspada zemlje, pojave nacionalizma i početka nesrećnih ratova devedesetih. Dugo godina nije postojala komunikacija između pesnika koji pišu na različitim jezicima, a žive u Vojvodini i ja sam se pitao zašto je to tako? Meni je uvek bilo stalo do komunikacije, ne radi puke političke korektnosti, niti u ime neke štreberske forme usiljenog multikulturalizna, nego iz prostog razloga jer me je zanimalo kakve su tendencije u književnostima pesnika mlađe generacije koje piše na drugim jezicima, a žive i stvaraju tu pored mene. Medjutim, u poslednjoj deceniji situacija se menja na bolje.  Nekoliko godina novosadska pesnikinja Jelena Anđelovska je zajedno sa mađarskom grupom “HÍD-kör” organizovala književne večeri pod nazivom „Transporteri”. Na zajedničkim čitanjima poezije zajedno su nastupali pesnici koji pišu na srpskom i mađarskom jeziku. Takođe, pre koju godinu su izašle i izabrane pesme sa prevodom na mađarski novosadske pesnikinje Maje Solar, a prošle godine je Angela Pataki sa mađarskog na srpski prevela sjajan roman Rolanda Orčika „Fantomkomando”. Ono što je mene iznenadilo jeste i prevod sa mađarskog na srpski jezik romana vojvođanskog književnika Ota Tolnaia „Morska školjska” o njegovoj rodnoj Kanjiži. U izvaredno napisanoj prozi, Oto Tolnai je pokazao kako je moguće pisati o malom vojvođanskom mestu, a pokazati svu širinu i erudiciju  koju poseduje jedana evropski intelektualac koji živi u Vojvodini.

RO: Kakav je danas status Novog Sada u kulturi? Da li je još uvek kultno mesto, epicentar subverzivnih umetničkih praksi kao u ’60-tim i ’70-tim gondinama?

ST: Novosadska avangarda sedamdesetih godina XX veka, jeste jedinstvena pojava u kulturnoj istoriji grada. Sledeće godine se navršava 50 godina od nastupa legendarnih grupa Januar-Februar na novosadskoj Tribini mladih i u beogradskom Domu omladine. Na tim zakuskama izvedeno je niz subverzivnih avangardnih akcija, koje su izazvale žeštoke reakcije tadašnje vlasti. Sistem se uplašio od novih pojava u kulturi, a akteri avangardne scene su bili etiketirani kao neprijatelji socijalizma. Duh vremena, talas slobode, revolucije, novih pogleda na svet, iznedrila je umetnost koja se u tom intezitetu u Novom Sadu, ni pre, ni posle nije dogodila. Tribina mladih na kojoj su se okupljali ovi umetnici ubrzo je likvidirana, umetnici Slavko Bogdanović i Miroslav Mandić osuđeni su na zatvorske kazne zbog svojih objavljenih tekstova koji su okarakterisani kao neprijateljski prema tadašnjoj državi, a moj otac Vujica Rešin Tucić je izgubio posao. Puno je priča o novosadskoj avangardi koje su u domenu mita, a malo svesti o tome da su njeni pripadnici stvarali u duhu vremena i da su tada prevođeni i objavljivani u novosadskom časopisu Polja veoma bitni tekstovi o konceptualnoj umetnosti, vizuelnoj poeziji, performansu, body-artu, fluksusu kao i radovi samih protagonista novosadske scene. Novi Sad u tom vremenu nije kasnio za svetom. Novosadski književnici i umetnici Vladimir Kopicl, Čeda Drča, Slobodan Tišma, Miroslav Mandić, Katalin Ladik, Judita Šalgo ostavili su tekstove koji tek danas dobijaju svoja tumačenja i koji se proučavaju na fakultetu, o radu ovih umetnika pišu se doktorati. Početkom ove godine izašao je drugi tom sabranih dela moga oca, jednog od ključnih aktera novosadske avangarde sedamdesetih u izdanju Kulturnog centra Novi Sad, u kojima se može naći sve poezija, proza koju je pisao, svi eseji, kritike, polemike, dnevnici. Sabrana dela koja su priredili Alen Bešić i Marjan Čakarević značajan su dokument o jednom vremenu i velikoj borbi za novu umetnost u Novom Sadu. Želeo bih da pomenem i izbor iz novosadske konceptualne poezije pod nazivom „Novosadski tekstualizam” koji je izašao 2018 godine, a koji je priredila Silvija Dražić. Ipak i pored ovih poduhvata, Novi Sad nije na najbolji način verifikovao rad ovih književnika. Avangarda sedamdesetih je još uvek na margini. Danas više nema cenzure, umetnici nisu više neprijatelji socijalizma, ali ostaju bez institucionalizovane podrške i prepušteni su surovostima neoliberalnog kapitalizma.       

RO: Poezija je samo jedan izraz tvog rada, baviš se i izvođačkim umetnostima: za vreme Miloševića bio si član grupe Magnet, zatim u muzičko-pozorišnoj formaciji Alice in Wonderband. Da li postoji u Novom Sadu i dalje vitalna performans-scena? Da li mladi pesnici često izvode performanse?

ST: Ne može se porediti Novi Sad sedamdesetih godina XX veka i Novi Sad na kraju druge decenije XXI veka. To su dva različita grada, dve različite epohe. Prošlo je vreme heroja i pionirskih pokušaja da se u umetnosti misli drugačije. Ipak, stvari treba posmatati u skladu sa duhom vremena. Današnji performans se najbolje očituje u izvođenju slem poezije, a slem je postao planetarni fenomen. U svim većim gradovima Evrope i sveta održavaju se takmičenja u izvođenju slem poezije. Svakog poslednjeg petka u mesecu u Novom Sadu se održava pesnička manifestacija „Poetarium” koju već skoro deset godina organizuje i vodi novosadski pesnik Nikola Oravec. Na ovim večerima nastupaju pesnici i pesnikinje različitih generacija koji unapred pripremaju svoje nastupe i izvode svojevrsne performanse pred publikom. Dobra je stvar što pesnici utiču jedni na druge. Često se desi da na Poetarium dođe neki mladi pesnik amater čiji stihovi robuju tradicionalističkim klišeima, ali on vremenom slušajući druge pesnike počne drugačije da piše. Sa druge strane sa Poetariumu nastupaju i vrhunski slemeri i uživancija je gledati njihove nastupe. Tu bi izdvojio izvrsnog pesnika Nenada Ignjatovića koji je osvojio 6. mesto na evropskom prvenstvu u Slem poeziji u Budimpešti. U planu je i da se objavi zbornik pesnika koji nastupaju na Poetariumu i to će biti najbolji dokaz da iz performansa nastaje dobra poezija.    

RO: U tvojoj trećoj pesničkoj zbirci „Nove domovine” reaguješ na problem virtuelne stvarnosti, koja se prikazuje kao parodija, odnosno pornografija transcendencije. Slični problemi se pojavljuju i u sledećoj knjizi „Metak”. Da li je za tebe poezija, pisanje poezije akt demistificiranja jezičkih strategija moći? Da li je to simulakrum poezije?

ST: U savremenoj poeziji jezik nema moć ako ne obuhvata celokupnu stvarnost sveta koja je prekrivena i virtuelnom realnošću. O tom svetskom bolu su pisali još romantičari, a u novije vreme svetski bol je zamenjen  simulakrumom. Svaki pesnik kreira svoju sliku sveta, a dobri pesnici imaju svet o celini i sa njom se sa lakoćom poigravaju. Kao što je to nekada činio veliki pesnik ovih prostora Petar Petrović Njegoš u svom spevu „Luča mikrokozma” koji je u svojim stihovima obuhvatao čitav kosmos, tako se sa jezikom poigravao i novosadski neoavangardista Vojislav Despotov. Svaka njegova pesma je svojevrsni simulakrum koji govori o o muzici, literaturi, filmu, savremenim tehnologijama… Despotovljeva poezija  je poezija kalambura, igara, izvrtanje smisla, semantike, otkrivanje paradoksa u stvarnosti kroz jezik.

RO: Telo, medijum, pesnički subjekt – to su česti motivi tvoje poezije. Ti imaš specifično telesno iskustvo sveta. Bolest je često prauzrok umetnosti. Kako ti gledaš na svoje telo, na svoj pesnički identitet?

ST: Od svojih prvih pesama u zbirci „Betonska koma” bavim se telom. Telo je moj usud, moja sudbina u poeziji, moj identitet, s obzirom da sam od rođenja osoba sa invaliditetom zbog posledica cerebralne paralize. U početku je to bilo moje intuitivno promišljanje tela, ali sam vremenom, čitajući određenu literaturu proširivao svoja saznanja o telu. Prelomna tačka je bila moj susret sa poetikom nemačkog ekspresionizma onih nesrećnih devedesetih godina na  letnjem raspustu između trećeg i četvrtog razreda gimnazije. Tada sam se susreo sa pesmom Gotfida Bena „Lepa mladost” i sa raspadnutim telima u poeziji, što je imalo posebno značenje s obzirom da smo bili okruženi scenama raspada u tim ratnim godinama. Mogle su se povući paralele između Nemačke dvadesetih godina i Srbije devedesetih godina XX veka. Tada sam shvatio da je moguće pisati o najstrašnijem i najbolnijem, bez ikakve zadrške. Tema mog maturskog rada bila je poetika ekspesionizma u književnosti i rad je sa moje današnje tačke gledišta očajno loš, ali ekspresionizam je ostavio trajan uticaj na sve što ću kasnije pisati. Pojavom interneta percepcija tela se promenila, telo je dezintegrisano. Svi smo postali avatari sakriveni iza pasvorda pobacani po virtuelnom univerzumu i otuda naziv jedne moje pesme „Pobacani pasvordi”po kojoj je nazvan i izbor iz moje poezije koji je 2015. uredio poznati novosadski pesnik Vladimir Kopicl. Ipak, virtuelnost je samo privremenost. I dalje je telo vezano za opipljiv svet nasilja, torture, opresije i to sam najbolje osvestio čitajući filozofske tekstove Mišela Fukoa i Džudit Batler. Telo je jedan od glavnih motiva i moje poslednje pesničke zbirke „Mehanički monstrumi”, koju je u okviru izdavačke kuće PPM Enklava uredio jedano od najboljih srpskih savremenih pesnika Zvonko Karanović, što je za mene velika čast. U „Mehaničkim monnstumina” telo je telo, telo koje se uči, telo koje se misli, telo koje samo sebe konstituiše, ali i prolazi kroz različite torture i disciplinovanja. U poslednjoj zbirci na direktan način progovaram i o svom invaliditetu koji je jedan od mojih identiteta. Moj invaliditet nije bolest, jer savremene teorije invalidnosti ne posmatraju invaliditet kao bolest. Invalidno telo nije više u institucijama, bolnicama i ustanovama za popravljanje i lečenje, i tu je postignut napredak u prihvatanju drugosti u domenu ljudskih prava i jednakosti, ali su se pojavile drugačije politike prema telu u vidu ponekad nametnute političke korektnosti i to otvara novi prostor za drugačije promišljanje tela.

RO: Pišeš i prozu, koje probleme možeš lakše da obradiš u prozi?

ST: Trenutno pokušavam da završim rad na prozi u kojoj pišem o Popinom prasetu. Radnja mog prvog romana događa se u leto 1991. kada počinju ratni sukobi na prostoru bivše Jugoslavije. Popino prase je zelena travka, korov koji je opasno staviti u usta, jer ta travka beži i jako je teško ispljunuti je iz usta. Celo leto 1991 ležao sam u bolnici, jer sam zbog jedne nesmotrene dečije igre, dokazivanja pred drugovima travku stavio u usta i ona je nesrećnim slučajem završilo u mom desnom plućnom krilu, a doktori su bronhoskopijama i drugim medicinskim metodama pokušavali da  popino prase koje je postalo strano telo u mom organizmu odstrane. Trava skrivalica je vršljala mojim organizmom, pa su na kraju morali da me operišu da bi je izvadili iz mog organizma. Jedno bezazleno popino prase je ugrozilo moj život i bolovima koje sam osećao zbog prisustva stranog tela u organizmu razaralo moju mladost, dok se oko mene razarala jedna zemlja. U romanu pored svojih bolničkih dana, opisujem i odlazak drugog lika koji je u romanu moj brat od tetke i koji biva mobilisan i odveden na ratište i njegov narativ se završava u razorenom Vukovaru. Popino prase jeste roman, ali je ujedno i poezija tela koje leži u bolnici i bori se sa stranim telom i sa slikama rata koji počinje. Proza koju pišem je omaž posleratnom ekspresionizmu i pesnicima koji su pisali o strahotama prvog svatskog rata. Za razliku od njih, ja pišem o ratovima devedesetih na području bivše Jugoslavije. Kao moto romana ispisujem rečenicu „Ja videh bolnicu i videh sve“ parafrazirajući stih čuvenog srpskog pisca Miloša Crnjanskog „Ja videh Troju i videh sve“ iz njegove čuvene zbirke „Lirika itake i komentari“.    

RO: U tvojoj zadnjoj zbirci, u Mehaničkim monstrumima si se u većoj meri poigrao sa pitanjem roda i jezika. Maternji jezik je u doba romantizma bio politička ideja narodnog preporoda. Kako ti gledaš na svoj maternji jezik, da li se razlikuje od tvog pesničkog?

ST: Srpski jezik, moj maternji jezik, koristim  kao alatku da bi saopštio ono što želim da podelim sa čitaocem, jer se u njemu najbolje snalazim. Kao verujući čovek, smatram da je na ovom svetu, u mom životu, sve privremeno. U mojoj poslednjoj zbirci, u pesmi „Nasilje maternjeg jezika“- zapisao sam sledeće stihove: „Sa mnogim ljudima/ sasvim slučajno/delio sam zajednički jezik/u istoj čekaonici.“ Ta privremenost u kojoj živim puna je nasilja. Moje odrastanje u velikoj meri obeleženo je slikama rata, razaranja, uništenih gradova. Nažalost, maternji jezik koji je u doba romantizma bila jedna plamenita ideja narodnog preporoda, devedesetih je bio zloupotrebljen. U jeziku, na televiziji, u novinama, u književnim delima bilo je toliko reči koje su proizvodile nasilje. Ipak, maternji jezik, kao i stvarnost u kojoj odrastamo je datost koju mi nismo u mogućnosti da biramo. Po Noamu Čomskog mi imamo unapred ugrađene gramatičke strukture, a reči maternjeg jezika su puka arbitarnost. Šta je tu je. Ja sam svoj maternji jezik iskoristio da nešto kažem. Od svoje prve pesničke zbirke suočavam se sa nasiljem sveta u kojem živimo. Nikada nisam bio liričar koji ide u eskapizam i uvek sam se suočavao sa zlom. Izlaz vidim u učenju stranog jezika. Engleski svakim danom usavršavam, a od pre nekoliko godina sam krenuo da ovladavam i nemačkim. U prvom razredu osnovne, videvši da moji drugovi, pripadnici mađarske manjine usavršavaju mađarski jezik, pitao sam učiteljicu koja im je držala časove da im se pridružim i ona me je sa velikim zadovoljstvom prihvatila kao novog učenika. Nažalost to je trajalo samo nekoliko časova. Mnogo godina kasnije, krenuo sam u novosadskom Otvorenom klubu ponovo da učim mađarki kod moje prijateljice Čile Almaši. Ni to nije trajalo dugo. Učenje stranog jezika jeste mogućnost da postanemo deo jedne druge kulture, da se otvorimo i napustimo stvarnost koja nas okružuje da bismo postali bolji ljudi. Nadam se da je i ovaj moj intervju koji će biti objavljen na mađarskom korak ka tome, a nadam se da će dobiti još jednu šansu da i naučim mađarski jezik koji nije lako savlati, ali se pouzdam u onu staru – Treća sreća!

RO: Živimo u dobu spektakla epidemije, klimatske krize, rehabilitacije klero-fašizma i drugih totalitarnih produkta. Da li poezija treba da se bavi tim aktuelnim pitanjima, ili je za nju sve to samo medijska reprezentacija, gde za jednog Helderlina nema mesta? 

ST: Ovog proleća smo imali globalnu epidemiju COVID 19. Od Kine do Amerike, od Novog Zelanda do Kanade primenjivane su identične mere izolacije i socijalnog distanciranja. Ne medijima smo mogli da vidimo slike pustih gradova, ulice bez ljudi kao na metafizičkim prizorima koje je naslikao npr. Đorđo De Kiriko. Čitava zemaljska kugla se suočila sa situacijom u kojoj je uskraćen  fizički kontakt među ljudima, ali im je ostavljena mogućnost komunikacije putem interneta, telefonije i društvenih mreža. Čovečanstvo se preko noći našlo u krajne distopičnoj situaciji. Smatram da je Coronavirus prva globalna pandemija u 21. veku i da ovako nešto ne bi bilo moguće npr. sedamdesetih ili osamdesetih godina 20. veka kada internet nije bio razvijen. Kao da plaćamo danak činjenici da živimo u tehnološki ostvarenoj utopiji u kojoj kliktanjem na miša možemo putem skajpa da ćaskamo sa bilo kojim čovekom na drugom kraju planete i da virtuelno, ali i fizički stignemo bilo gde, a da to bude mnogo brže nego u nekim prošlim vremenima. Virus se brzo širi, jer je svet globalan, ljudi putuju. Istovremeno, različite države su primenjivale različite mere borbe protiv Korone. Prvi put smo imali situaciju da je onaj ko nema simptome bolesti bio potencijalan prenosilac bolesti i time je automatski postao odgovoran za život drugog. Jedini izbor je bio sedeti kod kuće da ne bismo druge ugrozili. Time je zdravlje postalo glavni logos politike i to nas je dovelo u pitanje da li mi imamo mogućnost izbora, ili smo ucenjeneni zdravljem? Medicina je postala nova religija i o tome piše Đorđo Agamben u svom tekstu povodom Covida 19 „Medicina kao religija”. Ne podcenjujući zarazu kao takvu koja odnosi ljudske živote mogu da se zapitam da li on ostavlja mogućnost vladama sveta da uz pomoć savremenih tehnologija uspostavljaju nove oblike kontrole nad čovekom i njegovim životom i time zloupotrebe zdravlje kao izgovor za represiju? Nova situacija će svakako uticati i na novu poezije i drugačije promišljanje slobode u 21. veku.