Zaustavimo džentrifikaciju, zaštitimo naše domove! ATU

Tokom mog prošlogodišnjeg [2019] boravka u Čikagu sreo sam se sa članovima Autonomnog sindikata stanara (Autonomous Tenants Union, ATU), organizacije iz Olbani parka, u Čikagu, koja se bori za prava stanara kroz direktnu akciju. Osnovana je sa idejom da je pravo na stanovanje osnovno ljudsko pravo. Razgovarao sam sa Džejkom Maršalom, Majklom Robinom i Džesijem Konorom. Džejk Maršal je odrastao u široj oblasti Čikaga i bavi se organizovanjem stanara u okviru ATU od početka 2017. Pored toga, doprineo je i organizovanju protiv deportacija migranata unutar odbrambene Mreže Olbani parka i član je političke organizacije koja je doprinela izboru Rosande Rodrigez, socijalističke gradske odbornice u 33. okrugu Čikaga. Majkl Robin živi, uz prekide, u kvartu Olbani park od 2010. Pridružio se skupštini stanara tokom 2016. kada su se on i njegove komšije organizovali protiv investitora koji su kupili njihove zgrade i uručili im rešenje o iseljenju sa rokom od 30 dana. Majkl je član medijskog komiteta i komiteta za članstvo ATU-a. Džesi Konor je odrastao u Njujorku, a preselio se u Čikago zbog porasta cene stanarina. Živi u Olbani parku i aktivni je član ATU-a od 2018.

Za Rizom razgovor vodio Stevan Bradić.

***

Rizom: Ok. Kao prvo, da li biste mogli da predstavite svoju organizaciju našim čitaocima? Kada je osnovana i čime se bavite? Koje probleme rešavate?

Džejk Maršal: Dakle, mi smo Autonomni sindikat stanara. Sedište nam je u Olbani parku, delu Čikaga na severozapadu grada. Osnovani smo… mislim da je bila jesen 2016. Niko od nas (ovde) nije bio među osnivačima. Sindikat su formirali studenti i aktivisti u Olbani parku koji su bili deo organizacije koja je već pomagala ljudima da se bore protiv iseljenja. Iseljenja su već tada u Olbani parku postala veliki problem. A ti su ljudi pomagali stanarima da se sa njima izbore. A onda su čuli … od nekih stanara u susedstvu, koje su izbacivali na ulicu, ali ne zbog zaplene stanova, već zato što im je zgradu kupio investitor … sa planom da je renovira i onda iznajmljuje stanove po višim cenama – i svima dao rok od 30 dana da se isele – ti stanari su onda pozvali ATU kao reakciju sve veću učestalost te prakse. Olbani park je u proteklih par godina počeo da se džentrifikuje, još uvek je u početnoj fazi džentrifikacije, makar u odnosu na ostatak Čikaga. Ali taj deo grada je na neki način jedinstven u Čikagu jer su stambene četvrti dosta zgusnute. A onda, definitivno postoji i obrazac po kome ih investitori kupuju. To su zgrade u lošem stanju, često ih naseljavaju migranti u većem broju, a oni nemaju ugovore o zakupu. I onda svi odjednom dobiju rešenje o iseljenju sa rokom od 30 dana i tako ih sve isele da bi ih zamenili belim, srednjeklasnim stanarima, i tako se čitav kraj džentrifikuje. ATU koristi direktnu akciju kao odgovor na tu praksu, organizuje stanare u sindikate i pomoću kolektivnog organizovanja se bori protiv iseljenja

–

R: Da li biste mogli da objasnite malo specifičnost Čikaga, kao i SAD generalno, kako bi naši čitaoci imali jasniju sliku? Dakle, kakva je situacija sa podstanarima, stanodavcima? Kakva je situacija kod vas?

Majkl Robin: To je krupno pitanje.

R: Razgovarali smo malo o tome ranije. Postoje određene razlike [između SAD i Srbije] i mislim da je bitno prepoznati ih.

Majkl Robin: Da. Hm, mislim da sada u SAD imamo negde oko 50% podstanara kojima je kirija veliki teret za kućni budžet, što znači da 30% svog prihoda daju na kiriju i ta se kriza samo zaoštrava. Beskućništvo je, kao što znaš, u porastu, ne u nekom ogromnom porastu, ali ipak konstantno raste u svim većim gradovima. U Čikagu to nije toliki problem kao, na primer, u Los Anđelesu ili San Francisku. Ali u Čikagu vidimo dosta isfabrikovane džentrifikacije uz pomoć funkcionera gradskih vlasti, republičkih vlasti, odbornika, krupnog biznisa, komore privrednika i stanodavaca. Svi oni sarađuju u preuzimanju nekog susedstva i izbacivanju, blok po blok, radničke klase kako bi se tu doselili obično beli, bogatiji podstanari.

Komšiluk nije na prodaju! ATU, 2017.

–

R: Da li možeš da objasniš situaciju u kojoj jedan stanodavac poseduje čitavu zgradu, budući da je to, koliko razumem, fokus vaše borbe, a ujedno i ključna razlika [u odnosu na Srbiju].

Majkl Robin: Da. Pa, ne znam zapravo procentualni udeo rentijera u privredi SAD, ali su prisutni u velikom broju, naročito u gradovima. U većini slučajeva oni sami iznajmljuju stan od vlasnika čitave zgrade. Postoje sitni posednici koji su vlasnici samo jedne zgrade. Obično su nekada posedovali nešto manji broj nekretnina, jedan ili dva, tri stana.

Džesi Konor: Imate ljude koji poseduju malu kuću u kojoj i sami žive i onda izdaju podrum, na primer. A možete da primetite, ukoliko gledate uredbe o izdavanju nekretnina u Čikagu, tu se ne pravi neka razlika između prava koje podstanar ima, u zavisnosti od toga da li njegov stanodavac živi u istoj zgradi ili ne. Mislimo da takve poluge mogu biti podjenako eksploatišuće, bez obzira što su zasnovane na nekakvom očekivanju koje kaže da takvim stanarima treba manje zaštite. Ali, postoji neka vrsta uvrežene, kulturne pretpostavke da su stanodavci kojima je to primarna delatnost nekako bolji. Imate investitorske kompanije i kompanije za upravljanje nekretninama spojene u jedan pravni entitet. Tako da one grade zgrade ili ih kupuju i renoviraju, a onda postaju vlasnici svih stanova i iznajmljuju ih zasebno. A to se tretira na drugačiji način nego kada lično posedujete zgradu i u njoj iznajmljujete stanove.

Majkl Robin: Situacija na koju često nailazimo jeste da oni koji imaju svoju nekretninu, što je neka vrsta životnog cilja za veliki deo radničke klase, da oni kupe dva stana, na istom spratu, tako da žive u jednom, a drugi iznajmljuju. Često se pokazalo da su podstanari koji žive u toj situaciji nekad izloženi gorem tretmanu nego što je to slučaj kada je u pitanju firma koja se time bavi. I kao što je Džejk rekao u Olbani parku imamo dosta velikih zgrada sa velikim dvorištima i u proseku između 50 i 80 stambenih jedinica po zgradi. Vrlo često je jedna osoba vlasnik svih tih jedinica i ta osoba obično poseduje između sedam i 30 takvih zgrada.

Džejk Maršal: Da, vrlo smo retko nailazili na ono što si opisivao [ranije]. Imamo kondominijume, ogromne zgrade izdeljene u stanove gde su ljudi vlasnici pojedinačnih stanova. A onda ponekad vlasnici tih stanova budu i stanodavci, što nije tako čest slučaj. Obično se dešava da su u nekoj zgradi svi stanovi u vlasništvu stanara ili su svi pod zakupom, a pored toga su tu i kuće u kojima obično žive vlasnici. Povremeno naiđete na kuće koje se izdaju, kuće u kojima vlasnici nisu i stanari. Mislim da upravo ta usredsređenost na podstanare razlikuje ATU od ostalih organizacija protiv džentrifikacije u Čikagu, jer su one često fokusirane na probleme vezane za posed nekretnina, a tako je bilo i sa ljudima koji su formirali ATU, u početku su se bavili samo iseljenjima zbog dugova.

–

R: Taj problem izbacivanja zbog dugova je počeo 2008., zbog krize?

Džejk Maršal: Tada je eskaliralo, da. I veliki deo borbe protiv džentrifikacije se fokusira na pomoć vlasnicima da zadrže svoje domove i da se izbore sa porezima na imovinu. A onda je ATU počeo da se bavi problemima podstanara onako kako to ranije nije bio slučaj u Čikagu. Iako je sada postalo daleko rasprostranjenije suočavanje sa problemima podstanara. Delom zbog toga što postoji veliki broj zgrada u kojima su svi stanovi na izdavanje. I onda se često desi da se sa istim stanodavcem borite oko tri ili četiri zgrade, isti čovek poseduje sve te zgrade i sve stanove u njima, to je po 30 stambenih jedinica i sve su za izdavanje i svim stanarima tih zgrada je uručio rešenje o iseljenju u roku od 30 dana.

Majkl Robin: Dakle, u Olbani parku, mislim, isto je svuda, ali trenutno u Olbani parku određeni broj stanova u tim velikim zgradama je u vlasništvu sitnijih stanodavaca koji poseduju po par stanova.

Džesi Konor: Reći ću da, za mene, sve kreće od onoga o čemu je Majkl ranije govorio, o tom modelu društvene mobilnosti gde se kupe dva stana, možda živite u jednom, drugi izdajete i onda stičete bogatstvo i kroz rentu i kroz podizanje cena nekretnine. A onda kasnije možda kupite zgradu. I to je taj process. Dakle, u krajevima poput ovog, gde imate dosta Amerikanaca poljskog ili korejskog porekla koji su došli u ranijim talasima emigracije u dvedesetom veku, ti ljudi uspeju da ukrupne vlasništvo nad nekretninama i da poseduju veće zgrade koje su u jadnom stanju, ali gde su cene kirija pristupačne stanovništvu.

Majkl Robin: Primetili smo da je jedan od glavnih načina na koji se džentrifikacija odvija – naročito u Olbani parku takav da su zgrade koje su prethodno bile u vlasništvu tradicionalnih stanodavaca, stanari bi im bili zahvalni jer bi držali cenu kirije nešto nižom, ali su uslovi stanovanja često bili vrlo loši – I sada su počeli da prodaju nekretnine investitorima, kompanijama poput „Silver nekretnina“ protiv kojih smo se borili više puta. Oni otkupe celu zgradu i izbace sve ljude napolje. Većina stanara ni nema ugovor o zakupu tako da im samo daju 30 dana i otarase ih se. A neki od tih ljudi su živeli u istim stanovima 10, 15 ponekad i 20 godina. A onda on [investitor] izvrši vrlo površne popravke i izdaje stan za dva ili čak tri puta veću cenu.

Članovi ATU ispred sedišta “Silver nekretnina”, 2018.

Džesi Konor: A u slučaju Silvera mislim da sve radove obavljaju oni sami. Ili imaju zasebni korporativni entitet koji je pod vlasništvom iste osobe koja je vlasnik Silvera, tako da ima imaju sopstvene podugovarače i radnike. Rekao bih da je to onda ključna razlika u odnosu na Srbiju, to što ovde imate te kompanije koje rade sa zgradama, podižu ih, renoviraju, vrše popravke. Ali vlasnici su isti ljudi.

–

R: Dakle, sledeće pitanje – pošto znamo kakva je situacija, znamo neke od uzroka, prokomentarisali smo ih – kakve su vaše akcije, kakva vam je strategija? Šta radite? Možete da mi odgovorite u opštim crtama ili da mi date par primera.

Džejk Maršal: Dakle, imamo koncept koji smo pozajmili od jedne druge organizacije sa sedištem u Bostonu, pod nazivom „Gradski život“, ili na španskom „Vida Urbana“. Oni taj koncept zovu “mač i štit”. Ideja iza toga jeste da, ako već stupate u borbu sa neprijateljem, morate da imate štit. Naš štit su naša stanarska prava koja imamo kao građani ove zemlje, a imaju ih i oni koji to nisu. Stoga, ATU ima partnerski odnos sa advokatskom kancelarijom – „Advokatska alijansa za aktivizam u zajednici“, CALA. Oni su baš sjajna organizacija i preko njih podstanari sa kojima radimo dobijaju zastupnike na sudu. A pomažu nam i da organizujemo radionice pod nazivom “Upoznajte svoja prava.” Delimo dosta materijala o pravima podstanara. Na kraju krajeva, to vidimo kao štit. Ali u borbi ne možete da pobedite ako nosite samo štit, treba vam i mač. A taj mač je za nas direktno organizovanje, direktna akcija zasnovana na vrednostima solidarnosti i uzajamne pomoći. Tu dosta organizacija samo pronađe advokata koji će da vas zastupa na sudu i možda tako izborite još par meseci, dok mi polazimo od pretpostavke da je svako prisilno iseljenje nepravedno kao i da svaka osoba koju iseljavaju [biva nepravedno iseljena].

Krajnji cilj uvek treba da bude da se izborimo da ostanu u svojim stanovima. A da bi se to desilo, treba vam dodatna poluga koju dobijamo kroz organizovanje sindikata stanara i zajedničku borbu svih stanara u jednoj zgradi sa stanodavcima. To dolazi iz situacije da stanodavac poseduje čitavu zgradu. Tako da, kada se borite sa komšijama, borite se protiv istog neprijatelja. A onda je tu i zajednička borba sa drugim podstanarima u komšiluku. Mi smo kolektiv i pojavljujemo se na različitim događajima. Mislim na nešto nalik na proteste i druge tipove direktne akcije koji su van pravnog sistema čime želimo da pokažemo našu moć nad stanodavcima i pokažemo tu ideju da “vi ste potrebni gazdi, a ne on vama,” to je zapravo za nas: “vi ste potrebni stanodavcu, a ne on vama.” Ne radi se samo o tome da vam vlada garantuje neka prava već se trudimo da zapravo i ostvarimo kontrolu nad svojim stanovanjem. To je glavni duh svega što pokušavamo da uradimo.

Majkl  Robin: Pomenuo si štrajkovanje neplaćanjem stanarine, tako da se ne radi samo o protestima već o korišćenju kolektivne moći stanara u odnosu sa stanodavcima kako bi se ostvarila promena. Dakle, grupno neplaćanje stanarine, o tome se u suštini radi.

Zaustavite iseljenja, započnite pregovore! ATU, 2018. –

R: Džulija [Duerst] mi je rekla, kada sam pričao sa njom pre dva dana, da imate načine na koje vršite pritisak, naročito na one kompanije koje poseduju značajan broj stambenih zgrada, da javno vršite pritisak na njih, a to nekad ima i bolje rezultate nego, na primer, organizovanje protesta.

Džesi Konor: Pa, protesti… imamo pamflet “ATU Tactics Zine” o različitim taktikama koje možemo da koristimo kao deo naše strategije. Ali, zbog pravne situacije koju je Džejk opisao, gde su stvari trenutno postavljene tako da stanodavci imaju pravo na neku nekretninu i unutar tih prava mogu i da isele ljude – veliki se rad morao uložiti na nekom skoro pa moralnom okviru i pravljenju pritiska, formata za javni pritisak, gde čak i kad ne možete da se na moralnom nivou obratite gazdama, zato što se vode principom ubiranja profita, možete da pokušate da stvari učinite manje profitabilnim time što ćete ih učiniti nepopularnim u javnosti. Tako da, ima tu dosta taktika posramljivanja i povećanja vidljivosti problema iseljenja u javnosti, bavljenja moralnim problemom toga da se neki ljudi iseljavaju, a da ničim to nisu zaslužili – plaćaju stanarinu, žive tu 20 godina, deca im idu u školu. Međutim, zato što na neki način žive na izvoru nafte, figurativno, onda im dođe naftna kompanija, sruši kuću i j****o krene da vadi naftu. Pošto to zemljište ima vrednost na način da se nešto novo može izgraditi tu onda ne postoje pravni mehanizmi da se ti investitori spreče da isele ljude. I onda ih i isele. Tako da niko od njih ne želi stvarno da ih predstave kao investitore ili stanodavce koji rade takve stvari zato što im je to loše za posao. A imaju i poprilično sofisticirane, dobro uhodane, propagandne taktike. Pričaju stalno o tome kako su deo tog ključnog ciklusa “popravljanja susedstva” – popravka je krupna reč – i to kao, “ta zgrada je bila ruina”, “bilo je pacova”, “želimo samo da je sredimo”, “želimo da napravimo higijenski prostor za život”. Ali, na kraju, to ne bude prostor u kome žive isti ljudi koji su tu ranije živeli.

–

R: Da li su te taktike bile uspešne u nekim slučajevima?

Majkl Robin: Da, hteo sam to da pomenem.

R: Zanima me to iz vizure da li ti ljudi [stanodavci] reaguju ili preduzmu nešto zbog tih vaših taktika jer bi, na kraju, morali da iznajme neke druge stanove koje poseduju ili zbog slike u javnosti, koja bi bila ukaljana.

Džesi Konor: Možemo to da im uradimo. Možemo da im otežamo odnose sa predstavnicima vlasti. Kada se borimo protiv „Silver nekretnina“, koristimo FOIA, Zakon o pristupu informacijama od javnog značaja, što je zapravo pravni mehanizam u SAD putem kojeg možete da steknete uvid u javna dokumenta i tako možemo da vidimo na koje načine investitori rade sa članovima gradskog veća koji dolaze iz tog susedstva ili su u tom trenutku bili izabrani odbornici iz tog kraja, da bismo pokazali da se tom saradnjom zapravo omogućuje kupovina zgrade i onda potom prisilna iseljenja. Zbog toga su investitori morali da prestanu da doniraju novac tom političaru jer bi to isplivalo u javnosti i stvorila bi se loša slika.

Majkl Robin: Konkretno, ta odbornica je morala da obeća da više neće uzimati donacije od njih nakon što su je intervjuisale neke gradske novine.

Džesi Konor: A onda – naravno da nije samo zbog toga izgubila svoje mesto – ali protiv nje se kandidovala socijalistička protivkandidatkinja koja je u kampanji iskoristila taj narativ, da bi se zatim približila ljudima koji učestvuju u borbi protiv iseljanja, ljudima iz tog kvarta, a na kraju je i dobila na izborima kao rezultat svega toga.

Majkl Robin: Dosta njih će, Silver naročito, organizovati neke događaje u kraju ili ih sponzorisati. I tako, kada mi izbacimo u javnost njihov prljav veš onda npr. neki novi kafić neće želeti da stavi ime njihove kompanije ili da prihvati njihovo sponzorstvo. Ili, primer jedne neprofitne organizacije u gradu, imali su ranije dobre odnose sa njim [Silverom], bio im je sponzor. Pritisli smo malo tu neprofitnu i sada više nemaju nikakvih dodira. Zapravo im sada izdaje prostor. Uselili su se u jednu od zgrada gde je Džejk organizovao stanare, a Silver je na kraju izbacio sve te ljude, uselio neke bogatije, otvorio jedan kafić i iznajmio prostor neprofitnoj umetničkoj organizaciji. Ali sada ih je strah da ih povežu sa njima (Silverom, prim. prev.).

Džejk Maršal: A onda je tu i još jedan slučaj na kom smo nas trojica radili prošle godine. Dosta smo radili sa medijima, dosta bili prisutni na društvenim mrežama i zapravo smo čuli tu da neka velika kompanija ima ugovor sa nekom menadžerkom za nekretnine, da ona iznajmljuje stanove u njihovom vlasništvu. Ona je želela da izda stan nekom paru u zgradi u skroz drugom kraju grada, pokazala im je stan i tom paru se dopao. Dan kasnije su je nazvali i rekli joj da su je pretraživali na Guglu i kako su videli naše članke i statuse i da ne žele da iznajme stan od nje. I to su nam i javili. Taj slučaj nam je pokazao da takav medijski rad donosi rezultate – bilo preko društvenih mreža, razgovora sa novinama i TV stanicama ili onlajn medijima. Ali, znate, ti ljudi [investitori] se ne stide nužno toga što rade. Međutim, svesni su da im to može uticati na poslovanje.

Majkl Robin: Možemo da ti pošaljemo neke od materijala [pokazuje mi slike]. Ovo je ona, Džuli Fricšal, objavljivali smo njene slike svuda. Morali smo da obrišemo dosta tog materijala u sklopu nekih nagodbi što pokazuje da smo zapravo bili uspešni.

–

R: Imam još dva pitanja. Prvo bi bilo: kako biste ocenili svoj angažman do ovog trenutka? Koliko ste uspešni iz perspektive onoga što su vam bili ciljevi?

Olbani park nije na prodaju! Članovi ATU u Olbani parku, 2020.

Džesi Konor: Mislim da je to dobro pitanje i da se nadovezuje na ono o čemu smo pričali – pritisak javnosti je bitan jer ide dalje od obeshrabrivanja investitora da se aktiviraju u nekim krajevima grada, a daleko je bitniji u slučajevima iseljenja, što se nalazi u srcu onoga čime se bavimo. Uprkos činjenici da stanari nemaju pravo da ostanu u zgradi, to postaje poluga za usporavanje procesa iseljenja ili u najgorem slučaju ostvarivanje neke finansijske naknade. Da se vratmo na slučaj u kom smo sva trojica učestvovali – niko od podstanara nije imao pravo da ostane u stanu posle isteka roka od 30 dana i procesa iseljenja koji bi usledio. Ali pošto smo uspeli da izgradimo određene poluge kroz upotrebu takvih taktika i partnerstvo sa aktivističkim pravnim službama, stanari su odlučili da ostanu i da se bore. Uspeli su da produže boravak u zgradi za još devet meseci, a za to vreme nisu plaćali kiriju. I dobili su svi negde od 500, 1500 pa i do 2500 dolara. Mogli su zapravo da ispregovaraju solidnu sumu novca koju su potom iskoristili za troškove selidbe, što se ne dešava često. Ne postoji zakonska obaveza te vrste. Ali sve je to proisteklo iz straha od štete koju bi u javnosti to moglo da izazove i zbog toga što stanari nisu napuštali zgradu pa je to usporavalo renovaciju i odlagalo izdavanje stanova po većoj ceni. Došlo je do tačke u kojoj im je bilo isplativije da popuste i da ne traže neisplaćene kirije i da isplate dogovoreni novac. Na neki način je to bila pobeda jer je stanarima omogućeno da ostanu u kraju duže. Frustracija dolazi iz činjenice da i dalje nema legalne osnove da se ostane u istoj zgradi. Imamo te vrlo uspešne, vrlo ohrabrujuće pobede koje se ipak završavaju tako što se podstanari isele, a kako čitav kraj posle nekog vremena poskupi, moraju da se isele i iz tog kraja. To je veoma frustrirajuće. Pokušavamo još uvek da pronađeno načine da to stvarno [promenimo]. Zato što na kraju, poenta organizacije jeste da promeni te vlasničke odnose. Mi smo otvoreno antikapitalistička organizacija. Da se vratimo na početak – razlog zašto se zovemo Autonomni sindikat stanara, a ne Sindikat stanara Olbanija ili Sindikat stanara Čikaga – a osnivači bi mogli da vam o tome kažu više nego ja – ali taj aktivistički centar, grupa sa kojom su osnivači radili pre nego što su započeli ovo, bio je povezan sa Zapatistima u Čijapasu, u Meksiku. To je ta ideja o stvaranju autonomnih oblasti za ljude koji obrađuju zemlju, odnosno njome upravljaju, nezavisno od toga šta kaže država. To je u osnovi svega. Da ljudi koji žive na nekom mestu imaju pravo na tu zemlju, ali moramo da se suočavamo sa pravnom situacijom koja kaže da nemaju.

Majkl Robin: Pričali smo i o ideji zone bez iseljenja. To je nešto što smo ranije dosta koristili. Mislim da neki od tih investitora poput Silvera, sada obazrivije pristupaju kupovini zgrada u susedstvu, znajući da će verovatno morati da se bore protiv nas. Nekad se verovatno osećaju kao da krpe rupe u brodu koji tone, iz raloga o kojima je Džesi pričao.

Džejk Maršal: Da. A onda, od 2011. do 2017. Silver je kupovao po nekoliko zgrada godišnje u Olbani parku. Mislimo da su izbacili ljude iz nekih 200, 250 stanova, a bilo je obično više stanara po stanu. A nakon što smo se par puta uspešno organizovali, nisu kupili više nijednu zgradu u kraju u proteklih par godina. Imali smo i veliki uticaj na izbor odbornika, uglavnom kroz tu kampanju protiv Silvera. Tako da smo imali neke značajne pobede. Mislim, želimo da izgradimo masovni pokret i želimo da stanari nastave da rade sa nama i nakon što ih branimo i da oni sami postanu organizatori. Ali, to je teško kada moraju da se presele na drugi kraj grada jer na kraju krajeva, moraju nekad da se presele. A znate, mi smo svi volonteri, nemamo osoblje, nemamo kancelariju.

Majkl Robin: A većina nas i ne želi da idemo u tom pravcu.

Džejk Maršal: Da. Znaš, dajemo neka sredstva za određene tipove poslova u ograničenim situacijama, ali prošle godine smo došli do granice tog modela i imamo probleme sa kapacitetom, stalno se borimo da održimo ljude unutar organizacije. Mislim da smo imali dosta uspeha kratkoročno i rekao bih srednjeročno gledano, ali dugoročno, u smislu izgradnje širokog, masovnog pokreta sposobnog da promeni vlasničke odnose – tu napredujemo polako, a od starta smo bili svesni da će to biti dug put. Dakle, nije da nema napretka, ali teško je izmeriti koliko smo napredovali jer je to jedan širok process.

Džesi Konor: Mislim da još jedna vrsta zanimljive i možda jedinstvene komplikacije proizilazi iz činjenice da Olbani park, kao administrativna oblast obeležena nekim poštanskim brojem, ili gradska oblast Olbani park, jeste vrlo raznolik kada se radi o poreklu stanovništva i jezicima kojima se služe. Uzevši u obzir da smo volonterska organizacija, poprilično smo uspešno organizovali neke javne događaje da budu dvojezični, na engleskom i španskom, budući da je španski maternji jezik velikom broju ljudi ovde. Teško je, to je veliki napor za članove koji govore oba jezika, ali je i ključna stvar da ovaj pokret koji gradimo bude međurasni, multietnički, višejezičan, da inkorporira rodnu jednakost sa punim spektrom rodnih identiteta, seksualnih orijentacija i nivoa sposobnosti. To zahteva dosta truda kada se ljudi angažuju u svoje slobodno vreme i sa vremenom koje uspeju da ukradu od posla.

Majkl Robin: Uz džentrifikaciju koja se, kao što znamo, nastavlja uprkos našim naporima, vidimo da se i naša organizacija džentrifikuje pomalo. Neizbežno je da se javlja sve više ljudi sa levice, mladih, fakultetski obrazovanih koji žele da se pridruže. A veliki deo naših članova koji govore španski i imigranti su, prosto imaju sve manje vremena, imaju porodice i malu decu, moraju da se odsele u drugi grad ili četvrt. Želim da kažem nešto o toj ideji masovnog pokreta. Mi smo samo jedan deo masovnog pokreta i postoje nama slične grupe širom zemlje, svi se pomalo razlikujemo. Ali, vidimo da masovni pokret raste vrlo brzo i to se vidi kroz – evo jednog glupog primera – predsedničke debate. Odjednom je stanovanje bitno pitanje, u meri u kojoj odavno nije bilo na tom nacionalnom nivou.

Protest ATU, 2016.

Džesi Konor: Ne mislim da je ikada to bilo neko bitno političko pitanje na nacionalnom nivou. Osim tirada o posedovanju nekretnina i moralnih pohvala sitnim sopstvenicima. Mislim da je ovo po prvi put – imam 29 godina i ne mogu da se setim da su ikada predsednički kandidati debatovali o stanodavcima. To je posledica organizovanja širom zemlje tako da je problem toliko narastao da čak i ljudi iz najvišeg sloja američkog društva moraju da priznaju da postoji.

Majkl Robin: Ne možemo baš sad da izmerimo to. Možete da vidite kako, kao što si rekao, narasta. Možete da vidite da se kandidati na gradskim izborima time bave. Nekako smo ih prisilili da se time bave na gradskim izborima. Dobili smo salu gradskog veća za debatu pred izbore za odbornike u tri administrativne jedinice. Bilo je veoma interesantno i ne znam zašto je iko od njih došao zato što smo ih predstavili u tako lošem svetlu. Ali, makar na retoričkom ili diskursivnom nivou, vidimo kako su pitanja stanovanja i ljudskog prava na krov nad glavom postala bitnija. Mislim da smo doprineli tome. I to je poprilično dobar osećaj. Lako je izgubiti iz vida rezultate kada se borite protiv stanodavaca i kada stalno polovično pobeđujete i polovično gubite. Ali, da.

–

R: Poslednje pitanje, na koje ste donekle i odgovorili, makar delimično, šta su vaše temeljne vrednosti? Zašto se borite?

Džejk Maršal: Imamo pamflet za nove članove sa listom temeljnih vrednosti. Možeš da uzmeš primerak.

(smeh)

R: Ali vi ste ovde. Mislim, možete to da mi kažete na ličniji način.

Džejk Maršal: Stanovanje kao ljudsko pravo, mislim da je to osnovna stvar, da ne bi trebalo to da postane roba. Niko ne bi trebalo da zgrće profit na stanovanju, tačka. A onda, dalje, solidarnost, ideja da je prisilno iseljenje naših komšija povreda nanesena svima. Samo zato što to ne utiče direktno na vas, ne znači da bas ne povređuje. Uzajamna pomoć, ideja da možemo pomoći jedni drugima i da se ne vodimo profitom ili finansijskim motivima.

Majkl Robin: Zato što želimo da izgradimo svet…

Džejk Maršal: Da, želimo da izgradimo svet zasnovan na kooperaciji.

Majkl Robin: I nećemo čekati da ga izgradimo. Pokušavamo da ga izgradimo sada i ovde.

Džejk Maršal: A onda još jedna stvar o kojoj nismo toliko pričali, ali pored toga što pravničke poslove posmatramo kao jednu od mnogih taktika, tu je činjenica da nismo organizacija koja učestvuje na izborima. Deo razloga je zato što smo u SAD i postoje pravila gde neprofitne organizacije poput nas ne mogu da podrže candidate na izborima.

Majkl Robin: Samo da razjasnimo pošto je neprofitna organizacija opterećen pojam i može da označava puno toga. Mi smo neprofitna organizacija na državnom nivou. Nismo neprofitna na način na koji su mnogi ljudi u SAD to navikli, ne vodimo se pravno pod članom 501C3.

Džesi Konor: Nemamo plaćeno osoblje.

Majkl Robin: [Zato se ja] protivim tome da kažemo da smo neprofitna organizacija. Mislimo da je čitav taj sektor problematičan.

Džejk Maršal: Nismo politička organizacija, to je hteo da kaže.

R: U smislu, niste registrovani kao politička organizacija?

Protest ATU, 2019.

Džejk Maršal: Da. Sa pravne strane ne možemo [da podržavamo kandidate] – ako bismo ih podržavali, rizikovali bismo da nam nametnu određene poreske namete i slično. Ali i na idejnom planu, ne želimo da podržavamo neke kandidate. Mnogi od nas su individualno davali podršku na izborima i naravno da smo napadali izabrane političare. Ali ne smatramo da izbori treba da budu u našem fokusu kada se radi o uloženom vremenu i energiji. Ne mislimo da će se tu desiti temeljna promena. Isto tako, dobar deo našeg članstva su neregistrovani imigranti koji nemaju pravo glasa. Tako da radimo sa ljudima koji ne mogu biti uključeni u ta polja. To znači da su te forme suštinski falične. Ne radi se o tome da ne možemo da učestvujemo u izborima samo zbog našeg članstva, već da su izbori falični jer ljudi pogođeni raznim problemima ne mogu da odlučuju o tim pitanjima. Tako da je to jedna od stvari koju nismo bili pomenuli.

Džesi Konor: Da se nadovežem na ono što je Džejk rekao, pošto je dosta naših članova “bez papira”, kao i uzimajući u obzir demografiju Olbani parka, kvarta gde ima dosta registrovanih i neregistrovanih imigranata iz Centralne Amerike i Meksika, uključeni smo i u pokret oko pravde za imigrante. ATU je deo koalicije u ovom kvartu koja se zove Odbrambena mreža Olbani parka. Mislimo da su te dve oblasti neraskidivo povezane. Svi imaju pravo da budu u ovoj zemlji, bez obzira na pravni status, a povezano sa tim imaju pravo i da žive ovde na način na koji i svi ostali žive ovde. Svi imamo pravo na isto, kvalitetno stanovanje, na isti kvalitet usluga. Pošto je stanovanje ovde u fokusu, to je deo svega. Mislim da nešto, što mi možda i ne uključujemo kada govorimo o temeljnim vrednostima, jeste ta ideja o Sjedinjenim Državama kao o projektu doseljenika i kolonista, ideja da je ovo ukradena zemlja, i da ti pokušaji da neko profitira od te zemlje, ili da nekome uskraćuje pravo da bude ovde kroz sistem granica i bezbednosnih prepreka, to je nešto sa čime nismo saglasni.

Džejk Maršal: Postoji dobra osnova za to. Naša borba protiv deportacija počiva na tome da su deportacije omogućene imigracionim zakonima neka vrsta iseljenja. U četvrtima koje se džentrifikuju vidite pojačano prisustvo policije što dovodi do porasta broja deportacija. Čak i u slobodnijim gradovima poput Čikaga gde policija ne bi trebalo da sarađuje sa ICE (Služba za imigraciju i carine, prim. prev.), kad imate više policije na ulicama, pojačava se aktivnost i ICE. Tako to prosto funkcioniše i te su stvari povezane. Mi vidimo borbu protiv deportacija, anti-kolonijalnu borbu, anti-imperijalističku borbu kao delove borbe protiv iseljenja. Iseljenje je, na neki način, deo imperijalističko-doseljeničkog projekta i usko je povezano sa deportacijama i graničnim patrolama.

Majkl Robin: Ljudi imaju pravo na slobodu kretanja i da ostanu tamo gde su, da izgrade stabilne zajednice, a toga nema ovde u tolikoj meri. Meni je bitno da ostvarimo tako nešto dok pokušavamo da stvorimo neki budući svet u kojem će sve to biti lakše.

Džesi Konor: Mislim da veliki deo onoga što gura ljude u proces migracije u SAD pripada u suštini istom delu mehanizama koji onda pokušava da ih istera odavde. Politički system ohrabruje mešanje SAD u unutrašnje stvari zemalja Centralne Amerike i to ih destabilizuje. A isti se finansijski interesi ostvaruju kasnije kada se krene u projekat džentrifikacije četvrti i onda se ti ljudi teraju nazad u neku vrstu neodrživog čistilišta.

R: Hvala vam puno što ste pristali na ovaj intervju. Nadam se da ćemo ostati u kontaktu i možda i sarađivati nekada u budućnosti.

Džejk Maršal: Naravno, nikakav problem. Hvala tebi.

–

Preveo sa engleskog Marko Jovanović

Sve fotografije preuzete su sa Fejsbuk stranice ATU.