Šta oni žele

(Tekst se bazira isključivo na ocenama sa jednom zvezdicom literarnih klasičnih dela na Amazonu.)

Oni žele da knjiga bude dostavljena u roku od dva do tri dana.

Oni žele da knjiga bude dostavljena još istog dana.

Oni žele da knjiga bude dostavljena.

Oni žele da knjiga ne miriše čudno.

Oni žele da okvir knjige ne bude oštećen.

Oni žele da papir ne bude biblijski tanak.

Oni žele da ne moraju potrošiti deset evra za tu džepnu knjigu.

Oni žele da ne moraju potrošiti dvadeset evra za tu knjigu sa tvrdim koricama.

Oni žele da u knjizi ne bude fleka.

Oni žele neokaljanu knjigu.

Oni žele da je knjigu lako za razumeti.

Oni žele da knjiga ne bude isuviše banalna.

Oni žele nešto naučiti iz te knjige.

Oni žele da nema isuviše latinskih izraza u knjizi.

Oni žele da ne saznaju ništa što zapravo i ne žele saznati.

Oni žele da ne bude nasilja.

Oni žele da ne bude seksualnih scena.

Oni žele da bude više seksualnih scena.

Oni žele više nasilja.

Oni žele da tu ne bude beskrajnih opisa žene koja guli krompir.

Oni žele da ne kupe knjigu za svoju decu koja zapravo nije zgodna za decu.

Oni žele da knjiga ne poremeti duh njihove dece.

Oni žele da se u Malom Princu ne spominje samoubistvo.

Oni žele da se Mali Princ sastoji isključivo od rečenice „Samo se srcem dobro vidi“.

Oni žele da je Mali Princ razglednica na kojoj stoji „Samo se srcem dobro vidi.“

Oni žele da dečije knjige ne šokiraju njihovi decu.

Oni žele da se njihova deca ne šokiraju.

Oni žele da Harry Potter ne bude tako primitivno ilustrovan.

Oni žele da knjiga ispuni očekivanja koje obećava njena ekranizacija.

Oni žele da knjiga ne bude tako odvratno svetlucava.

Oni žele da odrasli ljudi ne čitaju Harry Pottera, jer to je toliko tužno.

Oni žele da se ne diže tolika frka oko izmišljenog lika iz nečije fantazije.

Oni žele da se u Talmudu ne citira toliko puno rabina.

Oni žele da se Odiseja ne prepričava u stihovima.

Oni žele da Geteu nije bilo potrebno 60 godina za jedan jedini komad.

Oni žele da im niko ne muči decu Šilerom.

Oni žele da niko ne kupuje Romea o Juliju.

Oni žele da kad uključe CD sa snimkom teksta Hamleta da se tu ne pojavi indeks na stranom jeziku i da ne krene onda 2. scena i 2. akt i, taman kad su se orijentisali uz pomoć Reclam-brošure i kad shvate da poznati monolog iz Hamleta zapravo je u 4. aktu u 3. sceni (biti ili ne biti) i da taj monolog uopšte i nije na disku nego u 3. aktu u 2. sceni (titula br. 8) i da su to znali na vreme kupili bi drugi disk.

Oni žele da se knjiga Adolfa Hitlera Moja borba ne demonizira baš toliko.

Oni žele da se ne diže tolika galama oko te knjige.

Oni žele da se ta knjiga ne prodaje za 70 evra u tiražu od ne više od 4000 komada otkad su istekla autorska prava.

Oni žele da nema svih tih kritičnih komentara u novom izdanju knjige Moja borba.

Oni žele da im levičarski akademičari ne kvare tu knjigu.

Oni žele da se istoričari ne mešaju u sve i svašta.

Oni žele da su knjige u stabilnom kartonu i da im ivice nisu tako tupo odrezane.

Oni žele da kad kupe Mit Sizifa za Kindle i kad promene Kindle u narednih šest godina tri puta da onda ne moraju i po treći put da skidaju tu knjigu jer to je zaista skandalozno, pogotovo kad se uzme u obzir da na Kindlu knjiga košta toliko koliko košta i prava naštampana.

Oni žele zapravo da se ne uzrujavaju.

Oni žele da im Elfriede Jelinek ne budi samo osećaj gađenja.

Oni žele zaista pročitati Pijanistkinju.

Oni žele da im prijatelji ne misle da su glupi.

Oni žele imati emocije prema junakinji.

Oni žele da jedine emocije koje im se razviju dok čitaju Jelinek ne budu izopačeni i iritantni.

Oni žele da spisateljica nema predispoziciju.

Oni žele da ih knjiga ne provocira.

Oni žele sad da vrate knjigu.

Oni žele sad porazgovarati sa šefom.

Oni žele da ne moraju tražiti smisao.

Oni žele da Kafka nije uvek tako negativan.

Oni žele da se Proces završi.

Oni žele se predati.

Oni žele baciti knjigu u kamin.

Oni žele da ne pročitaju knjigu do kraja.

Oni žele pročitati Nestalu osobu ili Ameriku.

Oni žele da naslov ne bude tako zbunjujući.

Oni žele da ne moraju trpati u sebe još tih zadnjih dvadeset stranica.

Oni žele da ih roman ne ostavi ravnodušnima.

Oni žele da im knjiga konačno stigne.

Oni žele da ne moraju još uvek čekati knjigu.

Oni žele da knjiga ima stav, poruku, mišljenje, nameru, izjavu, nešto što im može reći šta da misle o njoj.

Oni žele jednostavno samo saznati o čemu se radi. 

Saobraćajem umireni

Priča se, u Quezon City u regionu metropole Manila na Filipinima postoji jedan kružni tok gigantskih razmera, sa ogromnim ostrvom u centru. S vremena na vreme naivni turisti pokušavaju u trenutku kada se saobraćaj primiri, da pretrčavaju kolovoz, da bi, misle, uštedeli na vremenu i energiji, trčeći do ostrva ovom prečicom. Taj pokušaj bi propadao skoro uvek. I uglavnom, turista svoju grešku primećuje tek u trenutku kada vratolomnim skokom uspeva da izbegne branik crnoga Hummer-a bacivši se na travu saobraćajnog ostrva. Bujica automobila raste pred njegovim izrogačenim očima i ne postoji ni jedna jedina praznina. I turista zna: nikada više neće uspeti da siđe sa saobraćajnog ostrva.

Na taj način je na ostrvu u poslednjih nekoliko desetleća nastala veća zajednica. Njeni članovi, samoprozvani Trappa, žive u šatorima koje sami prave od platičnih kesa i opušaka, a prehranjuju se pregaženim psima, mačkama i golubovima koje skupljaju po unutrašnjoj strani kolovoza. Budući da se među „nasukanima“ bez iznimke radi o turistima, njihov je etnički sastav izuzetno raznovrstan, iako većina potiče iz industrijskih zemalja i skoro svi nose kargo pantalone.

Kroz različito poreklo stanovnika ostrva vremenom se razvio i svojevrsni jezik koji sadrži pojmove i fraze iz preko 150 različitih jezika. Interesantno je, da se iako ni jedan Filipinac nije nasukao na ostrvo, ipak postoje nekolike fraze iz Tagaloga koje su se uvukle u jezik Trappa. Tako se npr. otočani pozdravljaju uglavnom „Nasaan ang banyo?“ („Gde je kupatilo?“) Za jelo ili pri piću poručuje se prijateljski „Ay ang tubig ligtas?“ („Da li je voda iz česme za piće?“) i opraštaju se onda sa „Dalhin Visa?“ („Uzimate li Viza karticu?“) Većina reči Trappa jezika je jednosložna i sadrži tvrde samoglasnike, tako da su fonemi prikladni da deranjem prekriju svakodnevnu buku. Generalno, Trappa jezik se savršeno prilagodio novim životnim okolnostima. Na osnovu toka saobraćaja mogli su da odrede koji je dan u nedelji. Izgled guma na autima im je kazivao promenu godišnjih doba. Samo na osnovu zvukova motora mogli su da uoče razliku između benzinca i dizelaša. Navodno, njihova kultura poznaje preko stotinu različitih pojmova za „auto“.

Sledeća zanimljiva stavka je da Trappa jezik poseduje najbogatiji leksikon na celom svetu. Preko jezika koji se međusobno mešaju, nastale su ne samo stotine reči za „auto“, nego i na stotine reči za “sneg“, za „oblak“, za kišu, za Zemlju, za drveće, grane, grančice, lišće, vlakna, čestice… Sve što su mogli videti delilo se sve dalje i dalje. Njihove oči su se širile, isto tako uši i nosevi. Videli su boje, koje nijedan orao nije mogao videti, čuli su zvuke, koje nijedan pas nije mogao čuti i osećali su arome koje nijedna krtica vrste Condylura cristata nije mogla namirisati. Za sve što je postojalo našla se konačno prikladna reč Trappa su razvili idealan univerzalni jezik. Jezik čija je struktura usklađena sa strukturom realnosti. I sa takvim epistemološkim znanjem opremljeni, Trappa su konačno mogli da postavljaju tačna pitanja o velikim nerešivim misterijama univerzuma. Ležeći u delirijumu u oblaku izduvnih gasova, primaknuti ka unutrašnjoj kolovoznoj traci  na obali saobraćajnog ostrva, šapuću jurcajućim džipovima, mopedima i busevima poslednja pitanja čovečanstva:

Kako se dolazi do stanice?

Imate li w-lan?

Da li imate klima uređaj?

Do kada traje doručak?

Da li bih mogao da dobijem račun?

Primate li dolare?

Primate li evre?

Da li primate Masterkard?

Prihvatate li Vizu?

Pa šta primate uopšte?

Kafka – Tekst o kompleksu oca

Odnos prema mom ocu dosta se iskomplikovao. To je delimično do toga što moj otac zapravo ne sluša kad mu pričam o mojim problemima i što se ne slaže sa mojim nekonvencionalnim buntovnim stavovima, a drugi razlog je taj da se moj otac zaključao u frižider.

Na početku nismo ni primetili. Samo smo zapazili da je znao nestati tu i tamo na nekoliko sati. Jednom prilikom sam tačno u tom periodu otvorio frižider i naišao na oca u njemu. Otac me je ljubazno pozdravio i dodao mi pivo. Bio sam prilično zapanjen, a otac je mislio da je to zbog toga što nisam imao otvarač za flaše.

Uzeo mi je pivo iz ruku, otvorio flašu uz pomoć druge flaše, a onda mi je dodao. Još uvek sam bio donekle zapanjen. Kao prvo, zato što je moj otac sedeo u frižideru, a kao drugo, zato što mu je zaista pošlo od ruke da otvori jednu flašu drugom, što je dosta kul, a pogotovo zato što sam imao tek 12 godina i zapravo samo hteo da uzmem jogurt.

Moj otac se opet osmehnuo i zatvorio vrata kvakom koju je iznutra pričvrstio na vrata.

Ta situacija još bi nekako i bila podnošljiva, da nije osim toga još montirao i bravu na vrata. Frižider bi ponekad bio jednostavno zaključan, a mi ostali kao prvo nismo ga više mogli koristiti, a kao drugo nismo pojma imali šta je otac zapravo radio u njemu. Posle sedam dana pitali smo ga da li mu je zima u frižideru. Odgovorio je: Ne, već je instalirao grejanje. Osim toga i jednu lampicu, zato što je inače u frižideru uvek ugašeno svetlo.

Naravno, to poslednje nikad nismo mogli proveriti. Naime, apsolutno niko ne zna da li je svetlo u frižideru zaista ugašeno kad se zatvore vrata.

Kako god, moj otac se lepo smestio u frižideru. Imao je dakle, kao što sam već rekao, sve ovo: grejanje, lampicu, kvaku i malu lokot-bravu. Ali osim toga imao je unutra i televizor. I ogromnu muzičku liniju. Čak je imao i frižider u frižideru.

Posle mesec dana pomislili smo: Ovo ne može ovako da se nastavi!

Kupili smo dakle drugi frižider, da bismo konačno mogli svu onu silnu hranu prebaciti s balkona opet u frižider, jer polako ali sigurno bližilo se leto. Ali onda je moj otac otišao još jedan korak dalje, naime, preselio se u drugi frižider jer mu je stari frižider postao prevelik. Posle nekog vremena zaboravio je da se nalazi već u drugom frižideru, i kad je jednog lepog dana izašao na kratko nije mogao da veruje da je još uvek u frižideru.

I tako je s vremenom kompletno izgubio osećaj za realnost. Počeo je da misli da je frižider jedini postojeći svet, i mislio je da van frižidera uopšte ništa više ne postoji. Ili, ako ipak postoji, onda to može biti samo jedan još mnogo veći frižider. Otac se plašio svake prostorne veličine i nabavljao je sve više i više frižidera koje je stavljao jedan u drugi. Onda se polako selio iz jednog frižidera u drugi, sve dok na kraju nije stigao do apsolutne nulte tačke, što je verovatno bilo jedino mesto na celom svetu gde se ikad mogao osećati bezbedno.

Nikada ga više nismo videli.

U nekom trenutku jednostavno smo obili frižider.

Oca zatekli nismo, ali naišli smo na neke rukopise koje mora da je napisao u međuvremenu.

Rukopisi su nosili naslove poput: „Proces“, „Presuda“ ili „Preobrazba“, bili su poprilično dosadni i bavili su se temom Majke Prirode i Oca Kompleksa.

Da li je to kolač

Dobar dan i dobro došli na: Arhive interneta: danas: U današnjoj emisiji radi se o kolačima kao i o pitanju da li to jeste kolač. Da, dakle, is it cake? Tim pitanjem bavili su se mnogi ljudi početkom 20-ih godina 21. veka. Čudni trend oko kolača nastao je prvo na Instagramu i TokToku gde su raznorazni profesionalni ili amaterski konditori pravili kolače koji su izgledali kao da i nisu kolači. Na primer postojao je kolač koji je izgledao kao biljarska kugla, ili kolač koji je izgledao kao ručna torba. Neko bi kamerom snimao recimo tu ručnu torbu, a onda uzeo nož i neočekivano izrezao komadić kolača iz nje. Jer zapravo ručna torba i nije bila ručna torba nego kolač. A i drugi predmeti bili su kolači. Jastuk za kauč, cipela, čizburger, knjiga, aparat za DJ-a, stranica teksta, stalak za mikrofon. Manje-više sve bilo je kolač.

Na vrhuncu is-it-cake-ere postalo je nepodnošljivo u birou, kaže Marliz, saradnica firme content-farm Smile Smile, to je firma koja je odmah skočila na trend i od proleća 2022 svu svoju delatnost fokusirala isključivo na produkciju video-snimaka na temu is-it-cake.

Grozno je bilo, kaže Marliz, jer stalno bi joj se dešavalo da slučajno dotakne nešto što je zapravo kolač. Kad bi ujutro sela za kompjuter i stavila ruku na miša: kolač. Njena čaša sa hladnom kafom od juče: kolač. Jednom joj se desilo da je celi njen pisaći sto sa sve kompjuterom i tastaturom zapravo bio od kolača, priča Marliz. Nekoliko minuta mislila je da joj se pokvario kompjuter, da bi onda tek shvatila koliko je bio mekan i lepljiv. Jednom je htela pojesti kolač koji se, čim je zagrizla, ispostavio da je neki sasvim drugi kolač. Dešavalo se da stoji na pauzi sa kolegama pred aparatom za vodu, i kad bi se neki požalili da aparat ne funkcioniše, ispostavilo se da je celi taj automat zapravo vrlo inteligentno napravljen kolač koji kroz komplikovanu konstrukciju cevastih holipa sipa gusti šećerni sirup u jestive čašice.

Jednom, kaže Marliz i pritom teško diše, jednom je radila satima za pisaćim stolom, u konstantom strahu da bi se nešto, bilo šta, moglo ispostaviti kao kolač. Neprestano je govorila kolegi pored sebe da ne podnosi više to stanje permanentne nesigurnosti, taj osećaj da je sve nadrealno, da je otuđena od svoje okoline, osećaj dezorijentacije i disocijacije, taj strah da bi svaki korak mogao biti korak u kuglof, a svaki telefon bi se mogao ispostaviti kao čokoladni ganaš. Međutim, dotični kolega strpljivo je podnosio situaciju, kaže Marliz. Očigledno ništa od svega toga njemu nije smetalo, on je izgleda već odavno navikao na sve te ureze u realnost, stoično je sedeo pored nje i sasvim ravnodušno zurio u kompjuter. Toliko stoično da je Marliz u nekom momentu osetila zabrinutost za njega, pogotovo kad je primetila da uopšte ni ne zna tog čoveka. Mora da je to bio neki novi kolega, neko ko se tek nedavno pojavio i koji možda još i nije shvatio svu tu frku oko kolača. Marljivi, novi saradnik na čijim prsima se nije moglo ni videti da li diše ili ne, i zato se Marliz zabrinula i uzela ga za ruku koja je konstantno lebdela nad tastaturom, uvek spremna da palcem pritisne na tipku za razmak, bez da se to ikad dešavalo. A kad je Marliz na kraju dotakla njegovu ruku, osetila je nešto mekano i lepljivo na prstima, i dok si rekao keks držala je, uplakana, komad Schwarzwaldske torte s višnjama u ruci. Bila je toliko očajna da je pojela trećinu kolege, kaže Marliz. Odmah tamo, na licu mesta. Nije je više bilo ni stid, jednostavno je požderala čitavu levu ruku uz rame, dve trećine glave i prsa, samo da više ne mora gledati to njegovo nedisanje, to kako mu se ne dižu i ne spuštaju prsa. Još uvek ima kilograme komada tog kolege u frižideru, kaže Marliz.

Kad je celi taj trend sa kolačima na kraju prošao trebalo im je svima u firmi još nekoliko nedelja da pronađu sve komadiće kolača koji su izgledali kao da nisu kolač. Sasvim moguće da još uvek imamo neotkrivene kolače u birou, kaže Marliz. Mesecima je sanjala predmete koji se ispostave kao kolači. Jednom je dotakla lice svoje psihoterapeutkinje, čisto da se osigura. Nekoliko dana sakrila se u poslastičarnicu, što je bilo paradoksalno, ali tamo su kolači makar izgledali kao kolači. Pitala je poslastičara: Šta je ovo? A on bi odgovorio: Kolač od jabuka sa cimetom i mrvicama. Konačno je njen vizualni doživljaj bio opet u skladu sa njenim očekivanjima. Kognitivne disonancije polako su nestajale, a ona se konačno smirila.

U nekom trenutku trend oko kolača potpuno je nestao. Samo kratko se vratio iz carstva mrtvih, u vidu obrnutih video-snimaka pod motom „It’s not cake“, u kojima su se pokazivali predmeti koji su izgledali kao kolači ali koji zapravo nisu bili kolači. Na primer bila je tu ruka normalne veličine koja je držala kolačić sa puterom od kikirikija, međutim onda bi se otvorio rajferšlus i ispostavilo bi se da to uopšte nije kolačić nego ručna torba normalne veličine u velikoj veštačkoj ruci. Ili neko bi snimio belu svadbenu tortu sa kremom od vanilije i malina i bračnim parom od marcipana, međutim odjednom bi neko ubacio svoje stopalo u sve to i odšetao, jer bi se ispostavilo da to uopšte nije bila svadbena torta nego patika.

Po meni to je bio vrhunac digitalne zabave na bazi kolača. Posle toga sve je krenulo na dole.

Hvala, to je bio moj referat na temu kolača.

Preveli sa nemačkog Maša Dabić i Branislav Đorđević

Elias Hiršl je rođen u Beču 1994. godine, pisac je romana, slem pesnik, muzičar, a piše i za pozorište i radio. Nedavno je objavljen njegov roman Salon u stanju (2021, Zsolnai). Godine 2014. postao je austrijski šampion u slemu i već nekoliko godina uspešno gostuje kao slem performer na pozornicama širom Evrope. Pisao je dramske tekstove za pozorišne predstave Sving – Ples u desno i Veličanstveno razaranje čoveka Ansambla “Akcioni teatar”, a zajedno sa reperom Selbstlautom čini muzički duo Ein Gespenst. Njen prvi album Po danu objavljen je u oktobru 2022.