Bili Ramzel je rođen u Korku 1977. godine. Obrazovao se u školi „Severni Manastir“ i Univerzitetskom koledžu u Korku. Objavio je dve zbirke pesama kod izdavača Dedalus pres, Komplikovana zadovoljstva (2007), i San arhitekte o zimi (2013), koja je bila u užem izboru za nagradu za poeziju Irskog Tajmsa, a nedavno je prevedena i na italijanski. 

Dobitnik je nagrade Katedre za stipendiju Irske 2013. godine, kao i rezidencijalnog boravka Poezija Irske 2015. Pozivan je da čita na mnogim festivalima i književnim događajima širom sveta. Živi u Korku, gde suosnivač i urednik izdavačke kuće za obrazovne publikacije.

Razgovor je za Rizom vodio Stefan Đurđević.

Rizom: Vi ste kourednik u izdavačkoj kući za obrazovne publikacije. Možete li nam reći više o tome, kao i o vašem prethodnom iskustvu sa urednicima? Kakvo je to iskustvo nalaziti se na oba kraja, biti pisac i urednik?

Bili Ramzel: Da, ja vodim jednu izdavačku kuću koja se bavi obrazovnim izdanjima. Tamo je drugačija atmosfera nego u književnom životu jer se radi o komercijalnom poslu koji je fokusiran na stvaranje udžbenika koji će biti korisni mladima u dobi od 18, možda od 15 do 18 godina. Uređivanje za tu publiku, uređivanje za taj medij, usredsređeno je na ishode. Znaš, kakve će ishode imati za te mlade ljude, uspeh na državnim ispitima koje polažu. Ne želim reći da je posao sasvim neumetnički, jer ima i kreativni element, ali on je u drugom planu u odnosu na komercijalne imperative koji usmeravaju odluke u tom pogledu. E sad, uređivao sam i za razne časopise i magazine u Irskoj, književne časopise, književnu periodiku. I to, naravno, predstavlja sasvim drugačiji poduhvat, gde pokušavate da pronađete uzbudljive radove, koji nisu viđeni pre i da ih predstavite publici. Što se tiče mojih sopstvenih iskustava sa urednicima, imao sam sreće. Objavio sam dve knjige poezije sa veoma dobrim izdavačem i veoma dobrim urednikom. Bio je izuzetno podržavajuć i pratio je oba procesa objavljivanja. U prvom je bio više intervencionistički nastrojen, u smislu predlaganja promena u celokupnom tekstu knjige i u pojedinačnim pesmama. U drugoj knjizi na kojoj smo sarađivali, bio je manje intervencionistički nastrojen, pretpostavljam, nadam se, jer mu se više sviđao rad i smatrao je da mu je potrebno manje izmena.

R: Juče ste pročitali pesmu koja nije napisana iz vaše perspektive, „Suton i paradajz”. Kako je pisati iz tuđe perspektive? Osim toga, ta pesma, kao i neke druge, sadrže bogatu poetsku imaginaciju. Kako teče proces „slikanja“ tih slika?

BR: Hvala. Dakle, prvo pitanje: pisanje iz druge perspektive. Pre nekoliko godina, kada sam počeo da radim na svojoj trećoj knjizi poezije, koja još uvek nije završena – u stvari, radio sam na njoj ovde u Novom Sadu, u raznim kafićima po gradu, iako nisam imao nameru da se fokusiram na pisanje dok sam ovde, ali možda pisce i pesnike biti u novom gradu, biti na ulicama i doživljavati različite mirise i zvukove, natera vas da izvade olovku, razumete? – kada sam dakle započeo pre nekoliko godina, došao sam na ideju da će sve biti napisano iz perspektive nekog drugog, i to jednog katalonskog pesnika koji je živeo ceo život u Barseloni. Dakle, pisao sam tim glasom naizmenično godinama i lik mi je postao nekako stvaran. Svestan sam mnogih različitih aspekata njegovog života i ličnosti. Nadam se da se to oseća u tekstu. Dakle, odabir tog glasa za mene je bio vrlo koristan kao okidač inspiracije, a možda i kao sidro ili kuka na koju sam mogao da zakačim niz pesama. I tako, možda pisanje iz tuđe perspektive takođe oslobađa vašu maštu da ide na mesta koja ne biste obišli kada govorite iz svog pravog ja. Što se tiče vizualizacije i slike u poeziji, koju ste tako ljubazno spomenuli: možda je ključno imati pravu količinu detalja. Previše detalja će opteretiti tekst i učiniti ga nezgrapnim, tako da ne može poleteti, a premalo će ga ostaviti golog. Dakle, ako ste u tom vizuelnom modu gde želite da stvorite sliku (naravno ne mora svaka pesma biti takva, ali ponekad jeste), ciljate, težite takvom raspletu. Tako da mislim da je ključno imati tačnu količinu detalja.

R: Objavili ste prvu knjigu 2007. godine. Kakva je situacija danas za mlade i nove pesnike u Irskoj? Da li im je teže da objave svoje radove?

BR: Ne, rekao bih da je zapravo dosta dobro stanje. Mislim da sada postoji više puteva i mogućnosti nego pre nekoliko godina, što je pozitivno. Dakle, dobro je. Ne kažem da je savršeno, i siguran sam da se mnogi i dalje bore da objave svoje radove tamo gde žele. Postoji iapk takoreći cvetanje opcija. Scena je relativno zdrava, i mislim da je biti mladi pesnik, ili pesnik na margini, sada definitivno bolje nego što je bilo 1980. ili 1990., pa čak i 2000. godine.

Bili Ramzel, na “Nesaglasnosti”, festival Književna mašina, foto by Sara Kecman

R: Juče ste čitali pesmu na irskom, i dok ste čitali, stajali ste. Da li postoji velike razlike za vas kada čitate na engleskom i na irskom, i ako postoji koje su?

BR: Da. Pa, za mene je irski/gelik drugi jezik budući da mi nije nužno maternji. Učio sam ga u školi, znate, od kada sam imao četiri ili pet godina, ali ipak nisam odrastao u irskom govornom domaćinstvu ili irskom govornom delu zemlje ili regiona. Dakle, odrastao sam s engleskim jezikom, a irski jezik je bio samo u pozadini kao neka vrsta državnog, institucionalnog okvira ili nešto što radite u školi. I tek u kasnijim godinama sam ga savladao dovoljno da budem prilično tečan. Dakle, za mene, to je neka vrsta drugog jezika. Kao što je juče Marijađorđija radila ceo intervju na engleskom jeziku, koji je njen drugi jezik, što je – morate reći „svaka čast“ njoj što je tako artikulisana i elokventna, na jeziku koji nije njen maternji jezik. Dakle, za mene, kada čitam na irskom, to je drugi jezik. Kao što vi sada govorite drugi jezik, to uvodi određene izazove i morate se koncentrisati na drugačiji način. Dakle, možda je to jedan od razloga zašto sam stajao. Drugi razlog je što sam želeo da povećam svoju energiju, a deluje mi da je dobijamo upravo kada stojimo. A razlog zašto sam želeo da povećam svoju energiju na taj način bio je da naglasim muzikalnost jezika za publiku u Srbiji koja ga možda nije čula pre.

R: Kakva su vam mišljenja o tradiciji i modernosti, a posebno, o tehnologiji? Šta je književnost dobila time, a šta izgubila?

BR: Oh, kakvo pitanje! Pa … tradicija. Možda zato što sve više starim, pomalo mi se sviđa tradicija. Kada ste mlađi, mislite, „Oh, bolje da je zaobiđem“ (smeh). Znate, jednostavno želite da srušite svu tradiciju, a u većoj ili manjoj mjeri, osećate napetost protiv starijih pisaca i pesnika koji su na vrhuncu popularnosti i veštine. Što se tiče drugog dela vašeg pitanja, pojava tehnologije, posebno interneta, potkopala je mnoge ranije postojeće nacionalne granice, pa mlađi pesnici, a čak stariji upijaju uticaje iz cijelog svijeta fluidniji način nego ikada pre. I to je dobro, zar ne? Jer imate sve ovo na šta se možete osloniti, toliko različitih uticaja i stilova od kojih možete da učite i da ih upijate. Postoji, međutim, i negativna strana jer se time potkopava i koncept nacionalne tradicije. Na primer, pesnici u Škotskoj pisali su na jedan, a pesnici u Kanadi na drugi način. Pesnici na Novom Zelandu na treći, a pesnici u Irskoj na četvrti. Sada, usled tolike razmene, sve na kraju nekako počne da međusobno liči. Mislim da je to opasnost. Dakle, ova promena ima pozitivne i negativne strane, po mom mišljenju.

R: Postoji li način da se politika isključi iz pisanja? Trebamo li čak pokušati da je odvojimo od poezije?

BR: Ima li načina da se isključi politika? Uvek je tu, zar ne, na neki način. Možda je to kao ambijentalna tekstura koju nikada ne možete potpuno zanamariti, jer čak i kad nešto ne radite na određeni način, to je i dalje izbor. Ali, ipak, možete je naglasiti više ili manje, ili dopustiti da se ovaj politički animus povuče u pozadinu u različitim merama. Mislim, neke veoma loše pesme su političke jer ih je veoma teško dobro napisati. Takođe, kada kažem političke pesme, mislim na protestne pesme ili pesme koje odgovaraju na trenutne događaje ili događaje koji se dešavaju u političkoj sferi. To bi značilo: služiti i poeziji i politici istovremeno. Napisati pesmu koja je dobra pesma, ali koja adekvatno odgovara ili se na vrlo definisan način bavi političkim događajima, raditi ove dve stvari istovremeno je stvarno, stvarno teško. Da li se slažeš? Mogu se setiti nekih pesnika i pesama koje to rade, koje uspevaju da izvedu tu dvostruku radnju, da služe te dve vlasti istovremeno, ako hoćeš. Ali nema previše onih koji mi padaju na pamet.

R: Kada ste pre nekoliko dana recitovali svoje pesme, zvučale su vrlo ritmično, iako rima nije uvek bila uključena. Sa druge strane, kako Vam je zvučalo kada ste slušali njihov prevod na srpskom? Postoji li razlika koju se može prevazići?

BR: Pa, bilo je nevjerovatno čuti ih na srpskom. Mislim, kad smo bili u knjižari Zenit u utorak, bilo je prilično emotivno slušati tekst na srpskom. Pričao sam o tome i sa našim austrijskim kolegama, da postoje momenti kad pomislite da možete razumjeti srpski jer uhvatite određenu strofu ili prolaz u pesmi, pa znate tačno šta znači. Onda čujete srpski jezik, pa pomislite “Ah, da, naravno, da”. Ali zatim druge dionice zvuče vrlo strano, poput ritma ili manjka onoga što je u originalu. Dakle, postoji nešto što dolazi i odlazi. Postoje momenti kada osjetite u Stevanovom prevodu muziku originala, a postoje trenuci kada je ne osjetite. Ali to je prevod. To je poezija. Mislim, ja i sam prevodim poeziju sa drugih jezika na engleski, i približavam se značenju. Dakle, postoje određene deonice i određeni stihovi gde je muzika originala kao neko duhovno prisustvo, postoje određeni stihovi gde biste želeli da je to prisustvo jače, a postoje određeni stihovi gde, nažalost, to tako nešto uopšte nije moguće.

R: Za kraj, želeo bih da pitam o sportskim događajima i njhovoj povezanosti s poezijom. Budući da se sportska nadmetanja često smatraju mestom gde navijači mogu da izraze svoje emocije, oni to najčešće to čine kroz pevanje. Postoji li veza između poezije i pevanja kakvo se može čuti tokom sportske utakmice na stadionu ili u kafićima?

BR: Kakvo pitanje! Pa, prvo, dok razmišljam, pokušaću da se popnem do odgovora. Volim sport i volim poeziju. Nisu svi ljudi zainteresovani za ove dve stvari. Mnogi ljudi koji vole sport, ne vole poeziju, a mnogi koji vole poeziju ne vole sport, ili izaberu da se time ne bave. Tako da će publika koja će biti ovde večeras verovatno biti drugačija od publike koja će gledati utakmicu Srbije i Brazila. Ali, postoji nekoliko ljudi iz književne mašine koji su veoma uzbuđeni zbog utakmice. Dakle, to su dve preklapajuće se sfere. Dobro. Mislim da imam odgovor: pesme i navijački pokliči koje čujemo na fudbalskim ili ragbi utakmicama, ili bilo kojem sportu koji se igra u Irskoj, kao što su irske igre. To su vrste pesama, zar ne? One na primer koriste rimu. Ponekad su to pesme, kao što ljudi mogu pevati nacionalnu himnu ili neku narodnu pesmu ili pesmu koja se povezuje sa klubom. Ali, veoma često su to više pokliči, ritmički i ponavljajući. Neka vrsta monologa ili pulsiranja koje ima čudan poetski kvalitet. Rimu. Gotovo da su pisane u stihovima ili strofama. Da, to je vrsta poezije. To je moje mišljenje.