Na krilima ždrala-mačke

(U pokušaju gubljenja krvavo stečene nevinosti,

od nečega se moralo početi)

Jahati. Obasjana dnevnom svetlošću,

na krilima ždrala. Nastasja, zar ne znaš

da netko i dalje misli na tebe?

Sklupčana u kandžama usamljenosti,

olako bih prodala besmrtnost

za namigivanje zadovoljstva.

Jahati. Zagledana u mesec, trljati se

o tamno vretenasto telo. Tvoj otac bi sada

bio ponosan. New Orleans, zaslepljujuće šaren.

Razapet pretećim porukama polunapuštenih

ljubavnika. Voleti tebe je kao voleti mačku.

Smišljati šale tokom grebanja.

Primati ugrize kao deo rituala. Igrati,

što znači: ne stajati na istom mestu.

Gde si se sakrila, Nastasja?

Previše je maski u ovom gradu,

previše odstupnica. Traži se preobražaj.

Zato hrlim u susret tebi, sagoreli moj kneže,

što peniš, prikovan sećanjima na raj.

Kao ekserima. Moje telo je oltar:

platforma za slavljenje dokonosti.

Phoenix by night

(Prstima zatvoriti krug: letenje, paljevina,

vrisak, pepeo, metla…)

Jedino u pustinji nema prljavštine.

Diktatura čistote nameće se

samo odabranima.

Pa ako se i opet rodiš, draga moja,

ova krv, neizbežni poklon predaka, što

istkala je slatku klopku od tvoga tela,

obeležiće početak još jednog pada.

Posle vatre preostaje ti da prebireš

po pepelu, osuđena na čežnju.

I ja sam poput Feniksa: umirem svaki put

kada se osvrnem iza sebe,

i rađam se opet, pružajući novi korak.

Jer, prošlost je samo pepeo,

i ništa više od toga, ponavljaš sebi

neprestano, skrivajući od sebe nadu.

Iz pepela će nastati život. Na kraju,

ostaje ti još jedan dan, još jedna noć,

u kojoj goriš na lomači bez vatre.

New H(e)aven.

Skica za razglednicu

(Od našeg stalnog dopisnika Miškina)

Kroz  napola spuštene roletne

opet dopiru mirisi pokvarenog

mesa, sperme i hemikalija.

Ne varim popodnevnu tišinu

palanke, naročito kada je

ispresecana dečijim kricima.

I zato verujem u prisustvo

još jednog para očiju, što bez

treptanja zuri u mene, u mraku.

Ponekad se tešim da je strah

poput psa, koji stoji na ulici

i laje na tebe dok prolaziš.

Ali, kako mu se približavaš, on

sve više i više uzmiče, dok

ti se naposletku ne skloni sa puta.

Ti prođeš pored njega, obuzeta

mislima koje on, umirivši se

na tren, pokušava naslutiti.

Ali, uzalud. Prilika za međusobno

upoznavanje, ako je i postojala,

ovoga puta je proćerdana.

Naravno, ti ideš dalje,

slušajući lavež iza sebe,

koji ti više ništa ne znači.

Bojan Samson (Osijek, 1978). Zbirke pesama: Superblues (2007) i Folk Singer (2022). Jedan od priređivača Zbornika nove novosadske poezije Nešto je u igri (2008). Sa Zoranom Dražićem čini poetsko-muzičku grupu Bašta fetiša.