M.C. Escher – Relativity (1953), detail

A trebalo je samo da mi kažu: Martine, tako se ne pišu priče! Ali, prijatelji su me lagali. Proizvoljnosti u tekstu su pravdali pukom modernošću, a postupke koji su ih zbunjivali namerom da istaknem nečitljivost sveta. Da su sa mnom bili manje ljubazni, možda priču ne bih ni objavio, pa ne bih ni patio što na vreme nisam posumnjao u ono što sam napisao s lakoćom koja me je iznenadila. Međutim, sve su prećutali samo zato da se ja ne bih uvredio. U priči ne postoji dramski preokret koji u isto vreme ne predstavlja i izgovor za raspričavanje: nadahnuti pripovedač je poslodavac koji zna da Rudi nije smeo olako da bude ubijen, bez obzira što je u međuvremenu nabavio svu prikupljenu dokumentaciju, ali mu to ne smeta da nam sve vreme daje do znanja da je tako nešto moralo da se dogodi. Zadati cilj je da zataška zločin koji je sinoć počinio Robert; njegov prijatelj iz detinjstva, i saradnik koji nije prvi put u životu izgubio kontrolu nad sobom. Izlažući svoj “savršeni plan“, on se od početka do kraja obraća svom poslovnom partneru kome sam dao ime Bruno, ali ne i bilo šta drugo što bi ga učinilo aktivnijim učesnikom u događajima; tek oruđem jednog govora čija je svrha da istovremeno dokaže, opčini i potrese[1]. Priču sam započeo rečenicom kojom ga povlašćeni pripovedač ohrabruje da ne brine jer je on saznao sve što je neophodno o B.-u da bi zaštitili plen u toj igri skrivača: „ne samo to da je imao četiri godine kada mu je otac završio u zatvoru već i da dobro pamti datume, i da je prošle jeseni bio poslednji put kada je izašao iz kuće sa provalničkim alatom“. Međutim, da sam bio pažljiviji, već na samom početku bih se suočio sa neuspehom kada sam kroz postupak oneobičavanja pokušao da maskiram jeftine građanske simbole, jer svaki osetljiviji pisac bi se postideo pred iskazom kojem kao da je jedini cilj bio da blefira: B. na koga treba svaliti svu krivicu, „sada radi nešto što naizgled nikada nije radila Pravda: rastura krek, ne znajući da je već mesecima unazad na meti potkazivača.“ Nisam bio ništa ubedljiviji ni dok sam pisao sledeće poglavlje, a koje je, kao i ostatak priče, u potpunosti obeleženo stilskim nemarom i lošim dosetkama: C. je pripovedačev čovek sa ulice čiji je zadatak da se najpre javi B.-u telefonom “iz zatvora“, „predstavljajući mu se kao otac kojeg je davno zaboravio, pa neće ni biti tako važno kako će zvučati sve dok bude nastojao da ga izazove: laskaće mu, da bi mu potom tražio novac, a svoje postupke će pravdati okolnostima koje nije mogao da izmeni. B.-ov odnos prema “ocu“ će biti sve prezriviji što ovaj bude više istrajavao u nameri da ga pridobije. On neće prezati ni od uspomena koje B. nikada nije doživeo sa njim: podsetiće ga na šetnje uz nasip, i na trenutke kada je devojčici iz susedstva pokazivao pišu i trake za lemljenje. Ukratko, razgovaraće s njim tako kao da nije prošlo dvadeset godina otkad ga je ostavio sa majkom, koja je u međuvremenu izgubila život u nesreći. Kada bismo izabrali bilo kog drugog da mu se javi umesto njega, B. bi ubrzo prekinuo vezu, a mi bismo izgubili svu uverljivost jednog nesporazuma.“ Ne krivim čitaoce koji bi i posle ovoga ostajali strpljivi pred daljim “razvojem“ priče, jer tako nešto može svakom da se desi; pa i to da im ne zasmeta sva izveštačenost poente: kada pored svih krađa, iznuda, i ožiljaka po telu, B. bude optužen i za ubistvo, za Pravdu više neće postojati raskol koji bi mogao da umanji njegovu sličnost sa ocem.  

Toliko sam bio zaveden laskanjem da sam zaista poverovao u to da mojim prijateljima uopšte ne smetaju ni patos, ni opšta mesta, ni scene kojima je, bez sumnje, mesto u misterijama za početnike. Niko od njih se nije osvrnuo na poglavlja u kojima sam pripovedanje zamenio nespretnim pojmovnim izlaganjem. A o logičkim nedoslednostima da i ne govorim: pripovedač otkriva Brunu da on, na svu sreću, snima svoje službene razgovore, pa je slučajno ostao zabeležen i razgovor koji je nedavno obavio sa Rudijem. Posle nekoliko reči o ugovorima koji ih obavezuju, ovaj je prihvatio poziv da se vide na dogovorenom mestu, a zatim su ćaskali o malenkostima od kojih sada sve zavisi: od proizvodnje do toga da li će Pravda poći ka Robertovoj adresi na kojoj bi umesto leša pronašla samo loptu u ružičnjaku. To što su čitaocima već jasne namere pripovedača nije mi smetalo da ih vređam suvišnim obrazloženjima, iako je i najrasejanije među njima već sustigla sva melanholija zapleta: „Montiraćemo fragmente i jednog i drugog telefonskog razgovora tako da ne bude više nikakve sumnje u vezi sa tim ko je sinoć uprljao ruke u predgrađu: strpljenje koje je sa Rudijem izgubio Robert, u stvari će izgubiti B., ne zato što je Rudi poricao sve, već zbog netrpeljivosti koju je B. oduvek osećao prema njemu“. Međutim, priču u kojoj sve odlazi do đavola, više ništa više ne može da iskupi, pa ni poglavlje kojim bi još naivniji pisac od mene možda mogao da bude i zadovoljan; pogotovo kada je čitaoce trebalo upoznati sa sadržajem razgovora koji pripovedač nastoji da zloupotrebi. Samouveren i neranjiv, on kaže da mu je Rudi u jednom trenutku rekao da ga je sanjao kako mu prilazi, jer mu je lice bilo nafilovano urmama, a da nije ni slutio da bi Bruno i on jednog dana mogli da mu duguju zahvalnost zbog načina na koji im se rugao. „Njegov humor je ličio na cinizam omrznutih klijenata, sada uverenih da su na korak ispred nas, i da je samo pitanje vremena kada će da nas raskrinkaju; familijarnost ga je učinila nametljivim, baš onoliko koliko je B.-u potreban sagovornik kojem će suprotstaviti svoje nagonske težnje: zbog utiska da mu se Rudi udvarao B. će početi da ga vređa, kao oca koji ga je ostavio, a sada mu se javlja zbog najprizemnijih ličnih interesa, pa čak i da mu preti ako mu se približi, ne znajući da mu se već približava Pravda sa psima.“ Da, Pravda koju sam tada već počeo da zamišljam kao Janusa s glistama kojeg bi svako pomešao i sa drvećem ako se ne bi pojavio sa dobrotvorima; baš kao i pripovedač koji ju je zbog toga i potkupio, uveren da, s obzirom da je B. već pod prismotrom, neće biti teško opravdati transkript prisluškivanog razgovora, jer im to ionako duguju službenici pravosuđa. „Žrtva će na taj način biti povezana sa periferijom, a za sve ostalo će se pobrinuti sitničavost odeljenja za narkotike: Rudijevo vreme odvikavanja i povratak na krek; susreti pod uslovima koje bi najčešće B. nametao.“ Suvišno je i napominjati da su prijatelji i na ovom mestu ostali unutar svoje zone komfora iako sam ih ponovo potcenio, “otkrivajući“ im mehanizam zločina koji im je već predočen. Naknadna pamet sada zna u kojoj meri bi mi značilo da su mi barem šaljivo ukazali na to koliko je moj pripovedač neumoljiv: „Mi nemamo drugog izbora, ako je još neko upoznat sa Rudijevim namerama, osim muškarca sa kojim je živeo. Kada bismo se u tom slučaju zadovoljili Rudijevom narukvicom koja će biti pronađena na mestu kupoprodaje, svako bi mogao da tvrdi da je podmetnuta, a mi bismo iznova morali da je izbacujemo iz Robertove sobe. Tek sa epizodom „na traci“ možemo biti sigurni da će naša konstrukcija ostati zauvek nepristupačna, kako veštacima za digitalnu i audio-forenziku, tako i odeljenju za ubistva.“

Naročito me je uzdrmalo to što sam tek kao čitalac uvideo značenja koja se za mnom zatvaraju, jer nisam imao svest o tome da sam, u stvari, sve vreme pisao priču s tezom: B. ubija Rudija zbog niskog praga tolerancije, a Robert zato što nije želeo da sarađuje, iako ništa manje nije prezirao čoveka za koga su ga do tada vezivali samo gestovi učtivosti. Tamo gde su on, pripovedač i Bruno uvažavali žrtvu, B. je pokazivao srazmerno gađenje, i to je središnji motiv koji pokreće priču koje su zločinci dužni da se drže do “najbeznačajnijih“ pojedinosti: „mada sitan diler, B. je ovog puta želeo posrednika zbog Rudijevog ponašanja koje je isuviše ozbiljno shvatio, iako se ovaj samo šalio na račun njegove muževnosti. To što je Rudi voleo muškarce, i što mu se B. možda zaista dopadao, ne znači da je nameravao da ga zavede. Svi, uostalom, znaju za Rudijevu naklonost prema tipovima sa Margine, i to će nam biti dovoljno pred svakim ko je ubeđen da Rudi nije koristio ništa osim droge koju su mu ponekad nabavljali bliski prijatelji. Sinoć je B.-u vratio kesicu uzorka kokaina koji je ovaj tek počeo da preprodaje jer od kanabisa više nije mogao da preživi. A imajući na umu Rudijev smisao za humor, nije ni čudo što se iza stovarišta iznenada pojavio kao dama sa bledim karminom.“ 

Pripovedač ne zna koji su bili Rudijevi motivi, osim što je uveren da ga je ovaj oduvek prezirao. O tome ništa ne znaju ni čitaoci; kao što ne znaju ništa ni o njegovoj ulozi u firmi, a još manje o prirodi njenog poslovanja. To, uostalom, nije ni važno za moje prijatelje kojima ne smeta ni to što likovi u priči predstavljaju tek beživotne ilustracije početne teze: „Koliko god da je Rudi bio pronicljiv, toliko je bio i naivan kada je svoje namere poverio ljubavniku koji je jedini imao pristup njegovim podacima. Verovao je da može da se osloni na nekoga čija briga za opstanak sada zavisi samo od nas, pa je mislio da mirne duše može svetu da obznani transakcije koje nisu evidentirane u poslovnim knjigama. On kao da nije znao da njegova prava mogu da mu se suprotstave pre nego što ponovo progovore u njegovo ime – ne samo pravo na to da ih optuži zbog poreske utaje, već i da korača ulicom u haljini od tila, jer Pravda će se ubrzo postarati da svetu otkrije da mu je to pravo bilo uskraćeno.“ Pripovedač je sociopata i intelektualac koji se “suvereno“ nadnosi nad društvom koje „pati od histeričnog slepila“, pa je, možda i s pravom ubeđen da, umesto Pravde, uvek može da mu podmetne i „blato sa periferije“. Ali, njega određuje bezlično znanje, a ne nagomilane uspomene, i zato nijedan pisac ne bi mogao da ga zamisli pored sebe, ni kao saborca ni kao neprijatelja[2]. On ironično parafrazira reči jednog Pelegrina Rosija[3], pitajući se „da li nas, sa našim lažno skromnim, zapravo prezrivim jezikom, opterećenim etikecijom, mogu razumeti oni koji su dotad čuli samo grubi, nepravilni dijalekt ulice, Bruno? Oni poput B.-a koji su tako nepoverljivi prema drugačijim oblicima seksualnosti.“ Da nisam ovde već u potpunosti izgubio kontrolu nad tekstom, ni nadmoćni lutkar iz senke se barem ne bi razmetao erudicijom na mestima gde bi se skromniji pisac zadovoljio makar zagonetkom u slikama; jer bi na taj način sugestivnije dočarao modus operandi kojim das Kapital deluje u ime razlike: ako otmeno društvo veruje da je identitet “svakodnevni plebiscit“, to je baš zato što mu je potreban tako jednostavan ubica.

Nezahvalno je govoriti o tome ko je ovde veći autsajder? Rudi ili B.? Ili možda pak B.-ova žena koja se iznenada pojavljuje na mestu povodom kojeg bi neko smatrao uvredljivom zamisao o univerzalnom subjektu emancipacije? „B. je na kraju morao da obavi ono što je Robert već učinio umesto njega: najpre da se što pre domogne Rajnske ulice; jedne od onih sa psima, i prolazima koji zaudaraju na mokraću. A zatim krene u pravcu kojim se proteže nedovršeni auto-put. Usput mu niko nije prišao da ga upozori da popravi zadnje svetlo; niti je bilo ko bio u prilici da nekome saopšti: osumnjičeni je krenuo na jugozapad u automobilu bez oznaka. Pratio je prugu sa Pravdom za petama; ‘osetljivom’ prema Rudiju, ali gluvom kada bi pored nje prolazili i vozovi sa municijom. Kada se asfalt pretvorio u zemljani put, B. je isključio farove koji su možda za trenutak osvetliti njenu sablast na kiši. Ašov je lako prodirao kroz raskvašeno tle, da bi napravio mesta za žrtvu, sa svim njenim namerama, prkosom i ženskim rubljem. Kada je stigao kući, B. je sastrugao blato sa cipela, kao Robertov dvojnik koji ga je konačno oslobodio tereta. Znao je da su pred njim besane noći, ali ne i da mu se ništa od ovoga ne bi dogodilo da “otac“ nije nastojao da ga uvuče u sentimentalne razgovore. Nečujno je ušao na zadnja vrata, i preskočio rublje na podu na kom se isticala prljava trudnička haljina. Žena je spavala na kauču, svega nekoliko sati nakon njihove žustre svađe na koje su već navikli i susedstvo. B. je možda zaspao sa upaljenom cigaretom u ruci, da bi se ubrzo probudio kada je ugledao krv koju je upijala zemlja.“

Ishod priče je nedopustivo predvidiv, ali prijatelji su me lagali i u vezi sa tim, a samo je trebalo da mi kažu: Martine, tako se ne pišu priče! A ne da me uljuljkavaju u zabludi o „izneverenim očekivanjima“ i „osobenoj naraciji“. Sudeći po njihovim reakcijama, teško je ne zapitati se šta za njih, u stvari, predstavljaju ispiti lojalnosti. „B. će dobiti ćeliju u prizemlju, i sećanje na trenutke koji mu se nikada nisu dogodili. Uveravaće druge da nikada nije ni čuo za svoju žrtvu. Međutim, svaki njegov prigovor će biti još jedan razlog zašto mu ne treba verovati. Pre ili kasnije će se pomiriti sa okolnostima, sve dok ga napokon ne napusti i san o nemogućem bekstvu. Navići će se na tesan prostor u kome će petljati sa duvanom i ovojnicama. Prestaće da se pita ko mu je smestio zločin; uveren da mu se otac javio one večeri samo zato da bi mu ponovo doneo nesreću. C. će se potruditi da istakne tu mešavinu bola i nadanja. Kada B. prvi put bude sreo oca u kantini verovatno ga neće ni prepoznati, jer to više neće biti onaj čovek koji je nekada stajao u dvorištu spreman da se uputi ka Gradu s provalnicima; tek prerušena Pravda koja će baš kao i on imati isto tako isprane oči i isturene jagodice.“  

[1] Ciceron je u Govorniku uvideo da tri osnovna stila koja baštini retorika (stilus humilis (prosti), stilus mediocris (umereni) i stilus gravis (uzvišeni)) odgovaraju navedenim ciljevima govornika: probere, delectare i flectere. 

[2] Britanski dramatičar Harold Pinter je na primer govorio: „Drama je dobrog zdravlja onda kad mogu da povedem svoje likove u lokalni pab i poručim im piće.“

[3] Pelegrino Rosi (1787-1848) je bio francuski pravnik, političar i ekonomista italijanskog porekla; istaknuta ličnost Julske monarhije.

Martin Grabas je rođen u Pančevu, 1983. piše prozu i poeziju.