Kornelija Hilmbauer, foto Jelena Hodak
Kornelija Hilmbauer je autorka iz Beča, Austrije. Bavi se poezijom, kratkom prozom i audio komadima. Studirala je istoriju umetnosti i engleski jezik u Beču i na Malti i uz to, jezičku umetnost na Univerzitetu primenjenih umetnosti u Beču. Svoju debitantsku kolekciju MAU OEH D objavila je 2018. godine u izdanju Sukultur, Berlin. Jedan od metoda kojima se Kornelija Hilmbauer koristi je konstrukcija ciklusa. „Labave poruke“ bave se kulturom sećanja, a u Ciklusu V obrađuje teme nasilja i položaja žena u društvu. Intervju je održan godine u Novom Sadu u okviru septembarskog ciklusa festivala Književna mašina #3. Za Rizom je razgovor vodila Danijela Ristić.
Rizom: Želela bih da počnem od nečega što si rekla juče u razgovoru u Bulevar Books-u, u vezi sa poezijom i jezikom. Rekla si da poeziju možemo da posmatramo kao suprotnost, opoziciju političkom diskursu. Uz to u svojim pesmama umnogome eksperimentišeš sa jezikom. Da li bi mogla da kažeš nešto više o tome, kakvo je tvoje lično viđenje poezije i pozicije jezika u poeziji?
Kornelija Hilmbauer: Mislim da poezija pokazuje najveću raznovrsnost jezičke upotrebe, i uopšteno, kada sagledamo jezik u celini I njegovu primenu u različitim sferama, ali takođe I žanrovski – ako posmatramo poeziju naspram drugih književnih žanrova. Možda je to zato što smatram sebe pesnikinjom, pa imam posebnu perspektivu, ali mislim da postoji velika raznolikost unutar same kategorije poezije, te postoji i veliki broj mogućnosti. Postoje, na primer, pesme koje su narativne, dok su sa druge strane pesme koje su u velikoj meri svedene i eksperimentalne, uz sve ono što je između, spektar je poprilično širok. To je nešto što mi je posebno interesantno.
Poezija je takođe, veoma svesna načina na koji se jezikom koristi, posvećuje pažnju formama koje jezik uzima. Poprilično je suptilna. Politički govor je za razliku od poetskog grub, polemički – on to verovatno u određenom stepenu i mora da bude, ali samim tim, uglavnom nije iznijansiran poput drugih diskursa. Poezija ima tu prednost što nigde ne žuri, ni kada je reč o stvaranju, a ni recepciji. S jedne strane, sve može da ostavi otvoreno, a sa druge strane, ili u idealnoj situaciji istovremeno, može biti izuzetno precizna. To je verovatno jedino u umetnosti moguće. Svakodnevni jezik ima druga pravila.
R: Govorila si o kontekstu u kom pišeš, o tome kako su neke od tvojih pesama poprilično „austrijske“, između ostalog jer se bave kulturom sećanja, kao „Labave poruke“ na primer. Koji su tvoji stavovi o ovoj temi, kako kultura sećanja izgleda, posebno u savremenoj poeziji, a kako misliš da bi trebalo da izgleda?
KH: Ne znam kakva je situacija uopšte, ali mogu da pričam o sebi i o austijskom kontekstu. Kako sam pomenula juče [na programu “Nesaglasnost”, prim. prev.], čini mi se da je zbog specifičnog konteksta u Austriji još uvek neophodno bavljenje temama kao što je kultura sećanja na Drugi svetski rat na primer. Austrija je u čudnoj poziciji – s jedne strane je očigledno među zločincima na Hitlerovoj strani, a sa druge strane je do skora postojao snažan narativ o Austriji kao prvoj Hitlerovoj žrtvi – te je rezultat ovaj neodređeni status. Nakon rata nije bilo jasnog pozicioniranja. Još uvek radimo na tome da pronađemo način da se suočimo sa ovom temom. To je, barem za mene, razlog (pisanja ovih pesama). Čini se da je neophodno baviti se ovim. Ja sam, unutar svoje porodice, prva generacija koja zaista razmatra temu kritički, sa drugačijim poglednom i koja se suočava. I to suočavanje, zapravo vidim kao svoj zadatak. Poezija mi je medijum.
Kako sam rekla i juče, slučajno sam našla prepisku svoje bake, to jest pisma koja je razmenjivala sa prijateljicom u godinama nakon rata. Kako više nisam mogla direktno da je pitam o tome, pokušala sam da radim na materijalu koji mi je bio dostupan. One pišu o vremenu rata, ali ne zauzimaju nikakvu jasnu ideološku poziciju. Shvatila sam da moram da nađem drugačiji pristup, manje direktan u odnosu na primarni tekst, kako bih nešto saznala i preispitala. Zbog toga sam pisma (u određenom smislu) “razbila” odnosno, razložila. Želela sam prvenstveno da radim sa rečima koje su već bile tu, ali ono što me je zapravo zanimalo je da pronađem skriveno značenje, možda značenje koje je utkano u sam jezik. Očajnički sam tražila odgovore, a sada mislim da ih zapravo ni nema, čak ni sa pesmama. A možda je u stvari i to odgovor. Svako mora da se pozicionira u odnosu na ovu temu. Pesme su moj doprinos diskursu.
R: Ono što mi je lično zanimljivo kada je reč o pojedinim pesmama je to što se obraćaju nekome. Čini se kao da pokušavaju da uspostave komunikaciju bilo sa sobom, nekim drugim, a možda čak i čitaocima. Možda je ovo pogrešno tumačenje, ali da li bi mogla da nam kažeš nešto više o ovoj strukturi koju koristiš?
KH: Mislim da je to specifično slučaj kod pesama iz ovog projekta, budući da sam radila na pismima, ova struktura JA-TI već je u određenom smislu data. Nisam sigurna koliko je koristim inače, mislim da ne toliko. Ivana Pajić, moderatorka na jednom od događaja ovde, je primetila kako (iz njene perspektive) postoji snažna Ja – pozicija u tekstovima. To mi je zanimljivo, mada sama nisam posmatrala tekstove na taj način, ali naravno, kako sam koristila reči iz pisama za svoje pesme, struktura se ponavlja: „Ja“ koje je nekad u pismima pripadalo mojoj baki, postaje lirsko Ja, lirski subjekt. Zapravo postoji oscilacija između različitih „Ja“ i „Ti“, koja, sada, kada više razmišljam o tome, stvara zanimljivu tenziju. Doduše, u samom procesu pisanja mi se to jednostavno desilo i razvilo se samo od sebe, jer je predložak već postojao. Naravno, tako se prirodno povezuju dve situacije, situacija u kojoj ja lično postavljam pitanja njenim pismima, iskazima koji su već u njima, a onda se možda proces nastavlja sa čitaocima ili publikom.
Kornelija Hilmbauer na Zajedničkom čitanju, foto Jelena Hodak
R: Pored poezije i kratke proze, baviš se i audio komadima. Takođe, čini se da posebnu pažnju posvećuješ načinu na koji čitaš svoje pesme. Koji je značaj ritma, ili uopšte zvuka u tvojoj poeziji?
KH: Ritam mi je zaista veoma važan. U samom procesu pisanja, uvek slušam ono što pišem i iznova i iznova iščitavam naglas. Zaista sve mora da “teče”, ne samo kada je reč o poeziji, već i o prozi koju pišem. Možda je tako jer sam odrasla uz pesme za decu i liturgije Katoličke crkve. Verovatno je to nešto što u određenoj meri nesvesno ulazi u tekstove dok pišem. Zbog toga, tačno znam kako moji tekstovi treba da zvuče, posebno kada se čitaju naglas. I kad god mogu da biram, radije sama čitam svoje tekstove umesto da ih čitaju glumci, kako se ponekad radi. Sa druge strane, naravno, ne postoji ispravno i pogrešno po sebi. Kao što je slučaj sa semantičkim interpretacijama, uvek mi je drago kada čujem da čitaoci različito doživljavaju zvučne aspekte teksta.
Kada je reč o audio komadima, pokušavam da ih isplaniram onoliko koliko mogu, ali sam zvuk, na kraju, ne radim ja, tako da moram da budem otvorena za ono što drugi imaju da doprinesu projektu, što mi, iskreno, nije uvek lako. Morala sam da naučim kako da, na primer, iskomuniciram svoje vizije sa dizajnerima zvuka, kao i da razumem način na koji se one mogu prevesti u tehničke detalje. Za spisateljicu, koja inače radi sama, ovakvi projekti, koji uključuju više ljudi, a naročito više ljudi iz različitih fera, mogu biti izazovni, ali se na kraju sve isplati jer se uvećavaju i različite mogućnosti.
R: Čitaoci iz Srbije se sa tvojom poezijom upoznaju pre svega preko prevedenog teksta, bilo da je reč o prevodu na engleski ili srpski. Kakvo je tvoje viđenje prevođenja poezije, šta dobijamo, a šta gubimo? Znam da ne razumeš srpski, ali govoriš engleski, pa svakako postoji nešto što si primetila kada je reč o ovome.
KH: Prevod nikad ne znači isti tekst na drugom jeziku, on uvek postane nešto drugo, posebno kada je reč o poeziji. Postoji mnogo slojeva, formalni delovi, sadržaj, igra reči, ritam itd. Prevodilac često mora da donosi odluke oko toga čemu će da da prioritet jer je nemoguće sve zadržati. Kada je reč o prevođenju, slična je situacija kao sa audio komadima, izazov mi je da nekome dam da nešto definitivno mojim tekstovima. Sa druge strane, naravno da mi je drago kada su prevedeni, budući da postaju dostupni i drugoj publici i širem krugu čitalaca. Sve se više pitam da li mi je bolje ako razumem jezik na koji se tekstovi prevode ili ne. Na primer, kada je reč o prevodima na engleski jezik, ukoliko me prevodilac o nečemu pita, a drago mi je i ako pita, često nudim svoje mišljenje i sugestije. Kada je reč o jeziku koji ne razumem, onda, naravno, ne radim to, već moram da verujem drugima. Mislim da su moji tekstovi često poprilično teški za prevođenje, jer, kao što sam rekla, ima više slojeva i dosta igre rečima. Oni često osciliraju između različitih značenja ili istovremeno referišu na razne intertekstualne izvore. Jasno je da, u takvim slučajevima, prevod mora da bude neka vrsta kompromisa, ali, sa druge strane, nove prilike mogu da izrone iz jezika na koji se prevodi. Čak i ako je nemoguće sačuvati prvobitnu, originalnu konstrukciju, možda je moguće proizvesti sličan efekat drugim sredstvima, pa čak može doći do stvaranja dodatnih slojeva koji se rađaju iz drugog jezika. To je definitivo nešto što se prevodom dobija.
R: Juče si, takođe, pričala o situaciji u svojoj zemlji kada je reč o poeziji i izdavaštvu. Kakva je situacija za mlade pesnike u Austriji? Koje su neke do prepreka sa kojima se suočavaju?
KH: Ne bih pričala samo o Austriji, jer postoji veći prostor nemačkog govornog područja, koje uključuje i Nemačku, a književna scena se, na sreću, ne zaustavlja ni na granici. U Austriji, posebno u Beču, postoji čvrsta mreža autora. Pre desetak godina osnovan je novi studijski program – jezičke umetnosti, što praktično predstavlja program kreativnog pisanja, sa nešto jačom eksperimentalnom crtom, jer se nalazi na Fakultetu primenjenih umetnosti. Moj utisak je da, od tada, veći broj mladih koji pišu dolazi u Beč, te je i mreža autora veća. Takođe mislim da oni imaju više samopuzdanja nego što smo mi imali. Organizuje se veliki broj događaja i čitanja, kako onih koji su povezani sa institucijama, tako i onih koji su alternativniji. Postoji online platforma koja je posebno posvećena poeziji i organizuje godišnji festival poezije, a s obzirom na to da je Austrija relativno mala zemlja, postoji priličan broj izdavačkih kuča koje često objavljuju poeziju, pa čak i različite edicije poetskih zbirki. Nažalost, ipak se starije i mlađe generacije ne mešaju previše. Postoji određeni jaz, koji je verovatno u vezi sa činjenicom da su starije generacije u većoj meri “austrijske” u svom radu, odlikuju ih specifične jezičke igre i humor, na primer. Mlađe generacije su u većoj meri internacionalne. Zbog pomenutog studijskog programa, sve više pisaca/spisateljica iz inostranstva dolaze u Beč, zbog čega kontekst postaje raznovrsniji, ali je takođe, verovatno i teže prevazići ovaj generacijski jaz.
Kornelija Hilmbauer, Ben Klark, na Nesaglasnosti, foto Jelena Hodak
R: U ciklusu V se baviš temama koje se tiču položaja žene, ženskog iskustva i nasilja. Da li bi mogla reći nešto o načinu na koji obrađuješ ove teme?
KH: Rekla bih da je u pitanju moje iskustvo postojanja na ovom svetu, to što postojim na ovom svetu kao žena i doživljavam i suočavam se sa stvarima, ne jedino, ali velikim delom iz ženske perspektive. Takvo iskustvo, po mom mišljenju, može te vremenom samo načiniti feministkinjom. Često me pitaju da li sebe smatram feminističkom spisateljicom. Kako ja to vidim, književnost može biti politična, i ako nije direktno aktivistička. Moj pristup je da stvari učinim vidljivim, da prenesem atmosferu i pustim ljude da sami donose zaključke. Kada je reč o “Ciklusu V”, pokušala sam da zaista proniknem u temu, u to koliko je i dalje ponekad teško biti žena u ovom svetu. U samom procesu pisanja ovog ciklusa, dugo sam samo sakupljala moćne slike, koje sam zatim povezivala i davala im koherentnu strukturu i ritam. Ono što sam time nesvesno radila je referisala ili aludirala na različite tradicionalne ili konvencionalne tekstove. Takvi tekstovi često se nađu u mojim pesmama, a da ih i ne primerim u prvim nacrtima. Takve tekstove intuitivno “razbijam”, odnosno, razgrađujem i uvodim u različite odnose kontrasta i iritacije. Možda je to politika moje poetike.
R: Poslednje pitanje koje bih želela da postavim je možda u neku ruku i odgovor jer ovo verovatno ne bih pitala nekog muškog autora, ali, u svakom slučaju, želela sam da te pitam šta misliš o poziciji spisateljica u današnjem društvu ili u tvom kontekstu, ukoliko je previše širok pojam? Iz tvog iskustva, da li se gleda drugačije na muške i ženske autore, postoje li i dalje neki stereotipi?
KH: Nisam potpuno sigurna za pesnikinje, možda zato što poezija i nema veliku recepciju u medijima, ali znamo da spisateljice, naročito kada pišu autobiografske tekstove imaju poteškoće. Kada žene pišu o majčinstvu ili o drugim temama koje se tiču ženske sfere, često su omalovažavane i potcenjene, kao da takva iskustva nisu dovoljno važna ili nisu od suštinskog značaja za književnost. Ipak, mislim da situacija počinje da se menja. Kada je reč o poeziji, nisam sigurna. Zapravo je moje iskustvo na pesničkoj sceni poprilično pozitivno. Možda zato što poezija i inače ima reputaciju da je dramatična i romantična. (Smeh) U svakom slučaju, nije važno kog je neko roda.