Bili Ramzel – Tražiš od mene nešto lepo [književna.mašina]



Tražiš od mene nešto lepo

 

   Ali kako

   sad kad su svi meridijani usporili

a vremenske zone među nama

ostare čitav vek svakog sata,

            sad kad su istopili statuu

            čuvenog fizičara sa trga,

   sad kada su fuksije ostavljene da plamte u gomilama

sa kupinama i onim sitnim plavim cvetovima

            čije ime niko zaista ne zna,

   sad kada je svaki pab zaključan      

a bendžoi presvučeni prašinom

                        u departmanu tišine,

   sad depo vetra sadrži

svaki poljubac koji sam spustio na tvoj stomak, optimistično,

            a Taragona, naš grad logorskih vatri

                        naš grad usputnog fiksanja i vinila,

            odložen je u arhivu snega.

 

 

Zvuk

za Norberta Valata

 

Da se iskaže okean potrebna je čitava godina

sa Zumom u promrzlim prstima na obali od četvrt milje.

Zvuk je jedini istinski rečnik prirode

 

a ne ona paunska paleta za koju se slikari kunu

da je priroda koristi za najbolje stvari, za svakidašnje prolazne freske.

Da se iskaže okean potrebna je čitava godina

 

prateći duž keja uzrast nadolazeće plime,

njena hučanja i vrhunce i stišavanja kada pokazuje da

zvuk je jedini istinski rečnik prirode.

 

Priroda svira bas-klarinet u popap teatru u Barseloni.

U polo majci solo svira okean. Jezičari, uduvava

da iskaže okean. Potrebna je čitava godina

 

ili čak vekovi da se zahvati njegov najnoviji izum:

kao što je na primer zaliv za čamce, ili obrnuti kontratok.

Zvuk je jedini istinski rečnik prirode,

 

koja je izgubljena u svom MekBuku, taložeći filter za filterom

na taj celodnevni kameniti bazen džeza, sopstveni stadion odjeka.

Da iskaže okean potrebna joj je čitava godina:

zvuk je jedini istinski rečnik prirode.

 

 

I to beskrajno brujanje

 

Dođi mi.

Dođi mi preko kraškog šetališta.

 

Dajem ti dozvolu,

siguran prolaz iznad i kroz

pšenični-mir, tragom šafrana,

pored kolibe nadzornika

 

sve do moje košulje sašivene od tišina,

sa rukavima proizvedenim od tišina.

 

Imaš dopuštenje, možeš da uđeš,

i streseš prašinu sa čizama za šetnju

na mome pragu istočno od polja.

 

I mada ne možeš krenuti

ka mojoj kući kroz tkanje mašinske buke

dođi. I mada moraš uvek biti

postavljena tako da čuješ ranžirnu stanicu,

na ulicama sačinjenim od brujanja i sirena, sačinjenim bez izlaza

od škripe menjača i tutnjave saobraćaja, dođi mi

mada nikada ne možeš doći.

 

Disaću ti pažljivo za potiljak,

grudi prilepljenih uz tvoja leđa, bakarnog oblika,

dok povetarac rasipa hibiskus po mojoj sobi,

i začinjava tišinu

solju sa šljunkovitih obala,

ili ću prosto disati ovako

u tvoje uho baš ovako

 

dakle dođi mi.

Dođi. Dođi mada ne možeš

preko hrapavog krasa,

pšenice što je kremasta i smeđa.

Moja košulja prošivena je ćutanjem milave,

moji rukavi sa osam različitih tišina.

Dođi mi dođi.

 

 

Geška

 

Bila si moj jedini letnji hit.

Ja tebi usputna stvar sa B strane.

 

Bio sam strahovita prva nedelja septembra.              

Ti si bila primorje.

 

Plesala si adađo zasuta konfetama sa krošnji jabuke.

A ja sam posmatrao sa terase.

 

Svaku sam izjavu neprestano ispunjavao u tri primerka

Nije te za to bilo briga.

 

Putovala si jašući na odbeglom sunčevom zraku.

Bio sam tromi autobus za Karlou.

 

Nosila si lica Kleopatre i Merlin.

Bio sam Ken Barlou. 

 

Osećao sam se kao nužni, poslušni točkić mašine.

Ti si joj izmakla.

 

Od sopstvenog tela sam joj načino rezervni deo; slugu i terminal.

Ti nikada nisi.

 

Napunio sam svaku policu u odeljku za grašak i pasulj,

sa sedam urednih redova konzervi.

 

Ti si provela sedamnaest tirkiznih godina na obali kod Baltimora

posmatrajući tirkizne talase kako se valjaju.

 

Sedamnaest leta plovila si njihovim krestama

od ostrva do nevidljivog ostrva.

 

Ja sam usmeravao bake, dadilje, punačke majke, kolica za bebe

ka hlebu i odeljku za ovsene pahuljice.

 

Od morske pene isplela si mandolinu blistavih refrena.

Ja sam svirao na drombuljama.                                                                     

 

Za kolibu gde si provodila zimu napravili su vitraže.

Ja sam bio mrak.

 

Tvoji blistavi prozori su me propustili, bila si pašnjak ja bitumen,

ocrneo sam tvoj najkraći put.

 

Bila si uvek za avanturu, ja sam se skrivao. Naprezao sam se, i ti si. Sećao sam se.

Na tvom sedlu nije bilo mesta za prošlost.

 

Koraci su ti bili svetli, oslobađala si se iz vilične zamke.

Ja sam bio porok.

 

Znam da mi ti to lupaš na prozor u četiri ujutro

I znaš da ću sve probati dvaput.

 

 

Beležnica (u povezu od kozije kože, sa futrolom od kozije kože)

 

Kozo, zaveštala si svoj epiderm

za ovaj dnevnik, jer ženstvenost daje

mekotu ovoj futroli

što raduje prste.

 

Povedi me onda, kozo,

sa bezbrižnom sigurnošću,

kroz podnožje brda sećanja

izbrazdano vetrovima!

 

Dodeli mi stazu što posrće,

što svrdla

i zabija se na gore

i zavrće se u pojmovima.       

 

Neka mi se tvoj napukli i mirni duh

pokorava; vodi me

svojim čupavim kopitima

preko svih onih bregova i dolina

 

jezika, sintakse,

gore, gore ka tankom

reverbu vazduha,

preko osulina, preko izgaženih uzvišenja.                   

 

 

Kod

 

Ovaj leptir je satkan od informacija,

blistavo lebdeći nad tvojom rukom.

Tvoja koža što nosi zelenu, zelenu haljinu

dok lenjo naginješ kanticu za vodu

 

nad grubim papratima i cvetovima                  

sačinjena je od informacija takođe.

Leptir maše digitalnim jezikom

kojim je ispleten njegov dvostruki plavi motiv.

 

Zapamti ljubavniče sačinjen si od podataka

i u bajtove ćeš se vratiti.

Kada umremo otićićemo u grad sazdan od vode,

u protočni kompjuterizovani teren:

 

u njegove kule od kapi, terase uzdignute poput oblaka,

privremene kuljajuće bulevare

oblikovane sučeljavanjem, uparivanjem i rasipanjem bezbrojnih duša,

kada mraz popusti u svakom telu,

 

u njegovim parohijama proizvedenim od razgranatog elektriciteta

što struji i čini te onime što jesi.

Postaćete poput kiše, poput letnje vode prosute

i prosipane kroz letnji vazduh.

 

 

Suton i paradajz

 

Elena, napravićemo fini paprikaš,

bujon sa ćuftama,

od zečetine i vina.

Pišem ti ovo pored recepta.

 

Krčkaće se lascivno

– sav od svilenih strujanja –              

na jedinoj dobroj ringli starog šporeta.

Njegova dubina, njegovi feromoni

 

začiniće dnevnu sobu

i presaviti kičme mačaka

u lovački luk

na njihovom raskalašnom putu do balkona.

 

Gonzales igra ulogu domaćina sasvim graciozno.

Ovidi je tu, pun gorkih                                               

mada bezazlenih anegdota.

Angesi je iz štampe upravo izašao pamflet.

 

Izgurao sam i rasklimanu staru sofu

punu buva na balkon.

Pijuckam ripaso na balkonu

i zamišljam kako dolaziš.

 

Dolaziš možda sa tacnom

prepunom monserato paradajza;

naboranog, zgužvanog, nabubrelog,

što se stiska da se ne bi prosuo.

 

Zamišljam tvoje mačije štikle

kako lupkaju po pločniku

kao da si u pamuku, umotana u tufne,

u ručno zamešanoj žutoj plutaš

 

pokraj prodavnice sarija Fati Lalija,

pokraj preplanulog smeha kuhinjskih momaka

što se rasipa u ružičastu noć

iz Ibrahimovog Pak kafea.

 

Skoro da mogu da čujem kako se približavaš

kroz daleku graju

a tamnoputi prodavac lupa po svojoj butanskoj boci

oglašavajući se radosno prema trgu.

 

Oh dođi i pridruži nam se, Elena,

dođi i donesi taj nemogući paradajz!

Donesi limete i začuđenost.

Donsi bocu Karinjena. Donesi dve.

 

Sedećemo i uživati u nebu boje lavande,

u kratkotrajnom sutonu na balkonu

dok radosni ljudi prolaze ispod nas.

Elena napravićemo divan paprikaš.

 

Začinio sam, svetlo ružičastom solju,

zečiji but i slabinu.

Ogulio sam četiri žuta luka.

Pozajmio sam ovo penkalo od Alehandra Gozalesa Gonzalesa.

 

 

U Kasi Almiral

 

Mogao sam ostati, gospodo,

do prvih nacrta jutra,

kad zora boje mandarina, boje ćilibara,

miluje stare pregrade sa vitražima. 

 

Mogao sam se zadržati u ovom separeu osvetljenom svećama

među školjkama,

srebrom oktopoda.

 

Mogao sam satima

da procenjujem vermute,

različith berbi,

dok kovrdžave niti duvanskog dima

lebde oko ventilatora na plafonu.

 

Ah mogao sam ostati ovde!

 

Ali ja, kao minorni pesnik

katalonske neo-renesanse,

pozvan sam na svoju dužnost.

 

Oh Gonzales, oh Polina,

moram da ustanem i da vas napustim, oboje.

 

Moram da zapostavim ovaj nabubreli i osetljivi

sufle razgovora,

moram se spustiti niz ulicu Hoakina Koste;

kroz nepokretnu vrelinu,

mrtvačku belinu, opore kanjone Ravala.

 

Otićiću na sever, uzgajaću grožđe metafore,

obrađivati svoju njivu jezika.

 

Kako sam samo preorao te nezahvalne terase:

skraćena polja lavande,

površinske slojeve mirisne i nepokorne.

 

Lagano. Lagano.

 

Moji stihovi se protežu i oklevaju,

u meri njihove klimave letve.            

 

Moji plodovi dolaze riđi poput rđe, mrzovoljno.

 

Moja muza je od krede,

od nezahvalnosti i lavande.

 

 

preveo sa engleskog Stevan Bradić

 


Fotografija: David Creedon / Anzenberger

Bili Ramzel je rođen u Korku 1977. godine. Obrazovao se u školi „Severni Manastir“ i Univerzitetskom koledžu u Korku. Objavio je dve zbirke pesama kod izdavača Dedalus pres, Komplikovana zadovoljstva (2007), i San arhitekte o zimi (2013), koja je bila u užem izboru za nagradu za poeziju Irskog Tajmsa, a nedavno je prevedena i na italijanski. 

Dobitnik je nagrade Katedre za stipendiju Irske 2013. godine, kao i rezidencijalnog boravka Poezija Irske 2015. Pozivan je da čita na mnogim festivalima i književnim događajima širom sveta. Živi u Korku gde je jedan od urednika izdavačke kuće za obrazovnu literaturu. 

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *