Nenad Ignjatović

MALI ČOVEK

Gorušo, osvetnice, lepršice, droljo!

Nespremnosti, plodnosti, umrušo!

Čovekoljubac odgriznu nokte halapljive.

Rogobat dostojanstva lumpuje čergarstvom.

U obredne zore žrtve su razvlačene

na uličnoj pozornici željnoj publike.

Šibali su starlete i konjušarke ostrugama,

trnjem čupali krvave nežnosti,

kupala je crne ježeve,

nesnalažljive, u crveno,

bodežima je krv nekadašnja pročišćena,

konju mrskost

i nepoverenje jahačice načinila.

Razapete sinove na krstu

portretisali slikari, vajari ulepšavali

crte zgroženog lica, prste umirili.

Kultovi, ponos, herojstva, tradicija!

Začinjeni masakriranjima gladne dece.

Potomci – čuvari obnavljaju ciklus gordosti,

u vodi, u utrobi, u mesu, u kostima!

Žedni putovanja kroz vreme, da pomirišu

posejana polja poslednjih izumrlih životinja,

ubijenih pesnika buntovnika.

Sterilno pozorje budi

usnulu Helenu u krevetu buržujskog sina,

ušuškanu Elektru iz mita

baca na prašnjavi ćorsokak,

droljastog Edipa šamaraju nacije,

sterilnost da ukrote.

zmija Evu obljubljuje pred Adamovim ušima,

 sve je ljudsko!

Lopatari, secikese, isposnice, čorbari;

nauko, tugo, elitizmi prosjačenja,

posoljenih rebara klanjate se institucijama,

ljubite im kiše opušaka, ludostinje!

Revolucija vas sanja svako veče,

prodana kurva ostavila vas je otkrivene.

Žudnje i nagoni prevrnuli krevete.

A nevini ste i pokunjeni pred vladarima,

prodanim kurvama koje su izdale kurvinstvo.

 Rušitelji mostova ruše granice,

sve je jednako!

Imenuješ gospodara oklopnog lica,

kornjačo, stara, spora, senilna, zalutala.

Hraniš se tuđim autoritetom,

ponosan, autoritativan,

besediš detetu junačku izdaju,

viteže mostova, deponija i baruta.

Rosuljo, zemljo, plodi,

rodi maglu i mesečinu,

zamuti portret, pa obasjaj,

obgrli i lutaj,

planeticu okalemi morima bez vremena

koja putuju bez tebe,

čovečino neprimetna.

–

–

ŠUMA

U kori drveta rodi me, Šumo.
Tebi pripada moja ljubav i razvratnost vere.
Šumska majko zavedi me u snegu,

sipaj mi prah pretkovog leda u meso.

Zalij me susnežicom do iznemoglosti

da blistam kao trijumfalna smrt viteza

koji je umro za ropstvo kćeri i sinova.

Za potlačene grane vezuj mi krvave prste,

za mesečinu mi okalemi jutro.

Vilo u gori prereži mi vene ljupkim ugrizima,

volim te zlobnu, punu darova.

Proždiri organe kao harmonijsku kompoziciju,

vetra i smrznutih suza,

i pesme gladnih vukova i dečijeg samorađanja.

Vidrdžine majčinskih neuspeha,

kopiladi kurvi udovica,

bogomoljikina tužaljko

 razapeta nad sopstvenim lapotom,

sinovi umrlih izdajnika,

kćeri sa prodanog Lezbosa,

istopite svoju krv u zlato,

karijatide prolaznosti, umrla večnosti.

Lovci siromasi

što prstenje skidate umrlicama,

hranite decu psećim krznom

 i glogovim oštricama,

čeličite jetre i izmete novorođenčadi.

Ženu slažite da volite zimu.

Pahuljo, oplodi mi ljubavnicu,

načini je isposnicom i kurvom

u istom trenu,

da pomisli na svet,

da nije beznačajan kao moje oči;

da joj se dete srećno izgubi,

Šuma ukrsti i ženu zaluta,

do mog ogoljenog stabla,

blagoslovenog erekcijom.

–

–

MAČKA

Poranio, zoru prevario
Gledajući u oči ješne mačke, željne granula goveđih
Objašnjavam raširenim zenicamam osmočasovno radno vreme za koje smo se borili i izborili
I zašto sam kao predstavnik ljudske rase savremenije biće od ostalih ušatijih životinja, ubedljiv sam svojom jutarnjom rutinom
Mi ljudi smo uveli demokraciju, leteli smo na planine Jupitera,
Zamišljamo s kojom poznatom ličnosti bismo se susreli u paklu,
Izumeli smo kontrabas, nijednoj mački nije palo na pamet
Imamo predsedničku kampanju i pomno navijamo na teniskim turnirima,
Do ranih jutarnjih časova,
Dosegnućemo do Boga tehnološkim napretkom i za podvig ćemo biti debelo isplaćeni,,
U dolarima,
Kako stvari stoje,
možda bi bilo bolje u rubljama,
Ništa tebi srednji kursevi i politička tenzija ne znače
Hrana i čista voda su ti u čistim posudama
Korisno je voda iz potoka za pročišćenje mokraćnih kanala, kažu doktori,
Koji su završili liceje da te činjenice dokuče,
Deduktivnom analizom su shvatili da bi mačka rađe uginula,
No popila nečistu vodu, jeste, biljke i životinje uginu,
A čovek umire, pa umre i ima umrlice,
O! Poranio, zoru prevario,
Sunce vec greje, a a a a a, Bogata zetva, radujem se ja.

Veži pertle, o ljudino u čvrste čvorove kako ne bi na poso zakaznio,
Zatim penalizovanje na bankovnom računu, jer za to smo se borili i izborili!
Mi ljudi,navijamo budilnik i zarađujemom penziono i zdravstveno, moj mačoru,
A ti kao necivilizovano biće brkato vapiš za hranom i izležavaš se na osunčanom prozoru
Ližući svoj čmar, kako bi izgledalo da to jedna persona uradi pred drugim ljudima,
Sigurno bi to nekog i privuklo, o prokletstvo bontona!
Da nije nas ljudi, a posebno nas Srba, ti ne bi na sijalicama jurio insekte ushićeno,

Mora da mi zavidiš na mom smislu životnom u kojem trećinu vremena provedem u četvrtastoj stolici, privređivajući, privređujući, dok ti jurcaš za izgužvanom folijom satima, srećan, spretan, nesvestan,

Gde je tvoj put, o životinjo, sisaru nepotpuni,
Ustaneš, legneš, mjaučeš iz obesti, predeš, jedeš, jedeš, legneš, sereš, jedeš, ne jebeš, mjaučeš samo da bi mjaukao, gde su reči, gde je poezija u tim zadasima,
Dok čovek ustane, zube opere, prošeta do firme, bivstvuje u radnom kolektivu, vrati se kod kuće, jede, zeva, ni on ne jebe, umoran, nespretan.
Privilegovan sam samo zato što sam čovek otuđen od animalnih užitaka,
Poranio, zoru prevario,
Vetar čarlija la la la la,
Ponedeljkom često poželim da se zarati,
Ostalim danima isčekujem godišnji odmor od 4 radna dana
u kojima ću bar na kratko živeti kao prosečna kućna životinjica,
Jesti čorbu i belog luka, samopoštovati se,
Evo o čemu maštam dok doručkujem s nogu gutajući razne prerađevine
Sa ukusom psećih granula,
Zapolen, srećan, skupljajuć iskustvo!
Pesma se ori, mladi radnici,
Drugovi moji, radni veseli, bicikle voze ponositi svi.

 Pesnik sam rođen na svetog proroka Jeremiju, i
sedeć sa platom koju sam i ovog puta
dobio u koverti umesto na račun,
razmišljam da li sada vidim svoje ruke,
koje će u koverti iz sopstvenih usta
prositi reči…
ili mjauk?

Nenad Ignjatović je rođen u Šapcu, 14. maja 1993. Završio je osnovne i master studije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na odseku za komparativnu književnost. Piše poeziju, prozu, dramu i književnu kritiku. Kao amaterski glumac bio je član nekoliko teatarskih trupa u Novom Sadu i Šapcu. Učestvovao u koautorstvu i režiji predstave „Budi pored mene“ koja je inspirisana dramom ,,Tesla” Miloša Crnjanskog. 

Učestvovao u pesničkim performansima u Srbiji, Hrvatskoj, Mađarskoj. Pobedio je na Poezinovom Festivalu slem poezije Piñero 2018. godine u organizaciji Poezina. Na Evropskom prvenstvu u slem poeziji u Budimpešti obezbedio je ulazak u finale i superfinale i osvojio je šesto mesto. Za dramski tekst “Ukopnici” ostvario je drugo mesto na konkursu Branislav Nušić u organizaciji Udruženja dramskih pisaca Srbije (UDPS). Drama „Ukopnici“, zajedno sa poezijom iz dva ciklusa, koju su pisali likovi iz drame, prvonagrađena je na konkursu edicije „Prvenac“ za 2020. godinu u organizaciji SKC Kragujevca i time je omogućeno štampanje knjige. Objavljene četiri pesme u prvom Zborniku slem poezije (Poezin, Beograd). Objavljena pesma „Šuma“ u Kiprijanovom kladencu (Bajina Bašta).  Zajedno sa Lazarom Ćurčićem, snimio je album od sedam pesama u dadaističkom i improvizovanom pristupu poeziji i muzici. Njegova pesma “Zašto beskućnik neće da umre” prevedana je na makedonski jezik i objavljena u zborniku “Sovremenost”.