Aristotelova bista, rimska kopija grčkog originala (vajara Lizipa), 330. godina p.n.e.

1. A) OPŠTI DEO

UMETNIČKO STVARALAŠTVO UOPŠTE

I

DEFINICIJA UMETNIČKOG STVARALAŠTVA.

RAZLIKE PO SREDSTVIMA PODRAŽAVANJA

Raspravljamo o pesničkoj umetnosti samoj i o njenim obli­ci­ma, šta je svaki u suštini, i kakav oblik treba davati pesničkom gra­divu ako se hoće da pesničko delo bude lepo, a zatim o broju i o osbinama delova jednog pesničkog dela, a tako i o ostalom što spa­da u istu oblast ispitivanja, pa počnimo prirodno najpre od prvoga.

Dakle, ep i tragedija, zatim komedija i ditiramb, i najveći deo auletike i kitaristike: sve te umetnosti u celini prikazuju podra­žavajući, a postoji između njih trostruka razlika: one podražavaju ili različnim sredstvima, ili različine predmete, ili različnim načinom, a ne na isti način. Kao što jedni i bojama i likovima mnogo podra­žavaju, stvarajući prema datom liku nov lik, ili po umetničkoj obda­renosti ili po navici, a drugi glasom, – tako biva i u pomenutim umet­nostima.

Sve zajedno podražavaju ritmom, govorom i harmonijom, služeći se tim sredstvima ili odvojeno ili pomešano. Na primer, sa­mo harmonijom i ritmom služe se auletika i kitaristika, i ako ima i ne­kih drugih sličnih umetnosti koje su kao pastirsko sviranje, a sa­mim ritmom bez harmonije podražava umetnost igrača, jer i ovi po­moću ritma, izraženog u držanju i pokretima tela, podražavaju oso­bine karaktera, doživljaje i radnje, a epopeja (tj. pesništvo)[1] podra­žava samo govorom, ili nevezanim ili u metrima, i to da metre ili me­ša jedne s drugima ili, kao što je bio dosad slučaj, da se služi sa­mo jednom vrstom metra. Uzimamo ovaj izraz (epopeja), jer mi ni­kako ne bismo mogli da damo zajedničko ime mimima Sofronovim i Ksenarhovim i Sokratskim razgovorima, ni ako bi ko podražavao pomoću jampskog dvanaesterca, ili elegičkog ili koga drugog sličnog metra. Međutim, vezujući uz ime metra reč pesnik, ljudi jed­ne nazivaju elegičkim pesnicima, druge epskim pesnicima, ne uzi­majući podražavanje kao pravo merilo pesnika, nego imajući na umu samo naročiti metar. Štaviše, obično tako zovu i pisce kakvog le­karskog ili prirodopisnog dela u stihovima. A između Homera i Empedokla nema ničega zajedničkog osima metra; zato je pravo da prvoga zovemo pesnikom, a drugoga više prirodnjakom nego pes­ni­kom. Tako bi bilo i onda kad bi neko podražavao mešajući sve met­re u isti mah, kao Heremon što je uradio u Kentauru, rapsodiji sas­tavljenoj iz svih metara, pa opet ga treba zvati pesnikom. O tim stva­rima, dakle, neka je tako rečeno.

A ima nekih umetnosti koje se služe svim pomenutim sred­stvima, tj. i ritmom, i muzikom, i metrom, kao umetnost ditiram­pska i nomska, pa zatim tragedija i komedija. A one se razlikuju po tome što se prve dve umetnosti služe svim trima sredstvima u isti mah, a druge dve samo delimice. To su, eto, razlike umetnosti po sred­stvima kojima podražavaju.

II

RAZLIKE PO PREDMETIMA PODRAŽAVANJA

Kako umetnici podražavaju ljude koji delaju, onda nužno sleduje da ti ljudi budu ili dostojni ili ništavni, jer naše moralne osobine gotovo uvek stoje do toga dvoga, jer se svi, ukoliko je reč o njihovu karakteru, razlikuju po vrlini i nevaljalstvu. Prema tome, pe­s­nici podražavaju ljude koji su ili bolji od nas ovakvih kakvi smo, ili gori, ili nama slični. To isto nalazimo kod slikara jer je Polignot, na primer, slikao bolje, Pauson gore, a Dionisije nema jednake lju­de.

Očevidno je da će i svaka od pomenutih umetnosti poka­zivati te razlike i da će biti drukčija po tome što će podražavati druk­čije predmete. Jer, i u igri, i u frulanju, i u kitaranju, mogu da se jave te razlike, a isto tako i onda kad se podražava ili u proznom pri­čanju ili u stihovima bez muzičke pratnje. Homer, na primer, podražavao je bolje karaktere, Kleofont prosečne, a Hegemon Taša­nin, koji je prvi pevao parodije, i Nikohar, pesnik Delijade, gore. Na sličan način mogao bi ko podražavati i ditirambima i nomima, kao što su učinili Timotej i Filoksen u Persijancima i Kiklopima. A baš u tome i postoji razlika između tragedije i komedije, jer ova hoće da podražava gore ljude, a ona bolje od onih koji danas žive.

III

RAZLIKE PO NAČINIMA PODRAŽAVANJA.

DORSKO POREKLO DRAME, NAROČITO KOMEDIJE

Ovim razlikama pridružuje se i treća, a to je način na koji se pojedini predmeti mogu podražavati. Jer, i pored istih sredstava i istih predmeta, ima različitih podražavanja. To biva kad pesnik, s jedne strane, pripoveda, i to ili, kao što Homer čini, na usta neke druge ličnosti ili sam bez pretvaranja, a, s druge strane, kad sva lica koja podražavaju prikazuje tako da vrše neku radnju. To su, dakle, tri razlike podražavanja, kao što u početku rekosmo: po sredstvima, po predmetima i po načinu.

Otuda, Sofokle bi, s jedne strane, bio isti podražavalac kao i Homer, jer obadva podražavaju značajne ljude, a, s druge strane, kao Aristofan, jer obadva podražavaju ljude koji delaju i neku rad­nju vrše.

Po tome je, kako neki vele, drama i dobila svoje ime, jer podražava lica koja vrše radnju .

Zato i uzimaju Dorani i tragediju i komediju kao svoje tvorevine, a komediju Megarani, i to i ovi ovde, jer je, kažu, postala kod njih za vreme demokratije, kao i oni sa Sicilije, jer otuda beše Epiharm, koji je mnogo ranije živeo nego Hijanid i Magnet, a tra­gediju kao svoju tvorevinu uzimaju neki Dorani u Peloponezu. Kao dokaze za to uzimaju nazive. Jer mesta u okolini nazivaju oni komai, a Atinjani demoi, i dodaju da se komičari nisu tako prozvali po pokladovanju nego po tome što su putovali od sela do sela, jer u varoši nisu uživali nikakvo poštovanje. Zatim tvrde da oni za radnju uzimaju izraz, a Atinjani.

O broju i načinu razlika u podražavanju neka bude to re­čeno.

IV

LJUDSKA PRIRODA KAO IZVOR UMETNIČKOG STVARALAŠTVA. VRSTE PESNIŠTVA.

ISTORIJSKI RAZVITAK TRAGEDIJE

Uopšte, čini se, pesničku umetnost donela su dva, i to u ljudskoj prirodi zasnovana, uzroka. Jer podražavanje je čoveku urođeno još od detinjstva, i on se od ostalih stvorenja razlikuje po tome što najviše naginje podražavanju i što prva svoja saznanja pod­ražavanjem stiče; zatim, svi ljudi osećaju zadovoljstvo kad pos­matraju tvorevine podražavanja. Dokaz je za to onaj utisak što ga u nama ostavljaju umetnička dela. Ima stvari koje nerado gledamo u njihovoj prirodnoj stvarnosti, ali, kad su naročito brižljivo nasli­ka­ne, onda ih sa zadovoljstvom posmatramo, na primer: oblike naj­od­vratnijih životinja i mrtvaca. To dolazi otuda što sticanje saznanja pra­vi veoma veliko zadovoljstvo ne samo filozofima nego i ostalim ljudima, ali ovi učestvuju u tome zadovoljstvu samo u neznatnoj meri.

I zato ljudi posmatraju slike s uživanjem, jer pri posmat­ranju slika dobivaju neko saznanje i domišljaju se šta svaka slika pred­stavlja, na primer: ovo je onaj. Jer, ako posmatrač nije već rani­je video predmet koji posmatra, neće mu se prikazani predmet svi­deti kao takav, nego zbog tehničke izrađenosti, ili zbog kolorita, ili iz koga drugog sličnog uzroka.

A kako nam je podražavanje od prirode dano, a to isto važi i za osećanje harmonije i ritma – jer je očevidno da su metri samo naročiti delovi ritma – to su ljudi koji su od prirode za to obdareni ona tri dara postepeno usavršili i naposletku stvorili pesničku umet­nosti iz pokušaja improvizacije.

Pesništvo pak podelilo se prema osobinama pesnika. Pes­ni­ci kojima se svidelo uzvišeno podražavali su plemenita dela i dela takvih ljudi, a oni kojima se svidelo neznatno i prosto podražavali su dela loših ljudi, pevajući isprva pesme rugalice, kao oni drugi himne i enkomije.

Od pesnika koji su živeli pre Homera ne možemo pome­nuti ni jednu takvu pesmu, ali se može uzeti da je takvih pesama bi­lo mnogo; ali, ako počnemo od Homera, možemo pomenuti njegova Margita i slične takve radove. U tim pesmama pojavio se i prikla­dan metar; zato se on i naziva sada jamb, jer su se u tome metru jedni drugima podrugivali. I tako su od starih pesnika jedni postali jampski, a drugi epski pesnici.

A kao što je Homer bio prvi pesnik plemenitih i ozbiljnih dela – jer on je jedini ne samo odličan pesnik bio, nego je i dramska podražavanja doneo, – tako je i prvi pokazao osnovne oblike kome­dije, time što nije dao pesmu rugalicu, nego je dramski oblik dao smeš­nom. Njegov Margit potpuno je analogan drami, jer kako Ili­jada i Odiseja stoje prema tragediji, tako on stoji prema komediji. A kad su se pojavile tragedija i komedija, onda su pesnici, već prema tome kako su koji po svojoj prirodi naginjali jednoj ili drugoj vrsti pesništva, jedni pevali komedije mesto pesme rugalice, drugi trage­dije mesto epa, jer su ovi radovi pesništva veći i više cenjeni nego oni ranije.

Ispitivanje da li se tragedija u svojim vrstama već dovoljno razvila ili nije, posmatrajući to samo po sebi i s obzirom na javno pri­kazivanje, to je posebno pitanje.

Na svaki način, i ona sama i komedija prvobitno su postale od improvizacije, i to tragedija od onih koji su začinjali ditiramb, a komedija od onih koji su začinjali faličke pesme, koje su se sve do danas u mnogim varošima održale u običaju. Tako se tragedija pos­te­peno razvila, jer su pesnici svaku pojavu u njenom razvitku usavr­šavali. I pošto je prošla mnoge preobražaje, ona se ustalila, jer je naposletku dobila oblik koji odgovara njenoj prirodi.

Broj glumaca prvi je Eshil od jednoga povećao na dva, sma­njio je učešće hora, i glavnu ulogu dodelio dijalogu; trećega glum­ca i scenografiju uveo je Sofokle. Docnije stepen razvitka tra­ge­dije jeste njena veličina i uzvišen karakter. Tragedija se tek doc­nije izdigla iz neznatnih mitova i iz smešna govora, jer se preob­ra­zila iz satirske pesme. I jampski metar pojavio se mesto (trohej­skoga) tetrametra. Prvobino, naime, pesnici su uzimali (trohejski) tet­ra­metar, jer je pesma bila satirska i više imala karakter igre. Ali kad je postala tragička govorna umetnost, sama priroda našla je za nju pravi metar, jer od svih metara najprikladniji je za dijalog jam­p­ski metar. Dokaz je za to što u razgovoru jedni s drugima najviše go­vorimo u jambima, a veoma retko u heksametrima, i to samo onda kada ostavljamo obični način razgovora.

Naposletku, treba još samo napomenuti da je i broj činova (epizodija) i sve ostalo, kako se kaže, u pojedinostima usavršilo, jer bi iziskivalo možda suviše posla kada bi se ulazilo u svaku pojedinu stvar.

V

PREDMET I RAZVITAK KOMEDIJE.

EPOPEJA PREMA TRAGEDIJI

Komedija je, kao što već rekosmo, podražavanje nižih ka­rak­tera, ali ne u punom obimu ono što je rđavo, nego onoga što je ruž­no, a smešno je samo deo toga. Jer smešno je neka greška i rugoba koja ne donosi bola i nije pogubna; na primer: smešna ličina (maska), to je nešto ružno i nakazno, ali ne boli.

Promene u razvitku tragedije i pesnici koji su te promene doneli, sve to, kao što smo videli, nije ostalo nepoznato, ali pro­me­ne u razvitku komedije ostale su nepoznate, jer se komedija prvo­bitno nije ozbiljno uzimala. Pesnicima komedija tek dockan je ar­hont odobrio hor, a taj su ranije sastavljali dobrovoljci. Tek onda kad je komedija imala izvesne umetničke oblike, spominju se poz­nati njeni pesnici. A ko je uveo ličine, ili prologe, ili povećao broj glumaca i drugo, nije poznato. Umetnost obdelavanja mitova stvo­ri­li su prvobitno Epiharm i Formid. Ta novina došla je sa Sicilije; a od atinskih pesnika prvi je bio Kratet koji je počeo obdelavati opšte gra­divo i mitove, napustivši jampski pravac.

Epopeja, dakle, slaže se s tragedijom utoliko ukoliko opšir­no u metrima podražava ozbiljne radnje; a što se služi jednim i istim metrom i oblikom pripovedanja, po tome se razlikuje od tragedije; zatim se razlikuju i po dužini. Dok, naime, tragedija naročito ide za tim da joj se radnja izvrši za jedan obilazak sunca ili samo za nešto malo preko toga, epopeja je, što se tiče vremena, neograničena. Dakle, i time se razlikuju jedno od drugoga. Međutim, u prvo vreme pesnici su tako radili i u tragedijama kao i u epskom pesništvu.

Što se tiče njihovih sastavnih delova, oni su ili jedni isti, ili su onakvi kakvi dolaze samo u tragediji. Otuda, ko god zaključuje za jednu tragediju da li je dobra ili loša, zaključuje i za epopeju. Jer, što sadrži epopeja, sve to sadrži i tragedija, a što ova ima, to se ne nahodi u epopeji.

                                                                Preveo Miloš N. Đurić

[1] Aris­totel ne uzima metar kao nužni spoljašnji oblik pesništva. On uzima ovde izraz „epopeja“ da označi njime celokupnu umetnost kojoj je materijal samo „reč“ , govor .