Pariska komuna, trg Vandom, fotografija, Bruno Brakez, posle 16. maja 1971. (Rembo je drugi mladić s leva u gornjem delu slike)

Kovač

–

Dvorac Tiljerije, oko 10. avgusta 1792.

–

Strahovit od snage i od pijanstva svog,
S rukom na držalju čekića ogromnog,
Obuzet smejanjem gromkijim od fanfara,
Pogledom satirući debelog vladara,
Kovač je Luju kralju zborio u dan
Kad se narod sjatio, bunom zanjihan,
U dvor, da bi dronjke vuk’o međ’ pozlatama.
Pupavi kralj stajaše, bled k’o samrt sama,
K’o poražen borac kad čeka zadnji čas
Ne dajući otpor, pokoran kao pas,
Jer je hulja kovač, k’o odvaljen od stene,
Pričao čudne stvari, već zaboravljene,
Pa ga je u čelo zgromila priča ta!

–

“Ti znaš, kralju, mi smo pevali tra-la-la
I gonili volove preko tuđih brazda:
Kanonik što moljaše očenaše vazda
S krunicom zlatnom, da ga bolje čuje Bog,
I plemić što jašući duvaše u rog
Došli bi da nas bičem ili štapom lupe.
Naše su oči bile poput kravljih tupe,
Pa prestaše s plačem. Išli smo, išli mi,
I kad bi naša muka počela da zri,
U toj crnoj zemlji kad bismo ostavili
Krv svoju, mi bismo lepo plaćeni bili:
Naš je ćumez noću palio vlastelin
I od naše dece pekao kolač fin.

–

“…O, ne žalim se ja. Kitnjaste ne znam reči.
Ta svoji smo, kralju. Slobodno protivreči.
Nije li divan prizor, kada dođe jun,
I vidiš, stižu kola, i sena je pun
Sav senik? Kad osećaš, rastinje miriše,
Mirišu trave, voćnjak posle blage kiše?
I gledaš žita, žita, zrnja prepun klas,
I misliš da će hleba biti za sve nas?
O, zar radosnije ne bismo zapevali,
Od svega što Bog pruža kada bi nam dali
Da uzmemo deo, pošto smo ljudi već!
Snažno bi tuk’o čekić uz plamenu peć!
– No eto, to je opet ista priča stara!

–

“Sad znam! Niko ne može da me vara
Da uz moj čekić, um i dobre ruke dve
Moram da ga slušam zbog puške njegove,
Da mu sejem zemlju, orem kad kaže: ori,
A kada stigne rat i treba da se bori,
On da mi dolazi po sina u moj dom!
Ja čovek da budem, ti kralj – i ćefu tvom
Da pokoran budem!… To je baš glupo, shvati.
Šta imam od toga što tvoj se konak zlati,
Što svaki lupež tvoj u raskoši se sja,
Što svaki posran gad šepuriti se zna:
Oni ti pune dvor mirisom naših kćeri,
S njihovih se spisa Bastilja nama ceri,
Pa zar da svoju bedu odobrimo još!
Da kitimo tvoj Luvr davši zadnji groš!
A ti da proživiš u pjanim proslavama
– I tvoj rod, smejući se, da jaše na nama!

–

“Ne! Dosta nam je ćalce morio taj bes!
Puk više nije kurva! Dok si rek’o tres,
Tvoja Bastilja već je u prah pretvorena.
Svaka stena na njoj beše okrvavljena!
O, gnusni zidovi krvave zveri te,
Gubavi bedemi što rekoše nam sve!
Tu robovasmo mi sred tmina koje guše!
Čuj, o građanine! Vek mraka je tu srušen
U hropcu, kad se kule dočepasmo mi!
Znali smo da ljubav u srcima nam vri,
I uzdignutog čela, najzad kao ljudi,
Išli smo, privinuvši dečicu na grudi,
Dahćući k’o pastuvi, u suncu, kroz grad!
A srca su nam tukla! i radosno tad
Pred ove dronjke naše svi su pohrlili!
Otkrismo da smo Ljudi! A bledi smo bili,
Kralju, strašne su nade opijale nas –
I pred kulama crnim, kad je stig’o čas
Da mašemo lišćem hrastovim, u znak slavlja,
Videsmo da se mržnja u nama ne javlja,
– Želeli smo blagost, znajući svoju moć!
……………………………………………
……………………………………………

–

“A ipak nas otad pomamna vitla noć!
Radnička masa grada što sve veća biva
Pred vrata bogataša preteći se sliva
I mračnih aveti sve više je u njoj.
Uz njih je dostavljače tuk’o čekić moj:
Kroz Pariz idem s njim, lika mračna i ljuta,
Počistim neku hulju sa svakoga kuta,
Pa teško i tebi, kad ideš mi uz nos!
Provešćeš se, počuj me, k’o na trnju bos,
Zbog naših molbi koje jedan drugom daju
Te tvoje crne sluge, da se zabavljaju,
Pa šapuću, lisci, kako smo glupi mi!
Čorbu svojih zakona kuhaju nam svi,
Zaprženu ljupkim nekakvim uredbama,
I još uživaju kad porez srežu nama,
A kraj nas stisnu nos, jer za taj slatki soj
Dragih nam predstavnika – mi smo kal i gnoj!
Ništa ih ne plaši, jedino bajonete…
Pa dobro! Dovraga smicalice im klete!
Dembela i zvekana dosta nam je sad!
Njima, građanine, utolićeš nam glad
Kada podivljamo i zaželimo krvi,
Kad žezla i kundake naša buna smrvi!…”
………………………………………….

–

Za ruku ga on uze i otkri mu puk,
Strgnuv plišani zastor… Ču se silni huk
Gomile što se kreće kroz dvore, što vrvi,
Strašne gomile koja k’o more sve mrvi,
Sto urla kao čopor, šumi kao slap,
I čije su oružje vile ili štap,
Glas rupa, trgova, s kojim se doboš stapa,
Splet prnja što krvari od crvenih kapa –
Sve Čovek pokaza, sve do u nedogled,
Kralju, što, sav u znoju, posrtaše, bled,
Razboljen videći taj prizor!

–

“To je šljam,
Kralju. To džiklja, vrvi, to je nakot sam.
– Zovu ih, jer su gladni, bagrom, lupežima!
Ja sam kovač, kralju: moja je žena s njima,
Pomamna! Ona ide po hleb u tvoj dvor!
– Pekar ga za nas nema: to je prastar spor.
Imam troje dece: ja sam šljam. – Znam za žene
Što vek proplakaše zbog dece, odvedene
U Bastilju – da mladost tu izgube svu.
To je šljam! Jedan čovek tamnov’o je tu,
Drugi na galiji, a bili su pošteni
Ljudi. Na slobodi besne, razulareni,
Jer povređeni behu! Znači, neko zlo
Postoji, i muči ih! Užasno je to
Što znaju da su žrtve, znaju svoju muku,
Pa urlikom vas svojim sad u lice tuku!
Šljam! – Gomila dole od sramnih žena vri,
Jer žensku ste slabost upoznali i vi,
Gospodo dvorani, a one, krotke, žele;
Zato im ispljuvaste duše nevesele!
Lepojke su vaše sad ovde. – To je šljam.
………………………………………….

–

“O, svi ti nesrećnici, koje muči plam
Ljutog sunca, što vrve, što gamižu svud,
I čiju glavu mori ta muka, taj trud…
Gospodo, dole kape! Jer oni su Ljudi!
Radnici smo, kralju! Radnici! Duh nam žudi
Za dobom kad će znanje prigrliti svak,
Kada će, kujući od zore do u mrak,
Čovek, lovac blistavih i ogromnih meta,
Polako da savlada sve otpore sveta
I kao besnog konja da zauzda Sve!
Sjaju kovačnica! Zla neće biti, ne!
Jer samo nepoznato plaši nas i smeta,
A mi ćemo da znamo! Neka kroz rešeta
Sva znanja nam prođu, pa, Braćo, u nov dan!
Uzbudi nas često veliki onaj san
O životu spokojnom, a punome pri tom,
Bez zlih reči, s ljubavlju jednom plemenitom
Za ženu čiji osmeh ukrašava dom,
O danu što teče u radu ponosnom,
O glasu dužnosti što kao truba zvuči…
O kamo sreće te! I niko da nas muči,
Nikom da se klanjati ne moramo mi!
A pušku nad ognjištem imali bi svi…
………………………………………….

–

“Oh! ali u zraku osećaš miris boja.
Šta sam ti rekao! Ja sam od prostog soja!
Još ima dostavljača, zelenaš je živ…
A mi smo slobodni, i svak je od nas div
Kad užas zavlada! Ja u pričanju svome
Spomenuh tihi rad u stanu spokojnome…
Al’ gledaj u nebo! Tesno je to za nas,
Tu treba da kleknemo, molimo za spas!
Gledaj u nebo, kralju! – Ja se vraćam puku,
Ološu, lupežima koji sada vuku
Top tvoj stari preko pločnika nečistih:
– Oh! kada izginemo – opraćemo njih!
– Pa ako pred osvetom našom i pred bunom
Šape starih kraljeva puste sad u punom
Gala-sjaju na nas pukove kićene,
U redu, neka žderu govna psi, zar ne?”

–

– I on opet stavi na rame čekić

–

Masa
Pored tog se čoveka pjana ustalasa,
I kroz odaje sjajne, kroz ogromne dvore,
Gde Pariz dahtaše i urlaše k’o more,
Ogromni jedan drhtaj prostrujao je pukom.
Tada, svojom snažnom, gordo nečistom rukom,
Kovač, strašan, mada kralj se kup’o u znoju,
Baci mu u lice crvenu kapu svoju!

–

Izvor: Artur Rembo, Sabrana dela, preveo sa frascuskog Nikola Bertolino, Beograd: Nolit, 1991.