Kvint Horacije Flak – Pizonimа [Pesnička umetnost]


Fantastični Horacijev portret (1905) – Anton fon Verner


Kvint Horacije Flak

 

 

(Epist. II, 3)

 

Ljudsku glavu da nešto sa konjskim sastavi vratom

slikar, pa udove razne nakalemi, pa još na sve to

šareno perje da doda, il’ nakazno da se od kuka

izmetne gadno u ribu lepotica prava do struka –

da l’ biste, gledajuć sve to, vi smeh savladali, ljudi?                     5

Verujte meni, Pizoni, da potpuno slična bi bila

slici ovakvoj i knjiga, gde kao u snu bolesnika

zbrkane predstave niču, da niti glava, nit’ rep tu

jednom odgovara telu. „Za slikare, pesnike, uvek

povlastice su iste: na sve da se osmele mogu.“                              10

Znamo, i obzire te mi baš tražimo, kao što ih sami

imamo mi prema drugom – al’ ne da se pitamo s divljim,

ne da se s pticama zmije, il’ jagnjad i tigrovi spoje!

    Najčešće uvodu dobrom, što prvo obećava mnogo,

krpu po koju jarku, da sija i mami s daljine,                                  15

prikrpi pesnik, na primer: kad gaj ili hram nam Dijane,

hitroga potoka put što krivuda kroz livade ljupke,

ili kad reku nam Rajnu il’ nebesku opiše dugu –

čemu, međutim, sad mesto ne beše… a možda i čempres

umeš da naslikaš? Čemu? Kad traži naručilac drugo: 20

njega da naslikaš kako, brodolomnik, pliva bez nade.

Amforu počeh: zavrte se vitlo, šta ispade? Krčag!

Ma šta da ispadne najzad, nek dosledna bar je celina.

     I nas pesnike često, ti oče, vi sinovi divni,

izraza pravog tek privid zavarava – kratak da budem                 25

nastojim – nejasan bivam tek onda; ko s naporom brusi,

izda ga i nadahnuće i volja; visoko ko cilja,

duva u prazno, a puzi plašljivko, jer bure se plaši.

Originalno ko hoće da predstavi stvar koju slika,

stavlja u šumu delfina, na talasu naslika vepra.                             30

Bežeć od greške, u grešku tek tad se bez talenta pada.

Najzad, i livac na ćošku kraj Emilijeve škole

tanano recka i nokte i vlasi ko svila od bronze,

nesrećan biće mu ishod, da stvori celinu taj neće

znati, da budem kao on, kad zaželim i sam što da stvorim,         35

ne bih ja pristao baš ko ni s nakaznim nosem da živim,

dok mi se očima crnim i kosama dive svi vrani.

    Birajte građu za delo, vi pisci, da snagama vašim

uvek je ravna, i dugo ispitujte šta je preteško,

šta je za pleća baš vaša, jer ko svoju odmeri snagu,                     40

neće ni rečitost njega da izda, ni doslednost plana.

Vrednost i čar jednog plana je, ako se ne varam, u tom

da baš sada se kaže što sad je i trebalo reći,

neke pak stvari za prvi trenutak da čuvaš po strani.

    Pesnik nek siguran stil i prefinjen ima kad pesmu    45

nudi – nek pravo rešenje izabere, loše nek prezre.

Stil ti je odličan ako duhovitom vezom poneku

izlizanu odavno preporodiš reč, al’ kad treba

da se na savremen način još nejasne objasne stvari,

tada i reči što ne ču ni Ceteg, taj stari keceljaš                              50

stvaraj, al’ ovim se pravom koristi što ređe i skromno.

Steći će ugled brzo kovanica svaka, al’ samo

ako iz grčkog nam dođe neusiljeno; a zašto

Plautu, Ceciliju, da dopuste Rimljani to što

Variju, Vergiliju uskraćuju? Što da se meni                                   55

zavidi ako šta mogu da dodam, kad Katon i Enej

mogahu predaka govor da bogate, pojmove nove

izraze? Uvek je bilo i biće slobodno svakom

potonjem dobu da preda, sa žigom svog doba, reč novu.

Kao što šume sve lišće u sumrak godine gube,                              60

starije prvo, pa redom – i reči kad ostare umru,

a pokolenja novih u punom su cvetu i snazi.

Dužnici smrti smo svi mi sa delima našim. I luka,

zagrljaj zemlje s Neptunom gde zaklanja lađe od bure,

luka, to kraljevsko delo, i močvara neplodna, pusta,                    65

veslima brazdana dugo, što gradove moćne sad hrani,

brazdi se pritiskom pluga; i reka po useve kobna

bolji put nauči, skrene: sva dela će propasti ljudska,

kamo li jezik da čuva svoj ugled, neprolazne čari!

Mnoge će umrle reči oživeti opet, a pašće                                      70

one što sad su u modi, kad praksa, taj zakonodavac,

sudija, apsolutni gospodar govora traži.

Homer pokaza u kome se ritmu opisati mogu

kraljeva, drevnih junaka, podvizi, ratovi tužni;

distih je nejednaki izricao ranije tugu,                                             75

posle, međutim, i radost zbog ostvarenih nam želja.

Elegije ko dade nam kratke, od pisaca prvi –

raspravljaju to znalci i stvar je još i sada sporna.

Bes je Arhilohu dao oružje: jambom se bori.

Komedija, pa za njom i tragedija tu stopu                                      80

primiše – i za dijalog je zgodna, i kadra da svlada

žamor u publici – no i za radnju je jamb kao stvoren.

Muza nadahnjuje liru da bogove, njihova čeda,

ovenčanog atletu i najboljeg trkaćeg konja,

ljubavne jade i vina slobode sve može da peva.                            85

Al’ ako potreban ritam i boju ne umem, ne mogu

pesničkom delu da dodam, pa što da me pesnikom zovu?

Što da, iz sujetnog stida, ne učinim, s neznanjem se mirim?

Tragičnim stihom se ne da ispričati komična tema,

al’ i Tijestovu gozbu, ko neku bezazlenu zgodu,                           90

ili ko šalu da pričam, tu tema se opire strogo.

Tema nek svaka se drži svog prikladno nađenog mesta.

Ipak, i komedija da podigne glas katkat ume:

Hrem se, na primer, ljuti, veličanstvenim rečima svađa,

tragedija se često i rečima običnim jada:                                        95

Telef i Pelej, u bedi i prognan i jedan i drugi,

visokoparne fraze i zvučne odbaciše sada,

kad im je ozbiljno stalo da jadanjem publiku ganu.

Nije stvar u lepoti, nek pesma i dirljiva bude,

zato, ma kuda da leti, nek ume da srca ponese.                             100

Smehu odzaruje osmeh, a suzama uzvraća suze

lice čovečije; i ti, kad hoćeš da zaplačem, priđi

s istinskim bolom i sam, pa će tvoj bol i mene da boli,

Telefe, i ti Peleju; al’ ako to rđavo kažeš,

ja ću se rugati tad, il’ ću dremati. Rečima tužnim                          105

pristaje bol i na licu, a gnev kada izriču pretnje,

nestašnim razdraganost, a strogost za ozbiljne teme.

Doista, priroda sama iznutra te priprema prvo,

kako doživljaj svaki da ispoljiš: radost il’ gnev ti

diže, il’ spušta do zemlje od teškoga bola, il’ muči,                      110

posle tek dolazi jezik da tumači ono u duši.

Reči glumca i glas kad u opreci s ulogom stoje,

prsnuće svi tada u smeh – i narod i plemstvo sve rimsko.

Pazi da Dav ti na sceni ne govori kao da je heroj;

nije svejedno da l’ zrela ti starost il’ vrela još mladost 115

govori, dojkinja skromna, il’ gospođa ugledna roda,

trgovac sveta što vide, il’ seljak sa njivice plodne,

Kolhida, Sirija, Teba, il’ Argos da l’ othrani njega.

Ili se utrtog drži il’ dosledne tipove stvaraj:

uvrede osvetnik Ahil je, recimo, tip tvoj na sceni:                        120

ogorčen nek je i strastan i naprasit i neumoljiv,

zakoni nisu za njega, jer mačem za pravdu se bori;

nepokolebljiva, besna Medeja, potresena Ino,

prevejan Iksion, Io sva sluđena, potišten Orest.

Ako obrađuješ temu još potpuno novu za scenu                           125

pa se do novoga lika čak osmeliš, nek se održi

lik taj ko najavljen što je, i neka je dosledan sebi.

Teško je tipičan lik kroz određen dati. Pa i ti,

bolje da iz Ilijade prilagodiš nešto za scenu,

nego da iznosiš novo i još nečuveno ti prvi.                                   130

Originalnom da stvoriš i poznatu temu ćeš moći –

uslov je: utrte pute ti moraš da napustiš tada.

Nemoj od reči do reči da progoniš uzor ko veran

tumač, jer zaglaviš tada u ćorsokak iduć za tuđom

glavom, pa otud ni maći, zbog stida il’ zahteva dela.                   135

Niti započinji spev svoj ko nekada ciklički pesnik:

„Sudbinu Prijama ja ću da opevam, rat onaj divni…“

Kakvo li čudo nam nudi, kad takvu je prašinu digo?

Tresu se gore, da smešan potomak dođe na svet: miš.

Kako je bolji ovaj što ume da umesno počne:                               140

„Pričaj mi, Muzo, o silnom junaku što Troja kad pade,

poznade običaje i gradove naroda mnogih…“

Nije to kod njega dim posle vatre, već vatra iz dima,

svetla da divno obasja sve priče, ta prekrasna čuda,

o Antifati, o Scili, o Kiklopu i o Haribdi;                                       145

put Diomedov taj neće da čak s Meleagrovom smrću

počne, il’ trojanski rat još od bliznaka, Ledine dece;

uvek on raspletu hita, u vrtlog te zbivanja smesta

ubaci, ko da i tebi je poznato sve to; a pri tom

ispušta ono što sumnja da može u stihu da blista.                         150

Tako on izmišlja vešto i maštu sa istinom meša,

skladna mu srazmera vlada početkom, sredinom, do kraja.

      Čuj sad u čemu moj ukus je s ukusom publike jednak:

Želja ti je, je li, da svaki do zavese gledalac čeka

sedeć na mestu, pa glumac kad „pljeskajte“ vikne, da pljeska? 155

Navike dobro uoči što donose životna doba,

nestalnoj prirodi daj što su protekla utisla leta.

    Tek što progovori dete i uspe da nogama čvrsto

stane na zemlju, već traži da igra se s decom, sitnica

naljuti njega, sitnica i smiri ga, začas se menja.                           160

    Momče golobrado kad ga oslobode tutora najzad,

ludo za konjima, psima i sunčanim Marsovim poljem,

mek je to vosak u porok da svineš ga, pretvrd za savet,

kasno taj uviđa šta je korisnije, rasipa novac,

sujetan, lakom i spreman da napusti ono što voli.                       165

     Sklonosti te kada prođu, tad „muževan“, prema svom dobu,

traži bogatstvo i veze i robuje tituli, časti,

sračunat, ništa ne čini što posle bi morao da menja.

    Mnoge pak nevolje starca okružuju: pre svega – zgrće,

al’ je siromah u svem svom bogatstvu, jer – strah ga da načne;  170

ili što sve radi sporo, bojažljivo, mlitavo, tromo,

neodlučan, bez volje, malodušan, prezire novo,

svadljiv i žučljiv, za stara i dobra vremena se bori

„kada je on bio mali…“, nadzirava, kažnjava mlađe.

    Godine prednosti mnoge kad pristižu donose sobom,              175

prođu i odnesu mnogo. Da ne bismo ulogu starca

pogrešno dali mladiću, il’ momčiću zrelog junaka,

pazimo dobro na onom što svakom je svojstveno dobu.

    Radnja se zbiva na sceni, il’ samo se izlaže rečju.

Uvo ko posrednik smisla ne pokreće duh tako živo,                     180

kao kad proveriv lično i sopstvenim očima slike,

gledalac sam sebi priča; al’ ne stavljaj ipak na scenu

sve što je bolje pozadi da ostaviš; pristup nek nema

pogledu to što i tako svedokova rečitost priča.

Nek svoju decu Medeja ne davi na očigled sveta,                         185

zlikovac Atrej nek javno bar ne kuva creva čovečija,

Prokna nek se u pticu ne pretvara, Kadmo u zmiju –

mrzim prizore slične, nit verujem ja u te priče.

Nek ni manje ni više, već pet punih činova ima

komad kad želiš da tražen on bude, prikazivan često; 190

nek se ne umeša bog, sem stvarno kad zasluži zaplet

posredstvo to, niti trpaj u razgovor četvrto lice.

    Hor neka ulogu ima glumca i dužnost nek brani

muževno, i neka sve što nam on usred zbivanja peva,

čvrsto s idejom u vezi doprinosi radnji tvog dela.                         195

Dobrima sklon, prijateljske nek savete ume da deli,

neka plahovitim vlada, i strah pred grehom nek voli;

trpezu hor samo skromnu pohvaliće, blagodet pravde,

zakona snagu, za mir kad se otvore kapije grada.

Tajnu nek brižljivo čuva, nek bogove usrdno moli,                      200

sreća da vrati se bednim, a oholim okrene leđa.

    Ranije med ne okivaše frulu, da glas joj ko truba

ječi ko danas, već tanka i nežna sa otvora malo

služaše samo da hor svojim zvukom nadahnjuje, prati,

ponire dahom do tada još ne tako prepunih mesta                        205

publike koju si mogo da prebrojiš, jer ih je malo,

ali valjanih, poštenih i uzornih sedelo tamo.

Kada su pobede stale da šire nam međe, i gradske

zidine da se sve više doziđuju, vinom povazdan

da se u praznične dane veseli i banči bez kazne,                           210

poče u stihu i pesmi da vlada sve veća sloboda…

Čime da zabaviš najzad, seljaka kad s napornog rada,

neuk i smeten i geak, međ’ građane sedne da sluša?

Tako toj drevnoj veštini još igru i raskošan kostim

dodade svirač, i skute da scenu dok šeta sve brišu.                       215

Strunama novim se tada i kruta raspeva lira,

pa se sa poletom novim i lirika oglasi horska,

pametne savete daje za život, al’ ume još uz to

spretno da proroštva deli i jezikom proročkih Delfa. 

    Ko se za jevtinog jarca u tragičnom nadmeto stihu,              220  

satire gole i divlje on uvede brzo da zlobne,

tragičan ton ne kvareć, oprobava šale, jer beše

potreban mamac novina zamamljivih, da se privuče

gledalac kada se žrtvi otarasi, razuzdan, pijan.

Ipak, i satirske šale i dosetke treba na scenu                 225

izneti tako, i tako okrenuti zbilju na šalu,

da vam se, recimo, bog, ili heroj, kad stupi na scenu,

do sad u kraljevskom blesku i zlatu i purpuru viđen,

ne spusti rečnikom prostim odjednom do dimljivih krčmi,

al’ ni da, bežeć od zemlje, za maglu i oblak se drži.                     230

Tragedija nek nikad lakrdije prazne ne brblja;

kao i gospođa prava, kad praznikom mora u kolo,

tako i ona crveni u bestidnoj satirskoj vrevi.

Ja, kao satira pisac, Pizoni, ne želim da samo

prostim rečima služim i zastupam ulični govor,                            235

niti ću, znajte, da težim od tragičnog tona da skrenem

dotle da bude svejedno da l’ govori Dav ili drska

Pitija koja Simonu na prevaru talenat diže,

ili čak Silen što hrani božanskog pitomca svog Baha.

Znaću da poznatu temu preobrazim tako da svako                       240

istom se uspehu nada i znoji se, zalud se muči,

proba li sam: eto, takva je moć celine i sklada,

obradom dobrom toliko i banalna tema zablista!

     Dopremljeni iz šuma i fauni, smatram, nek paze

da ni ko s raskršća bagra, ni kao gospoština s trga,                       245

ne stanu suviše nežne, čeznutljive strofe da nižu,

niti da blebeću sramne, uvredljive reči za druge:

mogu da uvrede nekog od uglednih, bogatih, moćnih!

Masa što prženim bobom i kestenjem hrani se, voli

jedno – al’ drugom će moćni da poklone pažnjiu i lovor.         250

    Kratak slog ako dođe za dugim, to zovemo jambom;

tako je brza ta stopa, da trimetrom nazva se stoga

jampski stih, mada stvarno mi šest puta čujemo udar,

ranije s razmakom istim do kraja, odskora, međutim,

da bi nam sporijim hodom ozbiljnije dopro do sluha, 255

proširi okrilja pravo taj stih i na mirniji spondej,

ljubazan i predusretljiv, al’ ne ipak dotle da gostu

ustupi drugarski drugo il’ četvrto mesto. No spondej

retko i Akcijev slavni i Enijev trimetar trpi.

Stih kad dođe na scenu sa bremenom teških spondeja,                260

može za rad na brzinu, za površnost ili za nemar,

il’ za neznanje svog posla da optuži pesnika sramno.

    Ne može kritičar svaki da proceni gde stih ne valja,

stoga se pesniku rimskom nezaslužno mnogo šta prašta;

je li to razlog da i ja nasumice piskaram, il’, svestan                    265

da će mi greške i tako svi videti, mirno da čekam

s nadom da sve mi se prašta? I stvarno sam izbego ukor,

ali ni slavu ne stekoh. Međutim, vi uzore grčke

ne puštajte iz ruku i čitajte danju i noću.

Istina, naši su stari kod Plauta i stih i šale                                      270

hvalili s krajnjim strpljenjem, da ne kažem glupo se diveć

jednom i drugom – al’ neka smo mi bar u stanju, ja i vi,

šta je to šala da znamo, a šta tek lakrdija prosta,

a i da prstima, sluhom, raspoznamo određen ritam.

    Tvoraštvo tragične muze, još neznano, prvi je Tespis,            275

priča se, izveo vozeć na kolima glumce, dok ovi,

namazav karminom lice, uz pesmu i glume pred svetom.

Docnije Eshil i masku i otmenu haljinu dugu

uvede, sazida scenu na gredama prostim, a glumce

nauči govoru divnom i pope ih još na koturne.                              280

Stara se komedija sad javlja i uspeh je silan

prati; al’ njena sloboda je prešla u obest i drskost

dostojnu zakonskih mera: i zakon je usvojen, hor sad

sramno zaćuta otkad mu uskratiše pravo da škodi.

Nema te književne vrste što naši je probali nisu:                          285

neka tek neznatna zasluga tih što su sleđenju Grka

smeli da učine kraj, da bi slavili domaća dela,

jedni u togi sa rubom, a drugi u običnoj gradskoj.

Ne bi ni Lacij sad bio zbog snage i oružja slavnog

moćniji nego zbog književnosti, da nije svakog                            290

pesnika mrzelo našeg da stihove glača. Pa i vi,

Pompilijeva krvi, ne priznajete pesmu pre no što

mnogo štošta u njoj ne izbriše, ispravi, najzad

skreše po deseti put, da se dotera sve ko pod konac.

Pošto sirotoj veštini Demokrit pretpostavlja genij,                       295

razumne pesnike sve pošto protera sa Helikona

mudrac taj, sad većina nam pesnika nokte i bradu

pušta i traži samoću, od javnih kupatila beži.

Svakako, steći će ugled, priznanje da pesnik je pravi,

ako on glavu što nema u tri Antikire još leka                                 300

Licinu, našem brijaču, ne poveri. Otpadnik ja sam,

avaj, jer proleća svakog ja žuč svoju redovno čistim;

inače, ko bi mi bio od pesnika ravan, al’ šta ću:

preča je žuč. Zato mislim da preuzmem ulogu brusa

koji će metal da oštri, kad sam nema moći da seče;                     305

ništa ne pišući sam, ja ću druge da učim da pišu,

odakle građu da uzmem, šta pesnika stvara i hrani,

šta se tu sme, a šta ne, savršenstvo kud vodi, kud greške.

Razumem ja osnovni uslov, to izvor je pisanja dobrog,

zatim ideja: to Sokrat i njegova škola ti daju,                                310

a kad već imaš ideju, tad same ti reči se nude.

Šta prijateljstvu je dužan i otadžbini, ko shvata,

šta prema ocu je ljubav i bratu, a šta prema gostu,

dužnost je senatora i sudije šta su i kakva

uloga vojskovođe u ratu je: taj je u stanju                    315

ličnosti svakoj u delu da dodeli postupke prave.

Odlučno tražim od znalca u slikanju ljudi, života,

stvarnost da motri i život, da dobije stvarnosti sliku.

Ponekad, s mislima sjajnim i odlično licima datim,

delo bez ljupkosti, stila, sa tvrdim i neveštim stihom, 320

više očarava masu i duže zadržava pažnju

nego bez misli i prazna naklapanja glupa a zvučna.

    Grcima dala je dar savršenstva u govoru, njima

muza je sklona, jer njih osim slave ne privlači ništa.

Rimski dečaci šta čine? Računom u beskraj i paru                       325

uče da razmene tačno na sto njenih delova. „Reci,

sine Albinov: kad imaš pet unci, pa oduzmeš jednu

uncu, šta osta? Hajd’, reci! Ti znaš to!“ – „Trećina od asa!“

– „Bravo! Ti gazdovat znaćeš! Al’ dodaš li jednu – šta onda?“

– „Pola ću imati asa.“ – I eto, kad ćiftinstvo to nam                     330

duše ko rđa prevuče, jer ima još nade za dela

dostojna kedrova ulja i glatki da čempres ih čuva?

    Ili da koriste, ili da zabave pesnici žele;

ili da ujedno kažu prijatnost i pouku neku.

Što god propovedaš ti, budi kratak, jer samo je tada                    335

duh, još prijemljiv, u stanju da shvati i zapamti verno,

sve što je suvišno to se iz prepune preliva duše.

Zabave radi što pričaš, nek ipak je istini blizu

i nek ne zahteva priča da veruju što joj se sviđa:

Pojela Lamija dete, na primer, a spasli ga živo.                            340

Stara nam garda se buni kad delo ne donosi korist;

otmena mladež, naprotiv, izbegava pouke, strogost.

Glasove odneće sve ko sa korisnim pomeša slatko,

onaj ko zna da nam pruži i poneki savet uz radost.

Takva će knjiga da znači za Sosije novac, sva mora                    345

preći će, piscu će slavnom produžiti slavu u večnost.

    Postoje greške i takve, da praštat ih moramo rado:

ne daje uvek ni žica baš ton koji prstom i mišlju

tražiš – pa umesto dubok, zaječi ti visok i oštar,

niti se pogađa uvek što god se nanišani lukom.                             350

Ima li smisla da pesmi, kad najvećim delom je sjajna,

zameram nejasne mrlje, što rasu ih ili nepažnja,

ili što slabosti ljudskoj i promakne nešto. Al’ najzad!

Ako se prepisivaču, kad jednako ponavlja greške,

mada opominjan često, ne oprašta; ako svirača                            355

s pravom izvižde kad večno na istoj se spotiče žici,

i ja ću pisca što stalno posustaje Herilom zvati,

kome, kad slučajno uspe, uz podsmeh se divim, al’ zato

meni je krivo kad nekad i dobri čak zadrema Homer,

mada se prašta da dremež u dugo se ušunja delo.         360

     Pesma je kao i slika: dok jedna kad gledaš izbliza

sviđa se više, za drugu, naprotiv, je bolja daljina;

jedna da stoji u senci, a druga će tražiti svetlost,

nimalo pri tom ne strepeć od oštroga znalačkog oka,

jednoj jedanput, a drugoj po deseti put svi se dive.                      365

    Ti što si stariji, čuj me, iako te pouke oca

pravilno vode, a možeš i sam već da uvidiš, ipak,

pamti da osrednjost nekad, u izvesnim stvarima, s pravom

dopušta se, na primer, kad prosečan pravnik, advokat,

stoji daleko za jednim Mesalom po govora snazi,                         370

nit se poznavanjem prava s Kascelijem Aulom meri,

ali je cenjen pri svem tom; da pesnici osrednji budu,

ne daju bogovi to, ni ljudi ni stubovi oni.

Kao što sred prijatne gozbe i muzika uši što para,

užeglo ulje i mak što ga služe sa sardonskim medom, 375

vređaju goste, jer gozba je mogla da bez toga prođe,

tako i pesma što nasta da svidi se, očara srca,

ako i najmanje skrene s vrhunca – do dna će da pada.

Nevešt borac se neće na Marsovom takmičit polju,

loptanje, disk ili obruč kad ne znaš, ti kloniš se toga,                   380

da se kroz redove pune ne zaori smeh na tvoj račun,

no i bez znanja ćeš smelo napisati pesmu. – Što ne bih?

Slobodan, reći ćeš, ja sam i otmena roda i vitez

procenjen najvišom svetom, nit’ ikakva ljaga me kalja.

Al’ da bar ti bez Minerve nit’ radiš nit’ govoriš išta,                      385

razum tvoj za to mi jamči, oštroumlje. – Ako šta ipak

napišeš, neka to čuje i Mecija znalačko uvo,

zatim tvog oca, pa moje, pa devet još godina čuvaj

rukopis zbrinut u omot od kože, jer možeš da brišeš

to što još izdao nisi: rečeno se ne zna da vrati.                              390

    Prastanovnicima šuma, ko posvećen bogova tumač,

Orfej zgražanje uli pred klanjem i jelima gnusnim;

otud i priča da kroti i tigrove, lavove besne;

slična je priča i to da Amfion, graditelj Tebe,

kamenje zvucima lire pokretaše, molbama ljupkim                     395

vođaše kuda je hteo, jer mudrost je značila nekad:

zahteve opšte od ličnih razlučit, božansko od ljudskog,

sprečiti prolazne veze i prava istaknuti braka,

zakoni da se u ploče urezuju, gradovi dižu.

Ova je počast i slava tad zapala vrače i njine                                 400

pesme što proroštva nose, no kasnije Homer zablista,

zatim i Tirtej, da hrabrost, muževnost na Marsova dela

podstiču pesmama svojim; kroz pesmu se proroštva zbore,

životne pouke čak ona daje i kraljevska milost

jezikom muza se kuša, njen plod najzad scenska je igra,             405

odmor od poslova dugih; pa zato se ni ti ne stidi

s muzom u liru da svirati znaš, s Apolonom da pevaš.

    Da li je talenat uslov za uspeh, il’ samo veština,

pita se; meni je sama vrednoća bez bogate žice

bezvredna isto koliko i talenat sirov, toliko                                    410

jedno potpomaže drugo i prava saradnja ih veže.

Onaj ko vatreno želi u trci da stigne do cilja,

taj je još detetom napor i vežbe po žezi i mrazu

poznao, vino i žene odbacio; pitijski frulaš

takmičar – i on će proći kroz školu i strpljenje od kazni.            415

Pesnik? Ta dosta da kažeš: „Ja čuda od stihova pravim.

Šuga na zadnjeg! Ja neću, sramota me zadnji da budem,

i, što naučio nisam, pošteno da priznam da ne znam!“

    Ko što izvikač kroz narod priteruje kupce na robu,

tako na ćar skoro tera, prisiljava laskavce pesnik,                        420

ako je bogat u zemlji i novcu što donosi dobit,

ako je uz to i čovek što ume da počasti masno,

za siromaha pukog da jamči i parnice spase

nezgodne kad se upetljaš – tad čudo bi zaista bilo

da prijateljstvo još može raspoznati pravo od lažnog. 425

Ti, ako nekom si nešto već dao, il’ misliš da daš tek,

pazi da stihove svoje ne čitaš mu dok je još prepun

radosti, jer će da vikne tad: „Krasno! izvanredno! sjajno!“

Bled od ganuća, štaviše, iz očiju uslužnih suze

proleće, čak će da skače i ushićen nogama lupa.                           430

Ko što, plaćen da plače, narikač o pogrebu više

uradi, možda i kaže, no stvarno ožalošćen – tako

izgleda tronut licemer i više no hvalilac iskren.

Kraljevi, priča se, mnogim krčazima okupe nudeć

vinom, dosađuju, gnjave, kad nekoga žele da prozru                   435

da l’ prijateljstva je stvarno taj dostojan. Pišeš li pesme,

uvek se prevare čuvaj tih duša u lisičjoj koži.

Kvintiliju da nešto pročitaš ti: „Ispravi, druže,

reći će, ovo i ono!“ Kad kažeš da bolje ne umeš,

jer si već dva-triput zalud probavao, reći će: „Briši!                    440

Stihove skovane loše na nakovanj ponovo stavi!“

No ako radije braniš no ispravljaš pogrešku svoju,

neće ni reči on više da na tebe troši ni truda,

pustiće sam da se sebi i delu svom diviš bez premca.

Kritičar mudar i dobar prebacuje labavost stiha,                           445

kudiće i kad je krut; a neuglađen crnom će crtom

popreko perom prevući; nametljive, ohole fraze

suzbija, svetlost on traži za tamna i nejasna mesta,

zamera dvosmislen stil, a što treba da izmeniš kaže,

ukratko, drugi Aristarh. I ne kaže: „Što da svog druga                450

vređam zbog nekih sitnica!“ Sitnice baš postaju kobne

onom ko jednom je bio već ismejan, rđavo primljen.

Kao i onog što šuga il’ žutica stanu da more,

ludilo zanesenjaštva il’ gnevnoga meseca doziv:

pesnika mahnitog tako i dodir izbegava svako                              455

razuman – samo ga deca zadirkuju smelo i jure.

Ovaj, dok dignuta nosa tumara i stihove urla,

ako se pri tom ko ptičar kad njuši za kosom i surva

negde u rupu il’ bunar, nek „U pomoć!“ kol’ko mu drago

dere se, „Građani, jaoj!“ al’ nikoga izvući neće.                            460

Ako ga kogod užurba da pomogne, uže mu pruži:

„Otkuda znaš da se nije on namerno bacio, možda,

reći ću, spas i ne želi“ – pa sikulskog pesnika onog

kraj ću ispričat mu tad: kad je hteo da besmrtnim bude

bogom Empedokle smatran, on hladno u ključalu Etnu               465

skoči: nek pesnici smeju da umru po volji, kad htednu.

Spasti ga, ako ne želi, il’ ubiti, sasvim je isto.

Nije to jednom – da čudom je spasen odatle, taj ne bi

postao čovek odbaciv tu ljubav za nastranom smrću.

Ko zna i zašto se vazdan on s pesmama bakće! Da nije               470

pepeo očev okaljao, il’, grešnik, oskvrnuo oltar

osvećen gromom – tek stvarno, on besni, i baš kao medved

kada na kavezu uspe da pokida rešetke, najzad

rasplaši učene redom i neuke čitač taj grozni,

kog se dočepa, tog drži dok čitanjem skroz ne dotuče,                475

baš kao pijavica što puna tek spadne sa kože.

 

 

Prevela Radmila Šalabalić

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *