Jelena Marinkov
igralište
na tvom balkonu sve je tako prosto
nebo pada na tabane
blokovi ti mašu
odmahuješ im pospano ispod stolice koja sedi na tebi
zvezde prazne raspukle piksle na pločnik umesto nas
od izmrvljenog pepela čak i betonske biljke procvetaju
Korom razbuktalih citrusa gađaš
besane sijalice po susednim zgradama
poneku i ugasiš
Komadići kore koji su zaboravili na letenje
padaju u travu, na igralište
isprepleteni prsti mirišu po narandži
brojiš otkucaje i gutljaje do odlaska u krevet
tamo me oljuštiš
u očima ti teče tamni karamel
Duboka tišina spušta se na jezike
Kroz tvoj prozor ujutru se čuju deca
–
–
Mučnina
Gleda li me bog dok napuštam njegov svet,
da li osmatra
Trebalo bi,
ali mislim se onda: koga uopšte briga
Trebalo bi napustiti obzorje tupih oštrica
i pustiti da u nepovrat ode glupa, besmislena bliskost
Zašto se stalno mučiti pitanjima:
kakav ćeš ostaviti trag? i gde?
I zar se ne plašiš da ćeš se izgubiti, izbrisati
u kljunu crne ptice, odnet širinom atlasa
u utrobi ljubavnika, pretvoren u progledali pakao
Vratiti se u odvratne zamršenosti detinjstva
Mila je to igra, školice, skakuće se
najpre na desnoj nozi, pa na levoj
I da možeš, i sad bi ustao
i poveo bi biljke po brojevima:
jen dva tri četri pet šesedam
–
–
Vodeni vrhovi
Udvaja se vreme, polovi se prostor
dok pokušavaš da sklopiš nelagodno primirje
sa svojim kapcima
Strmoglavljuješ se u staklenu vodu,
bockaju te ledeni vrhovi drveća
Ponašaš se kao da si prva osoba koja umire
Pretvaraš se da ne prepoznaješ smrt, možeš je zaobići
Nikada ne idite posred raskrsnice
Tu bajalice ispuštaju neuspele uroke, razbijene kodove
Uvek prolazite sa iste strane bandere, zida, kofice pune krvi,
da vas ne bi razdvojilo nešto čemu se ne zna ime
Kad se ogledalo ne zamagli, prekrijte tkaninom sve prozore u kući
Kad bude bacila kašiku
(daleko iza sebe, kao da je reč o sportskoj discipline),
otvorite kapiju, da iz avlije ispliva večno zagnjurena
Sva sujeverna uputstva ovog jezika ne mogu izraziti
nedohvatnost poslednjeg svetla
kratkotrajnost neverne životne toplote
Dok ti seku prstenje,
otkrivaš sinu i snaji vrhunsku metafizičku tajnu
Oni koji i dalje postoje nestaju u optičkoj aberaciji
Bato, bato, ja neću tamo
Tamo je hladno, tamo je mrak
Uzalud, od tebe ostaju tek mrtve oči na obali
Svi se teše mogućnošću da one gledaju na ovu stranu
Jelena Marinkov je rođena 1993. godine u Kikindi. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Master studije završila na istom fakultetu. Trenutno je doktorand na modulu Srpska književnost. Bavi se naučnoistraživačkim radom, objavljuje radove u naučnim časopisima i zbornicima, književnu kritiku, poeziju i prozu u periodici. Dobitnica nagrade „Đura Đukanovˮ 2015. godine za zbirku priča Ispuštene priče, nagrade „Bal u Elemiruˮ za humorističko-satiričnu priču 2017. godine, prve nagrade na konkursu za najbolji esej o Disu 2020. i druge nagrade za esej o Momčilu Nastasijeviću 2021. godine na konkursu „Tragom Nastasijevića”. Za svoju prvu zbirku poezije Karantin u paklu (Književna radionica Rašić, 2021) nagrađena je prestižnom „Brankovom nagradom”, a ova zbirka pesama uvrštena je i najuži izbor za nagradu „Milica Stojadinović Srpkinja”.