Gete u rimskoj Kampanji (1786) – J.H.V. Tišbajn

1.

LE TAS­SE

Dra­me hi­sto­ri­que en cinq actes, par M. Ale­xan­dre Du­val.

1827.

 (Po­što je na­veo ne­ko­li­ko me­sta iz fran­cu­skih pri­ka­za ove dra­me, igra­ne u Thatre Francais, Ge­te do­da­je:)

Sa­op­šte­nja ko­ja ov­de da­jem iz fran­cu­skih li­sto­va ne­ma­ju sa­mo na­me­ru da pod­se­te na me­ne i mo­je ra­do­ve, cilj mi je ne­što vi­še, no što za­sad ho­ću da uka­žem. Svu­da se ču­je i či­ta o na­pret­ku ljud­skog ro­da, o da­ljim izlge­di­ma na raz­voj pri­li­ka u sve­tu i me­đu lju­di­ma. Ma ka­ko uglav­nom sa ovim sta­ja­lo – a mo­je ni­je da ovo is­pi­tu­jem i bli­že od­re­đu­jem – ipak ho­ću sa svo­je stra­ne da upo­zo­rim svo­je pri­ja­te­lje da sam uve­ren da se stva­ra jed­na op­šta svet­ska knji­žev­nost, u ko­joj je na­ma Nem­ci­ma na­me­nje­na ča­sna ulo­ga. Svi na­ro­di gle­da­ju na nas, hva­le, ku­de, pri­hva­ta­ju i od­ba­cu­ju, po­dra­ža­va­ju i iz­o­pa­ča­va­ju, raz­u­me­ju nas do­bro ili rđa­vo, otva­ra­ju nam ili za­tva­ra­ju svo­ja sr­ca: sve ovo mo­ra­mo da pri­ma­mo rav­no­du­šno, bu­du­ći da je za nas ce­la stvar od ve­li­ke vred­no­sti.

Mi to do­ži­vlja­va­mo čak i od na­ših ro­đe­nih ze­mlja­ka: a za­što bi na­ro­di me­đu so­bom tre­ba­lo da bu­du slo­žni kad su­gra­đa­ni ne mo­gu me­đu so­bom da se slo­že. U knji­žev­nom po­gle­du mi smo u mno­go­me is­pred dru­gih na­ro­da, oni će na­u­či­ti da nas vi­še ce­ne, pa bi­lo i sa­mo za­to što od nas uzi­ma­ju bez za­hval­no­sti i što nas is­ko­ri­šća­va­ju ne oda­ju­ći nam pri­zna­nje.

Ali kao što voj­no-fi­zič­ka sna­ga jed­nog na­ro­da po­ti­če iz nje­go­vog unu­tra­šnjeg je­din­stva, ta­ko mo­ra i mo­ral­no-estet­ska po­ste­pe­no pro­iz­la­zi­ti iz jed­nog slič­nog sla­ga­nja. A ovo se mo­že po­sti­ći sa­mo vre­me­nom. Kao sa­rad­nik u to­me po­slu gle­dam na to­li­ke go­di­ne iza se­be i pri­me­ću­jem ka­ko se, ako ne iz opreč­nih a ono iz he­te­ro­ge­nih ele­me­na­ta, for­mi­ra ne­mač­ka knji­žev­nost, ko­ja, u stva­ri, sa­mo ta­ko po­sta­je jed­no što je pi­sa­na na jed­nom je­zi­ku, ko­ji pre­ma sa­svim raz­li­či­tim spo­sob­no­sti­ma i ta­len­ti­ma, mi­šlje­nji­ma i de­la­nji­ma, su­đe­nji­ma i pred­u­zi­ma­nji­ma po­ste­pe­no iz­no­si na vi­de­lo du­šu na­ro­da.

2.

EDIN­BURGH RE­VI­EWS

1828.

(Pri­ka­zu­ju­ći u svom ča­so­pi­su „Uber Kunst und Al­ter­tum“ škot­ske ča­so­pi­se „The Edin­burgh re­vi­ews“ i „The Fo­ri­egn Qwar­te­rely re­vi­ews“, Ge­te ka­že:)

Ovi ča­so­pi­si, ka­ko po­ste­pe­no pri­do­bi­ja­ju sve ve­ću pu­bli­ku, naj­e­fi­ka­sni­je će do­pri­ne­ti stva­ra­nju oče­ki­va­ne op­šte svet­ske knji­žev­no­sti; sa­mo, po­na­vlja­mo da ne mo­že bi­ti go­vo­ra o to­me da na­ro­di pod­jed­na­ko mi­sle, već sa­mo tre­ba da za­pa­ze jed­ni dru­ge, da se uza­jam­no shva­te i, ako se me­đu­sob­no ne mo­gu vo­le­ti, da bar na­u­če da jed­ni dru­ge tr­pe. Ako se ovaj put po­ka­že da je vi­še dru­štva, ko­ja ima­ju na­me­ru da bri­tan­ska ostr­va upo­zna­ju sa ino­stran­stvom, me­đu so­bom za­i­sta slo­žno, mi stran­ci će­mo na taj na­čin do­zna­ti ka­kvo je ta­mo ras­po­lo­že­nje, ka­ko se mi­sli i su­di. Uglav­nom, mi ra­do pri­zna­je­mo da oni pri­la­ze po­slu vr­lo ozbilj­no, pa­žlji­vo, vred­no, oba­zri­vo i uop­šte bla­go­na­klo­no; za nas će pak to zna­či­ti da će­mo bi­ti pri­nu­đe­ni da opet iz­no­va raz­mi­šlja­mo o na­šoj ro­đe­noj ne­dav­noj knji­žev­no­sti, ko­ju smo u ne­ku ru­ku već sta­vi­li na stra­nu. Vre­dan po­me­na je na­ro­či­to zna­ča­jan na­čin po ko­me se ka­kav po­zna­ti pi­sac uzme za osno­vu, pa on­da ce­la oblast na ko­joj on de­la tom pri­li­kom pre­gle­da.

3.

THO­MAS CARLYLE, LE­BEN SCHIL­LERS

Aus dem En­glischen, ein­ge­le­i­tet durch Go­et­he.

1830.

 (U uvo­du za ne­mač­ko iz­da­nje bi­o­gra­fi­je Fri­dri­ha Ši­le­ra auto­ra T. Kar­laj­la Ge­te opet go­vo­ri o svet­skoj knji­žev­no­sti, i ka­že:)

Već od ne­kog vre­me­na go­vo­ri se o jed­noj op­štoj svet­skoj knji­žev­no­sti, i to s pra­vom: jer su svi na­ro­di – u naj­stra­šni­jim ra­to­vi­ma iz­me­ša­ni i po­tre­se­ni, a po­tom opet sva­ki ogra­ni­čen na se­be – mo­ra­li pri­me­ti­ti da su za­pa­zi­li po­ne­što tu­đe, pri­mi­li to u se­be, i ov­da-on­da ose­ti­li do­tad ne­po­zna­te du­hov­ne po­tre­be. Otud je po­ni­klo ose­ća­nje su­sed­skih od­no­sa, i ume­sto da se kao do­tle za­tva­ra­mo u se­be, naš duh je po­ste­pe­no do­bio že­lju da i on bu­de pri­mljen u ma­nje ili vi­še slo­bo­dan du­hov­ni tr­go­vin­ski pro­met.

Ovaj po­kret tra­je, do­du­še, tek krat­ko vre­me, ali, ipak, do­volj­no du­go da bi se o to­me mo­gla uči­ni­ti iz­ve­sna raz­ma­tra­nja i iz nje­ga, kao što se to i u tr­go­va­nju ro­bom či­ni, što pre iz­vu­kla ko­rist i uži­tak.

Pre­veo dr Mi­loš Đor­đe­vić