Hana Hoh, “Presek kuhinjskim nožem kroz poslednju epohu pivskog stomaka vajmarske kulture” (Schnitt mit dem Küchenmesser durch die letzte Weimarer Bierbauchkulturepoche, Deutschlands), 1919–20, fotomontaža i kolaž sa akvarelom, 114 × 90 cm. Državni muzeji, Berlin, inv. NG57/61. Foto: © bpk/Nationalgalerie, SMB/Jörg P. Anders. © DACS 2012. (detalj)
Apstrakt
Gledano iz zapadne perspektive, istorija komparativne književnosti može se podeliti u tri etape: poređenje evropskih književnosti unutar Evrope; poređenje evropskih književnosti sa drugim kulturama izvan Evrope; međusobno poređenje književnosti izvan Evrope. Ovaj tekst objašnjava kako su se, od izgradnje imperija u 19. veku, preko jevrejske dijaspore tokom 20. veka, do postkolonijalnih kulturnih previranja u 21. veku, problemi i predrasude komparativne književnosti formirali kao kulturni pandan problemima i predrasudama same modernosti. Razumevanje njene istorije, prema tome, podrazumeva i razumevanje njenog značaja.
Shvaćeno kao praksa, kompariranje književnosti je gotovo staro koliko i sama književnost. Klasične antičke kulture stvaraju sopstvene komparativne modele. Latinska književnost se u velikoj meri razvija upoređujući sebe, često nepovoljno, sa svojom grčkom prethodnicom; samosvest s kojom autori poput Vergilija, Horacija i Ovidija gledaju unazad ka svojim helenskim izvorima predstavlja možda najraniji primer komparatistike na delu. Grčka mitologija, koja će obezbediti materijal za mnoge komparativne studije u narednim vekovima, ovde pronalazi svoju prvu kontekstualizaciju: progonstvo, povratak i metamorfoza pojavljuju se kao motivi tekstova i metafore konteksta, kao načini za razumevanje cirkulacije priča i ideja. Istorija evropske književnosti, kao istorija poređenja, počinje upravo ovde.
I mada se komparativna književnost kao samosvesna disciplina pojavljuje tek u modernom periodu, njena pravi značaj postaje očigledan tek sa komparacijama koje prevazilaze evropski horizont. Posmatrano iz zapadne perspektive, istorija komparativne književnosti može se verodostojno podeliti na tri načelna pristupa: poređenje evropskih književnosti unutar Evrope; poređenje evropskih književnosti sa drugim kulturama izvan Evrope; međusobno poređenje književnosti izvan Evrope—egipatske, persijske, arapske, kineske itd. Iako se ovo poglavlje uglavnom fokusira na zapadnu, evropsku priču—jer je uglavnom ta priča, bilo to dobro ili loše, konstituisala komparativnu književnost kao disciplinu—važno je zapamtiti da su i neevropljani odavno komparirali. Od Persije do Japana, od premoderne do postmoderne epohe, poređenje nikada nije bilo isključivo evropska privilegija. Kao što je Karen Tornber pokazala, kineski, korejski i tajvanski čitaoci su u ranom 20. veku verovatno više komparirali od svojih evropskih kolega, budući da su bili zauzeti upoređivanjem i osporavanjem japanskog književnog carstva. Azijskim kritičarima nikada nisu bili potrebni Evropljani da ih nauče kako da upoređuju.
Upoređivanje komparatista na ovaj način sugeriše širu pouku za našu disciplinu na Zapadu, naime da je ona unapred određena koncepcijom nacije kao svoje osnovne jedinice. Kao odgovor na modernu koncepciju nacionalne države, nakon Vestfalskog mira[1]— odnosno, na ideju nacionalnog suvereniteta utvrđenu 1648. godine i univerzalizovanu tokom 19. veka—komparativna književnost se afirmisala kao inter-nacionalna. Međutim, time se vezala za samu ideju koju je pokušavala da prevaziđe, jer je poređenje sada definisano kao međunacionalno, a ne međujezičko. Načelno govoreći, nema razloga zašto bi to moralo biti tako; premoderna praksa kosmopolitizma—posredovana preko lingua franca kao što su latinski ili arapski—pokazuje da se poređenje može sprovesti jednako uspešno između jezika kao i između nacija. Politički govoreći, međutim, univerzalizacija evropskog modela učvrstila je ideju internacionalnog—i time nacionalnog—poređenja kao podrazumevanu postavku discipline. Kao što je Šeldon Polok primetio, nacionalni narativ je „predstava drugog reda, koja omogućena upravo zahvaljujući postojanju predstave prvog reda“, naime jezika.
U ovome leži specifičnost evropske koncepcije komparativne književnosti, drugim rečima, budući da je nastala, u svom modernom obliku, u vreme kada su se najmoćnije evropske nacije međusobno takmičile unutar Evrope, tako što su se van nje agresivno razvijale, sprovodeći politiku ekspanzionizma prema drugim kontinentima shvaćenim kao „kolonije“. Ovaj proces imao je i svoju povratnu dimenziju—sa azijskim, afričkim i američkim koncepcijama književnosti, koje su i same doprinele konstituisanju evropskog modela—tako da se disciplina razvijala kao interkontinentalni poduhvat. Od izgradnje imperija u 19. veku, preko jevrejske dijaspore u 20. veku, do postkolonijalnih kulturnih previranja u 21. veku, problemi i predrasude komparativne književnosti mogu se videti kao kulturni pandan problemima i predrasudama same modernosti. Razumeti njenu istoriju u ovom duhu znači razumeti zašto je ona važna.
–
Komparativna filologija
Godine 1872, jedan nepoznati, samouki lingvista zaposlen u Britanskom muzeju promenio je istoriju. Džordž Smit je otkrio—i što je mnogo važnije, dešifrovao—seriju klinastih tablica koje su napisane oko 2500. godine pre nove ere, a ispostavilo se da sadrže priču koja se sada uopšteno smatra najstarijim sačuvanim književnim delom. Napisana na akadskom jeziku, verziji sumerskog jezika koji se govorio u drevnoj Mesopotamiji (današnji Irak), Ep o Gilgamešu izazvao je senzaciju, pre svega zbog toga što je izgledalo da potvrđuje mit o Potopu ispričan u Knjizi Postanja. Upoređujući je sa biblijskom verzijom priče, Smit je tvrdio da je pronašao nezavisnu potvrdu Potopa; viktorijanci su nakon toga imali naizgled naučni način da opravdaju svoj hrišćanski pogled na svet. Najavljena u The Daily Telegraphu i predstavljena publici u kojoj je bio i britanski premijer Vilijam Gledston, Smitovo otkriće—nošeno talasom geoloških i evolucionih otkrića—dalo je novi podsticaj debati o kreacionizmu. Značaj komparacije nikada nije delovao očiglednije.
6. Poplava, ali ne onakva kakvom smo je znali. Gilgameš, Britanski muzej
Status komparativne književnosti u njenim ranim godinama—negde između arheologije, filologije, književne kritike i kulturne istorije—jasno se vidi iz neverovatne priče o Smitovom Gilgamešu. S jedne strane, njegovo intelektualno dostignuće je zadivljujuće, poređenje stilskih i tematskih detalja pronicljivo, iako relativno apstraktno: Smit, na primer, razlikuje „kopnenu“ verziju Potopa kao što je data u Bibliji i „pomorsku“ verziju opisanu na tablicama, te upoređuje junaka epa s velikim klasičnim grčkim herojem, Heraklom. S druge strane, viktorijanska recepcija Smitovog Gilgameša takođe ukazuje na kognitivnu pristrasnost tog doba, predisponiranu da sve—čak i kulturne artefakte iz dalekih vremena i prostora—sagledava kroz klasičnu, hrišćansku prizmu Britanske imperije. Do 1872. godine, drugim rečima, komparativna književnost postala je deo šireg projekta kulturnog kolonijalizma.
Kako je do toga došlo? Da bismo odgovorili na ovo pitanje, moramo se vratiti na same početke razvoja discipline, oko 1800. godine. Jer nam priča o Gilgamešu skreće pažnju u kojoj meri je komparativna književnost nastala iz komparativne filologije. Filologija—proučavanje jezika istorijskih dokumenata vezano za njihov istorijski kontekst—doživela je procvat početkom 19. veka, kada je kolonijalizam otvorio čitave nove kontinente za terenska istraživanja. Upoređivanja između modernih evropskih i drevnih orijentalnih jezika postala su neizbežna. Na osnovu iskustava u britanskoj Indiji, rani orijentalisti poput Sir Vilijama Džounsa tvrdili su da evropski i „azijski“ jezici dele zajedničke korene u nekom pra-jeziku koji je postao poznat kao „praindoevropski“. Očekivano, Džouns i njegovi sledbenici takođe su pokušavali da naprave analogije između klasičnih azijskih jezika—persijskog, arapskog, sanskrita—i klasičnih evropskih jezika latinskog i grčkog. Kolonijalna Indija sada je za Britaniju bila ono što je kolonijalna Britanija bila za Rim, otvarajući potpuno novo polje za komparativnu lingvistiku.
Kutija 4
Filologija
Proučavajući jezik na osnovu njegovog tekstualnog razvoja, filologija je pokrenula ekspanziju humanističkih nauka kakve danas poznajemo. Prvi put je spomenuo još Platon, a drevna filologija sastojala se od četiri glavna elementa: teorije jezika, retorike, tekstualne kritike i gramatike. Tokom vekova, evoluirala je u sredstvo za rekonstrukciju istorijskog konteksta iz književnih tekstova—na primer, ekstrapolacija arhajskog načina života čitanjem Homera ili Herodota—a čak je pomogla u definisanju periodizacije evropske istorije na drevni, srednji i moderni period. Kao što je to praktikovala tokom rane moderne ere, filologija je predstavljala neku vrstu (zastrašujuće učene) komparativne književnosti pre same pojave naše discipline: bila je manje disciplina, a više skup kritičkih praksi, oslanjala se na poređenje kao svoju glavnu tehniku, bilo da se primenjivala na klasične, biblijske ili orijentalne tekstove. Kao što primećuje Džejms Tarner u svojoj studiji Filologija: zaboravljeni izvor modernih humanističkih nauka (2014), „najbrojniji, najuporniji i najtemeljitiji praktičari komparativne metode na Zapadu bili su filolozi“.
Ovo kolonijalno terensko istraživanje postalo je osnova za kasnije teoretičare evropskog romantizma, kao što je Fridrih Šlegel (1772–1829)—čovek koji je uveo pojam „romantičnog“ kao način opisivanja postklasične književnosti—koji je sanjao o pronalaženju „izvora svih jezika, svih misli i sve poezije ljudskog duha“ kroz „komparativnu gramatiku“. Pišući 1820. godine, Vilhelm fon Humbolt opisao je cilj ovih ranih komparatista kao „uspostavljanje boljih osnova za komparativno proučavanje jezika koje je do sada bilo veoma površno, nefilozofsko i pogrešno“. Proučavanje jezika brzo se proširilo na šire definisano proučavanje kultura, posebno zato što su ovi pioniri često obavljali terenska istraživanja u dalekim zemljama. Počela je da se pojavljuje razlika između onoga što bi se moglo nazvati „istraživačima“ s jedne strane i „teoretičarima iz fotelje“ s druge strane; između putnika i teoretičara.
Stoga ne iznenađuje da su problematične predstave o „Zapadu“ i „Istoku“ progonile komparativnu književnost od njenog nastanka. Prosvetiteljska vera u napredak čovečanstva privilegovala je zapadnu kulturu kao centar „Književne republike“. Nakon Francuske revolucije, koncept „Evrope“ nišen je na talasu patosa, pojavljujući se u naslovima časopisa—Europa (1803), Archives littéraires de l’Europe (1804)—i u brojnim manifestima koji su insistirali, citirajući jedan poznati traktat tog vremena, na zajedničkom kulturnom nasleđu hrišćanstva ili Evrope (1802).[2] Ličnosti -poput Madam de Stal (Madame de Staël) naporno su radile na podsticanju međunarodne razmene unutar Evrope, posebno duž važne francusko-nemačke ose, uvodeći čak i značajna moderna razmišljanja o ulozi žena ili o kulturnoj podeli na osi sever-jug (za Madam de Stal južna Evropa je funkcionisala kao neka vrsta unutrašnjeg „Orijenta“). Pravi Orijent, međutim, ostao je jedva priznato prisustvo na horizontu hrišćanstva.
Uspon filologije promenio je prirodu poređenja. Napoleonovi „znalci“ vratili su se iz okupacije Egipta (1798–1801) sa novim interesovanjem za francusko-arapske intelektualne veze; ubrzo nakon toga, izraz „komparativna književnost“ se čak pojavio, možda po prvi put u Evropi, kada su Fransoa-Žozef-Mišel Noel i Gislan-Fransoa-Mari-Žozef de La Plas reklamirali svoje Francuske lekcije iz književnosti i morala (Leçons françaises de littérature et de morale, 1816) kao „kurs komparativne književnosti“. S druge strane Rajne, međutim, entuzijazam za Šlegelovu ideju komparativne gramatike—kako je izloženo u njegovoj veoma uticajnoj studiji O jeziku i mudrosti Indijaca (1808)—doveo je do sve hrabrijih pokušaja upoređivanja jezika. Figuru poput Franca Bopa, sa njegovom gotovo komično učenom Komparativnom gramatikom sanskrita, zenda, grčkog, latinskog, litvanskog, gotskog, nemačkog i slovenskih jezika (prevedenom na engleski između 1845. i 1853.), razbuktala je intelektualnu strast za indoevropskim jezicima; do 1842. godine, u Londonu je osnovano Filološko društvo, nakon stvaranja sličnih institucija u Francuskoj i Nemačkoj. U doba kada je proučavanje jezika i književnosti bilo više povezano nego danas, Humboltova ambicija „da uporedi različite jezike drevnih i modernih vremena“ sažima opšte uverenje da je upoređivanje—kako unutar Evrope, tako i izvan Evrope—bilo na dnevnom redu nauke.
Verovatno najuticajnija figura iza romantičarskog pogleda na upoređivanje bila je Johan Gotfrid Herder (1744–1803). Herderov esej O poreklu jezika (1772) otvorio je put za kasnije razvoj lingvistike; njegovi Refleksije o filozofiji istorije čovečanstva (1784–91), s druge strane, pratili su navodu neizbežnost napretka i emancipacije, primoravajući Hegela i Šlegela, da navedemo samo njih dvojicu, da razviju sličnu filozofiju istorije. Ako je Herderov uticaj bio podjednako važan u nastanku komparativne književnosti, to je bilo zbog ovog karakterističnog spoja antropologije i filologije. Za Herdera, međunarodna razmena ima nacionalne posledice, budući da svaka nacija na ovim putem jača svoj osećaj kulturnog identiteta. Književnost se pojavljuje kao izraz i organsko jedinstvo nacije, koje Herder naziva Volksgeist. Naravno, ovo nije promovisanje nekog apstraktnog pojma koliko konkretne specifičnosti: na primer, u svojim Pismima za unapređenje čovečanstva (1797), Herder iznosi jednu od najranijih kritika ideje komparativne književnosti, kritikujući sukob drevnih i modernih—francusku raspravu iz 1690-ih između onih koji su tvrdili da su Klasični autori neprevaziđeni i onih koji su branili prevlast savremene kulture (vidi Poglavlje 4)—kao ideološki, a ne estetski spor. Osim toga, za njega je pretpostavka da književnost pruža „izraz najvišeg ideala“ neizostavna.
Vredi se zadržati na Herderovim Pismima, budući da anticipiraju mnoga pitanja koja će se razviti tokom 19. veka. Herder tvrdi da je ‘poezija Protej’, da menja svoje oblike u zavisnosti od datog konteksta. On je blagonaklon, ali i oprezan prema ‘okeanu usporedbi’ koji njen protejski karakter implicira: blagonaklon, jer književnost omogućava pristup nacionalnim načinima razmišljanja iznutra, umesto kroz spolja, koji favorizuje politička istorija; oprezan, jer nacije neizbežno teže da preferiraju svoje pesnike, ili barem da ocenjuju strane pesnike prema sopstvenim standardima. Nakon što je skicirao tri glavna načina poređenja—žanrovi i forme, osećanja, istorijska specifičnost—Herder se uspešno zalaže za treći način, za ono što bi se moglo nazvati kontekstualnom ‘kontingencijom’: ljudska priroda može ostati više-manje nepromenjena, ali kulturni uslovi variraju i književni tekstovi se moraju procenjivati u skladu s tim.
Zanimljivo je da Herderove refleksije o metodologiji koju ovakav pristup podrazumeva sugerišu da se komparativna književnost može shvatiti kao verzija onoga što je u filozofiji poznato kao Paradoks gomile. Ovaj drevni paradoks tvrdi da se nikada ne može tačno odrediti razlika između nekoliko zrna peska i gomile peska (sorites na grčkom), budući da se nikada ne može sa sigurnošću odrediti kada zrna peska postaju gomila. Herder uočava sličan problem u vezi sa s komparativnom metodom:
“Nijedna nova kategorija nije stvorila veliku razliku koja je nastala između Istoka i Zapada, između Grka i nas, već mešanje naroda, religija i jezika, na kraju napredak običaja, inovacija, znanja i iskustva—razlika koju je teško obuhvatiti jednim pojmom.”
Paradoks gomile koji se može primetiti u komparativnoj književnosti sastoji se, dakle, u činjenici da jedan period ili tradicija prelaze u neki drugi, ali da je trenutak ili tačku prelaska veoma teško utvrditi, uprkos očiglednim razlikama u ključnim vrednostima i idiomima. Pronalaženje takve tačke—Kada srednjovekovna književnost završava i kada počinje renesansna? Gde je granica između istočnih i zapadnih pesničkih formi i ziraza?— zadatak je komparatista.
To što se ova tačka treba tražiti ne samo između Istoka i Zapada, već i između antike i moderne, ukazuje na jednu od ključnih osa komparatistike u 19. veku. Za evropske kritičare koji pišu oko 1800. godine, čin upoređivanja proširio se i na vreme i na prostor. Glavni razlozi za ovaj dvostruku naglasak—razlozi koji su filološki, kulturni i politički—govore nam mnogo o statusu i ciljevima komparativne književnosti u njenim ranim godinama. Filološki gledano, u 19. veku pojavljuje se antropološka lingvistika, inspirisana Herderovim idejama, kao neka vrsta interdisciplinarnog istraživačkog polja avant la lettre, dakle, pre nego što je ono zaista formirano u nauci. Pretežno germanistička u svojim ranim godinama, ova nova nauka brzo je počela da utiče na evropska shvatanja komparacije uopšte. Može biti da je to bio jedan od glavnih razloga zbog kojih je nemački postao jezik nauke u 19. veku; i mada Nemačka početkom 1800-ih još uvek nije bila nacionalna sila, svakako je bila kulturna sila.
Ipak, ključni intelektualni proboj ovog perioda—koji je omogućio kasniji razvoj komparativne književnosti kao autonomnog načina egzegeze[3]—bio je koliko kulturni, toliko i filološki: naime, prelazak s religijskog na profani model kritike. Biblija je, drugim rečima, počela da se čita kritički, kao tekst poput bilo kog drugog, podložan preterivanju i istorijskoj promenjivosti; ‘život Isusa’—da citiramo naslov kontroverzne studije Davida Fridriha Štrausa iz 1835. godine—postao je istorijski problematičan kao i bilo koji drugi događaj. Pišući 1848. godine, francuski kritičar Ernest Renan (1823–1892) tvrdio je da je nemačka filologija probudila ‘duh modernosti’ i da ga je njena kritička metodologija navela da odustane od svešteničke karijere, što je bio pokazatelj rastuće važnosti humanističkih nauka u 19. veku.
U središtu interesovanja humanističkih nauka tog vremena—kao i komparativnog pogleda unazad ka drevnim jezicima i kulturama—bilo je traganje za ‘poreklom’.
U pre-darvinovskom ranom 19. veku, ‘poreklo’ je u suštini bilo politički pojam. Imperijalističke ambicije i konkurencija naterali su glavne evropske sile da potraže legitimaciju u precima; pronalaženje kulturnih i jezičkih predaka—Nemce su ih pronalazili u Grčkoj, a Francuzi u Rimu—bilo je pre svega pokazatelj izborne naklonosti i neka vrsta istorijski primenjenih predrasuda. Komparativna književnost u ovom kontekstu često je bila takmičarska, u osnovi, prikriven pokušaj da se nacionalna nadmoć neke kulture opravda putem filologije. Takvo se nadmetanje odigravalo unutar Evrope—gde su se dominantnije nacije posredno sukobljavale na polju kulture—ali su ga evropljani sprovodili i van svojih granica, gde je ‘upoređivanje’ korišćeno kao „batina“ za potčinjavanje „neprosvetljenih divljaka“. Dobro je poznat komentar lorda Makoleja iz 1835. godine, koji je u britanskom parlamentu izjavio da je „jedna polica kvalitetne evropske biblioteke vredna koliko i cela nacionalna književnost Indije i Arabije“. Ovaj komentar ilustruje evropske predrasude i ukazuje na granice komparativne metode na njenim počecima. Uz nekoliko časnih izuzetaka, pokušaji razumevanja evropske kulture kao dela šire, globalne kulture bili su unapred određeni—a na duže staze, ugroženi—pretpostavkom neupitne superiornosti. Borba da se savlada ove pretpostavka definisaće čitav razvoj discipline.
–
Ka svetskoj književnosti
Postoji, međutim, nekoliko alternativnih načina da se formuliše ova pretpostavka o predrasudama, a njihovo poređenje ukazuje na šire značenje komparativne književnosti koje se razvija tokom 19. veka. Dve tvrdnje—jedna relativno nepoznata, a druga možda isuviše dobro poznata—pokazuju put. U zbirci aforizama iz 1825. godine, Alatke mišljenja, Semjuel Tejlor Kolridž (Samuel Taylor Coleridge), engleski romantičar najusmereniji na međunarodni kontekst, zapisuje dugačku fusnotu sledećim rečima:
„Akt poređenja podrazumava apriorno postojanje specifičnih formi u našoj uporednoj sposobnosti, tj. načine mišljenja, koji se ne odnose na same objekte koji se misle, već su predodređeni ustrojstvom i mehanizmima samog mišljenja. Sličnosti i razlike moraju biti obuhvaćene nekom od tih formi, kako bi uopšte bile razumljive, a potom, a fortiori, kako bi bile uporedive.“
Kolridžova kratka napomena predstavlja osvešćenu poziciju koja je sušta suprotnost nepromišljenim predrasudama 19. veka. Da, priznaje on, načini na koje upoređujemo su predodređeni „unutrašnjim formama“ našeg perceptivnog aparata—međutim, ne moramo ih shvatiti kao neke kulturne predrasude, već kao čisto filozofski preduslov: ne moguće je upoređivati ono što ne možemo zamisliti. Pošto se „sličnosti i razlike“ mogu procenjivati samo iz specifične, ograničene tačke gledišta, bolje je biti svestan ove tačke gledišta nego joj biti podložan. Kaš to bi rekao Prljavi Hari, čovek mora da zna svoja ograničenja.
Kolridžova filozofska formulacija baca novo svetlo na verovatno najuticajniju izjavu u istoriji komparativne književnosti. Godine 1827, veliki nacionalni pesnik Gete izneo je svoje stavove o razvoju internacionalnijog karaktera pesništva; njegove stavove zabeležio je Johan Peter Ekerman i tako omogućio rođenje Weltliteratur (svetske književnosti):
„Sve više sam uveren […] da je poezija univerzalno vlasništvo čovečanstva, pojavljujući se svuda i u svim vremenima, kod stotine pojedinaca. […] Nacionalna književnost je sada skoro beznačajan pojam; epoha svetske književnosti se približava i svi moramo da ubrzamo njen dolazak.“
Dve godine nakon Kolridžove rasprave o ‘unutrašnjim formama’ koji leže u osnovi poređenja, čini se da Gete zagovara suprotnu koncepciju. Na međunarodnom tržištu Modernosti, „nacionalne“ ili lokalne književnosti postaju sve manje relevantne; sada je svetska književnost ono što treba da pratimo. Kineski romani, dodaje Gete kao primer, imaju toliko toga da nam kažu koliko i njihovi nemački ili francuski pandani; ono što je važno nije predmet već način obrade.
Pesnici ne bi trebalo da se takmiče s istoričarima u beleženju događaja—to je daleki eho Aristotelovog insistiranja na superiornosti maštovitog pisca nad istoričarom, budući da prvi ne opisuje kako stvari kakve su bile, već kakve bi mogle biti—već bi trebalo ‘da oblikuju delo od jednostavne teme majstorskom obradom’. Za Getea, dakle, upoređivanje se tiče stila, a ne sadržaja.
Geteov odgovor na njegov sopstveni poziv jednako je zanimljiv kao i sama njegova izjava. Uprkos velikom retoričkom gestu kojim se insistira na univerzalnom smislu svetske književnosti, Gete je svestan problema predrasuda:
„Ali iako cenimo ono što je strano, ne smemo se vezati za pojedinu stvar i smatrati je modelom. Ne smemo tako vrednovati kinesku ili sprsku književnost, pa ni Kalderona i Nibelunge. Ukoliko tražimo shemu moramo se uvek vraćati starim Grcima, čija dela stalno predstavljaju lepotu čovečanstva.“
Tamo gde Kolridž piše o ‘načinima mišljenja, Gete govori o modelima mišljenja: kako možemo ispravno proceniti svetsku književnost, s obzirom na to da nijedna spoljašnja, nepristrasna perspektiva nije moguća? U skladu sa time, Geteove reči upravo ilustruju dati problem, budući da njegovo stanovište—prema kome ne bismo trebali vrednovati posebno bilo koju stranu tradiciju, već se, paradoksalno, trebamo vratiti starim Grcima—razotkriva njegovu vlastitu tačku gledišta kao helenofilsku i nemačku, tipičnu za rani 19. vek.
Uprkos svojim univerzalističkim ambicijama, Geteov model svetske književnosti podrazumeva sasvim evropski merilo. U tome, naravno, nije usamljen u prvim decenijama 19. veka. Dok Gete tvrdi da „upravo nastaje epoha svetske književnosti, u čemu je počasna uloga pripala i nama Nemcima“, francuski kritičar Filaret Šasl (1798–1873) izjavljuje, promovišući svoju studiju iz 1835. godine Komparacija strane književnosti, da će „se prvenstveno baviti Francuskom, […] najosetljivijom od svih zemalja.“ Zanimljivo je da Šasl opravdava svoje slavljenje Francuske kao najreceptivnije—a zato i „komparativne“—nacije stavljajući je u širi kontekst evropske hegemonije: „Ono što je Evropa za ostatak sveta, Francuska je za Evropu; sve se kreće ka njoj, sve se završava s njom.“ Šasl može da razume svoju komparativnu metodu kao patriotsku i kosmopolitsku u isto vreme; nacionalizam je blagosiljan kao evropejski.
Koje god da su predrasude usađene u ovaj pojam, Geteova kovanica Weltliteratur označava prekretnicu u istoriji komparativne književnosti. Nije važno što nije bio prvi koji je upotrebio ovu reč; tu čast ima njegov prijatelj Kristof Martin Viland (1733–1813), a možda i neko drugi pre njega.[4] Važno je, međutim, to što je Gete bio viđen kao tvorac termina, čime mu je dodeljen njegov „olimpijski“ prestiž. Objavljivanjem Ekermanovih Razgovora sa Geteom 1836. godine, „svetska književnost“ kao pojam je lansirana u javnost.
Neverovatna širina ovog pojma—njegova je velika snaga, ali možda i njegova najveća slabost—ubrzo je počela da se primenjuje na „književnost“ ali i na „svet“. Upravo zato se samo dvadeset godina kasnije, 1848. godine, pojavila se neočekivanom mestu, u Komunističkom manifestu. Sa širenjem imperijalističke trgovine i industrije, a posredstvom kosmopolitske srednje klase, tvrde Marks i Engels, „nacionalna jednostranost i ograničenost postaje sve više nemoguća, a iz mnogih nacionalnih i lokalnih književnosti stvara se svetska književnost“. Autori sugerišu postojanje paralele između roba i tekstova, koji sada kruže, sredinom 19. veka, potpuno zanemarujući nacionalne granice. Ovo može delovati kao radikalno reinterpretiranje estetske ideje Weltliteratur, ali već 1827. sam Gete više puta koristi jezik „trgovine“ (u svojim razgovorima s Ekermanom, ali i drugde), spekulišući o razvoju tržišta u Kini i Srbiji pre nego se vrati na zlatni standard drevne Grčke.
Shvaćena u svom istorijskom kontekstu, preplitanje komercijalne i kulturne proizvodnje nije iznenađujuće. Ekonomske metafore vrednosti i kruženja određuju maštu sredine 19. veka: veliki realistički romani 1850-ih i 1860-ih godina, od Dikensa, Flobera ili Tolstoja uvode kapitalističke modele akumulacije u sferu kulture, pri čemu heroji bildungsromana stiču svoje „menice“ kulturnog kapitala kako bi se uzdigli u društvu. Ipak, ne moramo nužno tumačiti tržišne modele u pežorativnom smislu, koji bismo danas mogli pripisati „komercijalnom“ iskorišćavanju kulture. U slučaju Getea, na primer, metafora „tržišta“ može se pozitivno razumeti, u prosvetiteljskom smislu foruma međunarodne razmene, čija valuta je istovremeno kulturna i komercijalna vrednost.
Metafore vrednosti takođe prenose složenu monogstrukost same modernosti i čitavu poplavu značenja izazvanu industrijskom i tehnološkom revolucijom. „Nikada nije bilo takve raznovrsnosti činjenica“, piše Ralf Valdo Emerson u eseju o Geteu iz 1850. godine, videći ga kao „reprezentativnog čoveka“.
Svet se širi poput američke trgovine. Često zamišljamo da je grčki i rimski život, ili život u Srednjem veku, jednostavan i razumljiv; dok se savremeni život sastoji od nesagledivog mnoštva.
Ako se poređenje nametnulo kao neizbežna posledica ove poplave perspektiva, zanimljivo je da ga je pratio i konzervativni povratak kanonu. U periodu koji je prezasićen takvim nekontrolisanim silama, književni um se vratio isprobanim i proverenim vrednostima: tačno na sredini 19. veka, Emersonova lista „reprezentativnih ljudi“—Platon, Svedenborg, Montenj, Šekspir, Napoleon, Gete—pažljivo ocrtava granice zapadnog sveta. Umesto Herkulovih stubova (vidi sliku 7), Emerson postavlja stubove hermeneutike, kao kapije poznatog, odlučno evropskog sveta.
7. Herkulovi stubovi, prikazani na naslovnoj strani Novog organona (1620) Frensisa Bejkona
To ne znači da je komparativna književnost bila isključivo domen anglosaksonskih belačkih protestanata. Do 1870-ih, komparativne književne studije počele su da se pojavljuju na dalekom istoku Evrope. Godine 1872—iste godine kada je Džordž Smit objavio svoju verziju Gilgameša—Moskovski univerzitet otvorio je Odsek za svetsku književnost; 1875. godine, Sankt Peterburg je sledio ovaj primer otvarajući Neofilološko društvo. Pokretač ove poslednje inicijative bio je književni istoričar po imenu Aleksandar Veselovski (1838–1906), koji će postati središnja figura razvoja komparativne književnosti u Rusiji. Veselovski je pionir u proučavanju međunarodnih obrazaca uticaja kao načina razumevanja nacionalnih modaliteta razvoja. Posebno zainteresovan za folklor i bajke, Veselovski je koristio komparativne metode da istraži odnos između Istoka (Rusija) i Zapada (Evropa). Njegova strudija Zapadni uticaj u novoj ruskoj književnosti prvi put se pojavila 1881. godine; do 1916. godine prošla je kroz impresivnih pet izdanja, što ukazuje na njenu široku prihvaćenost.
Njegov pogled na komparativnu književnost kao proučavanje izvora i uticaja crpi svoj značaj iz istorijskog konteksta kasnog 19. veka u Rusiji. Za Veselovskog, kao i za mnoge njegove savremenike i sunarodnike—generaciju takozvanog Srebrnog perioda—Rusija je bila kulturno zaostali kontinent koji se mogao razvijati jedino okrenut ka Zapadu. Napredak ruske kulture mogao je biti ostvaren, kako je verovao, jedino poređenjem sa Zapadnom Evropom. Na kraju, to bi bilo u korist Rusije, budući da bi sama receptivnost ruske kulture osigurala da postane sve bogatija i jača. Prihvatanjem međunarodnih uticaja, nacionalna kultura bi se pojavila kao punija verzija sebe. Kod njega, kao i na drugim mestima—na primer u Manifestu antropofaga (1928) brazilskog pisca Osvalda de Andradea, koji predlaže da Brazil treba da „kanibalizuje“ Evropu kako bi apsorbovao njene kulturne nutrijente—komparativna književnost funkcioniše kao teren za izgradnju nacije.
Ovde zaista vredi zastati i razmisliti šta to sve podrazumeva. Ako je komparativna književnost, praktikovana u 19. veku u Evropi, nastala kao produžetak međunarodnih odnosa drugim sredstvima, tako nešto se ostvarilo u dva glavna pravca: izgradnja imperija i izgradnja nacije. Prvi model odnosio se na države koje su bile politički i vojno dominantne, pre svega Englesku i Francusku; drugi model odnosio se na one koje su se borile da artikulišu svoj identitet na međunarodnoj sceni—kao što su to na primer bile Rusija ili Danska (Nemačka, kao zemlja iz koja je pružila brojne podsticaje za razvoj komparatistike, zauzima poziciju između ta dva modela, budući da je formriana kao nacija tek 1871. godine, ali da je već dugo zauzimala vodeću kulturnu poziciju). U književnosti kao i u politici, dominantne nacije su agresivno širile svoju sferu uticaja—često u obliku velikih, višejezičnih imperija—dok su se novonastale nacije bavile više odbrambenim radom uspostavljanja važnost svojih kultura, upoređujući ih s drugima. Ako se vratimo ekonomskim metaforama valute i vrednosti koje definišu Weltliteratur, književnost je bila kulturni kapital, koji je trebalo steći i uložiti kroz međunarodne razmene.
Zanimljiva posledica opisane dinamike je što su istinski komparativne kulture upravo one koje se često percipiraju kao ‘marginalne’, zato što baš one imaju najviše koristi od međunarodne saradnje. Ruski simbolizam sa kraja 19. veka je primer takve saradnje, budući da se oslanjao na Šopenhauera i Ničea u Nemačkoj, Malarmea i Verlena u Francuskoj, Pejtera i Vajlda u Engleskoj, i Ibzena i Strindberga u Skandinaviji. Pišući u predgovoru izdanju iz 1896. godine Zapadnog uticaja u novoj ruskoj književnosti, Veselovski primećuje da je „poštovanje […] evropske kulture postepeno uvećalo“, i da se polje komparativnih književnih studija razvilo od „izolovanih „pojedinaca“ do „prijateljskog kolektivnog truda“. Tako da početkom 20. veka ne iznenađuje što pesnik Osip Mandeljštam može da konstatuje „žudnju za svetskom kulturom“ kao sastavni element poezije svoje generacije. Jer komparativna vešina nastaje iz kulturne potrebe: velika je prednost pozicioniranosti na navodnim margina međunarodne kulture—prednost koja je opstaje do danas—sticanje spopobnosti povezivanja postojećih trendova. Gledano iz ove perspektive, upoređivanje je privilegija potomstva.
–
Disciplina i objavljivanje
Godine 1870–80. obeležile su nastanak komparativne književnosti kao discipline ne samo u Rusiji, već i drugde u Evropi. U Danskoj je književni kritičar Georg Brandes nastojao da prevaziđe skandinavski kulturni kompleks prema kontinentalnoj Evropi razvijajući komparativnu metodu koja je istovremeno usvajala i otuđivala stranu književnost. Brandesova matafora komparativne književnosti kao teleskopa—„jedan kraj uvećava, drugi umanjuje“—jasno oslikava ambivalentnost njegovog odnosa prema dominantnim evropskim tradicijama: s jedne strane, divio se velikim piscima kontinenta kao što su Anatol Frans ili Fridrih Niče, i o njima objavljivao mnoge članke; s druge strane, sanjao je o uspostavljanju danskih književnih figura kao njihovih pandana. Njegova promocija „ljudi modernog proboja“—što je fraza koja je definiše dansku modernu književnost sa kraja 19. veka—može se razumeti u ovom svetlu kao pokušaj da se komparativna književnost upotrebi u odbrani manjinskih jezika. Za kritičara ambicioznog kao što je Brandes, povezivanje nordijskih i kontinentalnih tradicija bio je prirodni pravac; kao i mnoge vodeće teorije komparacije, međutim, nije bila lišena nacionalnog interesa.
Tendencija da se komparativna književnost razvija na marginama dominantnih kultura—kao i da se tamo obnavlja—nije nigde očiglednija nego u radu Huga Melcla (1846–1908). Samo ime Melcl—koji se ponekad navodi kao Hugó Lomnitzi ili Hugó Meltzl de Lomnitz—sugeriše ‘princip poliglotizma’ s kojim je postao povezan. Rođen u Habzburškoj monarhiji, u delu Mađarske koji je danas Rumunija, Meltzl je odrastao govoreći nemački pod Austro-Ugarskom imperijom—u području koje je još od Bram Stokerovog Drakule neizbrisivo obeleženo atmosferom ‘internog Orijenta’ Evrope: Transilvaniji. Nakon što je studirao u Hajdelbergu, 1872. godine Meltzl se vratio u Transilvaniju da predaje nemački jezik, kada je imao samo 26 godina. Pet godina kasnije, 1877. godine, osniva prvi časopis komparativne književnosti u svetu.
Priča o ovom časopisu govori nam puno o statusu komparativne književnosti u tim ključnim godinama. Radeći sa starijim kolegom, profesorom komparativne filologije Samuelom Brasajem, Meltzl je osmislio istinski kosmopolitsku publikaciju. Sam naslov—Acta Comparationis Litterarum Universarum [Časopis za uporednu univerzalnu kniževnost]—originalno je bio ispisan na tri jezika (mađarskom, nemačkom i francuskom) pre nego što je izabrano transnacionalno rešenje latinskog jezika;[5] članci su se mogli dostaviti, kako su tvrdili urednici, na najmanje deset službenih jezika. Možda ne iznenađuje što ova ideja nije u potpunosti ispunjena u praksi, s obzirom da je više od dve trećine eseja objavljivano na mađarskom ili nemačkom. Takođe je, verovatno, bilo neizbežno da tako ambiciozan poduhvat imao vrlo ograničen uspeh, budući da je časopis distribuiran u oko stotinu primeraka. Zapravo je po mnogo čemu neverovatno da je časopis uopšte trajao koliko je trajao, izlazeći jedanaest godina pre nego što je ugašen, pod pritiskom konkurentskih publikacija, 1888. godine.
Međutim, iz perspektive same naučne discipline, osnivanje i gašenje Acta Comparationis prenose nam poučnu priču. Melclov manifest časopisa, objavljen u prvim brojevima iz 1877. godine, poziva komparativnu književnost—shvaćenu, na način 19. veka, kao preplitanje ‘filozofije, estetike, pa čak i etnologije i antropologije’—da postane uspostavljena akademska disciplina. Melcl ovu disciplinu definiše naspram književne istorije, koja je postala puka alatka kulturnog nacionalizma. Njegov „komparativni princip“, s druge strane, imao je dva glavna interesovanja, naime, prevodilaštvo i Weltliteratur—potonje shvaćeno ne u nacionalističkom smislu nemačkih književnih istoričara, već u pravom Geteovom smislu kao „ništa manje od discipline budućnosti: komparativna književnost“. Ova nova disciplina trebala bi biti vođena, kako izjavljuje Meltzl, principom poliglotizma (vidi Kutiju 5). Odustajući od „maglovitih, kosmopolitskih teorija“ komparativne književnosti, princip poliglotizma predstavlja direktnu međusobnu razmenu tekstova, u nadi da bi nacije koje su različite kao Mađarska, Portugal, Nemačka i Island mogle razgovarati jedna s drugom na svojim jezicima. Iako ova ambicija izgleda beznadežno nepraktična, kao Borhesov san o univerzalnoj komunikaciji, ona je osmišljena da zaštiti manje jezike i osigura da i marginalne književne tradicije mogu da očuvaju svoj glas. Cilj časopisa, ukratko, bio je da formira „mali poliglotski parlament o različitim problemima komparativne književnosti“.
Kutija 5
Princip poliglotizma
U svom manifestu iz 1877. godine, Melcl definiše princip poliglotizma naspram principa prevođenja: dok je potonji ograničen na posredovanu razmenu književnih tekstova, prvi insistira na neposrednoj. Melcl tako skicira dva osnovna načina poređenja, koji će biti temeljni za razvoj komparativne književnosti tokom narednog veka. Prevođenje uključuje posrednike, a poliglotizam teži neposrednom pristupu stranim kulturama, sučeljavajući ih modernom Vavilonu suparničkih jezika. Utopijska nepraktičnost takve ambicije—koliko komparatista može da čita više od samo nekoliko jezika?—samo je delimično ublažena Melclovim ustupkom kojim se, u praksi, njegov časopis ograničava na deset jezika, odnosno na one koji su postigli „klasični status“. Konačno svi ovi jezici bili su evropski što je tipično za pogled na komparaciju sa kraja 19. veka: „kada azijska književnost konačno prihvati ‘naš’ alfabet“, izjavio je Melcl, „biće dostojna uključivanja“.
Sstvarni razvoj discipline uskoro je opovrgao Melclov patos. Godine 1887. nemački naučnik Maks Koš objavio je novi časopis u Berlinu, sa poznatim naslovom Zeitschrift für vergleichende Literaturgeschichte [Časopsis za uporednu istoriju književnosti]. To što je nemačka verzija Acta Comparationis bila Zeitschrift für vergleichende Literatur nije bila slučajnost; Koš je izvršio prodor na Melclovu teritoriju. Pored uobičajenih sitnih akademskih rivalstava, sukob između ova dva časopisa je značajan jer ukazuje na strukture moći koje leže u osnovi razvoja komparativne književnosti: sa margine nemačkog govornog područja Melcl pokušava da usmeri pažnju na međunarodne, poliglotske modele upoređivanja; ali imperija uskoro uzvraća udarac, odgovarajući sa privilegovanog položaja svetskog grada Berlina, proglašavajući da će „nemačka književnost i unapređenje njenog istorijskog samorazumevanja“ od sada činiti centar komparativnih interesa. Od minornog otpora do velike represije, komparativna književnost napreduje cik-cak pokretima između periferija i centara.
Nakon prvog časopisa, ubrzo je stigla i prva knjiga o komparativnoj književnosti. Biografski detalji još jedno pojačavaju osećaj o disciplini na marginama: advokat iz Dablina Hačeson Makolej Poznet (1855–1927) objavio je svoju studiju 1886. godine, baš kada se preselio na Novi Zeland. Poziv autora, u predgovoru, za uspostavljanje katedri za komparativnu književnost „na vodećim univerzitetima Velike Britanije, Amerike i australijskim kolonijama“ sugeriše pedagoški i politički kontekst komparatistike unutar engleskog govornog područja; ako naučno polje još uvek nije bilo uspostavljeno, njegov potencijalni domet bio je ogroman, čak imperijalan. Žetva je, prema Poznetu, bila „plodna“.
Istorija te žetve, smatra Poznet, seže unazad do Danteovog De Vulgari Eloquentia (O narodnom jeziku, oko 1302), traktata o značaju narodnog jezika, koji je, ironično, napisan na latinskom. Danteova naknadna odluka da napiše Božanstvenu komediju na narodnom italijanskom jeziku označava, za Pozneta, početak „moderne komparativne nauke“; naknadni uspon kontinentalnih nacionalnih država podsticao je kulturnu konkurenciju unutar Evrope, dok je otkriće Novog sveta zaoštrilo osećaj za razlike koje vrebaju izvan nje. Sve te pojave, tvrdi Poznet, u teleološkom maniru toga vremena, kulminirale su u viktorijanskoj eri; ključno je za njega to što je moderna nauka sada svesna potrebe za poređenjem, umesto da ga samo slepo sprovodi. „Možemo nazvati osvešćeno komparativno razmišljanje slavnim otkrićem našeg devetnaestog veka“.
Pored Poznetove istorizacije komparacije, možda je najzanimljiviji aspekt njegove studije pokušaj da se komparativna književnost uspostavi kao nauka. Mi smo danas navikli smo da je smatramo delom humanističkih nauka, pa ovo shvatanje može biti iznenađenje modernom čitaocu. Ipak, Comparative Literature [Komparativna književnost] je objavljena u sklopu edicije „Međunarodna nauka“, i zaista je čitava Poznetova metoda samo pokušaj da se uspostavi sociološki pristup komparativnoj književnosti. Praćenjem razvoja književne kulture od plemena do grada, od nacije do „kosmopolitskog čovečanstva“, Poznet naglašava „relativnost književnosti“, odnosno načine na koje se ona menja u zavisnosti od društvenih promena. Iz te evolucije nastaje svetska književnost, shvaćena kao proizvod sve univerzalnijih društvenih snaga.
U ovom periodu, 1890-ih, disciplina je počela da ubrzava, a Poznetov istorijski, evolucioni model komparativne književnosti brzo je našao pristalice. Ferdinand Brintjer (1849–1906), jedan od najuticajnijih predstavnika francuske škole, shvatio je ideju evolucije doslovno, razvijajući, prilikom poručavanja lirike, eksplicitno darvinistički model rasta i propadanja književnih žanrova. Na predavanju iz 1900. godine, primenio je ovaj model na nacionalne književnosti, tvrdeći da je komparacija istovremeno mora biti sukcesivna i simultana, budući da različite nacije naizmenično dominiraju evropskom kulturom: Italija od 1450. do 1600; Španija od 1600. do 1670; Francuska od 1660. do 1750; Engleska od 1720. do 1820; Nemačka od 1820. do 1870. Ipak, do kraja 19. veka, tvrdi Brintjer, u maniru koji anticipira debate sa kraja 20. veka, hegemonija Evrope morala je biti sagledana u široj perspektivi: „Evropska književnost je samo grana, ili bolje rečeno provincija, i možda čak mala provincija, u gotovo beskonačnom polju komparativne književnosti“. Globalna ambicija discipline postajala je sve očiglednija.
Ova ambicija počela je da se manifestuje i na drugoj strani Atlantika. Tokom 1890-ih godina, prve katedre za komparativnu književnost osnovane su na ajvi-lig univerzitetima; kao znak sve većeg samopouzdanja discipline, pioniri poput Čarlsa Milsa Gejlija (1858–1932) počeli su da zagovaraju osnivanje američkog Društva za komparativnu književnost. U eseju iz 1903. godine, Gejli zagovara prevashodno istorijsko, sekvencijalno razumevanje komparacije: „Prvo istorija svake pojedinačne književnosti; zatim istorijski odnosi među književnostima. To treba zauzvrat da prati sinteza ka književnosti kao celini“. Iako njegov model još uvek prepoznatljivo pripada 19. veku—naglašavajući važnost antropologije i zaključujući da komparativna književnost predstavlja „književnu filologiju“—on je takođe prepoznatljivo evropski u načinu na koji proces razvoja vidi kao književnu istoriju. Na pragu novog veka, uz sve prednosti i mane, Evropa je još uvek bila kulturni centar komparacije.
–
Kriza „evropskog uma“
Kako se u godinama pred Prvi svetski rat „dugi devetnaesti vek“ bližio kraju, kolonijalni model komparacije—sa intelektualnim modama koje se šire iz Evrope poput žbica iz točka—bližio se kraju. Uspon modernizma u ranim decenijama 20. veka označio je uspon internacionalizma u književnosti i književnoj kritici. Iako je modernizam u engleskom jeziku dobio zamah zahvaljujući dobrim delom američkim emigranatima Ezri Paundu i T.S. Eliotu, po mnogo čemu to je bio poslednji veliki evropski pokret, labudova pesma visoke kulture kontinenta. Od ruskih formalista do italijanskih futurista, od francuskih nadrealista do nemačkih ekspresionista, avangarda je kružila i sarađivala širom Evrope. Komparativna književnost je, neizbežno, počela da odražava ovo stanje.
Koliko god da je internacionalizam modernističke ere bio izražen, upada u oči da je izraz „komparativno“ retko upotrebljavan. Savremene komparatističke antologije napinju se da pronađu eksplicitne izjave o poređenju iz ovog perioda, ali ih ima vrlo malo. Ovo se može povezati sa „crnom rupom“ dva svetska rata, koja je poništio napore internacionalne razmene. Istovremeno, dato odsustvo dugujemo činjenici da se komparativni impuls u tom periodu izražavao nizom alternativnih termina: avangarda, internacionala, evropejstvo. Najistaknutiji među ovakvim terminima bio je pojam „krize“.
Ako godine 1914–45 predstavljaju najmračniji period moderne evropske istorije, one takođe označavaju i najduži period njene konceptualizacije. To nije paradoks: osećaj krize ovog perioda proizvodi uvećano osećanje hitne potrebe da se evropska kultura spase od sopstvene propasti. Pokušaji da se afirmiše zajednička kulturna baština su brojni; uprkos—ili možda upravo zbog—sve prisutnijih suprotiniih dokaza, „Evropa“ se priziva kao zajednička osnova za poređenje suparničkih nacija. Period u kome se to najbolje vidi su godine neposredno nakon Prvog svetskog rata. U posleratnoj pustoši, ideja Evrope kao najšire kategorije dobila je gotovo iskupiteljski status, s ličnostima poput Romena Rolana, Štefana Cvajga i Benedeta Kročea, koji su je branili kao preduslov poređenja i pomirenja među zaraćenim narodima. Drugim rečima, ovaj period je predstavljao vrhunac pokušaja da se uspostavi ono što bi grof Rihard von Koudenhove-Kalergi nazvao, u svom manifestu iz 1923. godine, Paneuropa.
Vredni poliglot Koudenhove-Kalergi (1894–1972) bio je u izvesnom smislu osnivač Evropske unije. Tokom čitavog života posvećeno je radio na evropskom ujedinjenju, kao i političkoj i kulturnoj saradnji između različitih zemalja Evrope, zalažući se za „Sjedinjene evropske države“. Kao sin austro-ugarskog diplomate i japanske naslednice, njegovo multinacionalno nasleđe uverilo ga je u potrebu za većom integracijom: „čovek budućnosti biće mešanog porekla“, napisao je, pomalo pogrešno, 1925. godine. „Rase i klase današnjice će postepeno nestajati zbog nestanka prostora, vremena i predrasuda“. Ovde, kao i drugde, Koudenhove-Kalergijev panevropski pristup nudio je protivotrov za ključanje otrova fašizma koji je počeo da korodira Evropu.[6]
Poliglote ovakvog tipa, koje se bez napora kreću između više jezika, otelotvoruju internacionalistički duh komparativnog pristupa književnosti u ranim decenijama 20. veka. Kulturna i intelektualna ambicija koja ih pokreće je ponekad zapanjujuća, ali takođe stvara opasnost da ojača trajno osećanje Evrope kao kontrolnog centra sveta. Evropa možda jeste samo „mala izraslina na azijskom kontinentu“, kako je napisao francuski pesnik Pol Valeri (1871–1945) u uticajnom eseju iz 1919. godine, ali je takođe „mozak jednog ogromnog tela“. Valerijev esej „Kriza duha“ je možda najilustrativniji dokument evropskog mentaliteta iz ovog perioda. Prvobitno objavljen na engleskom jeziku, esej započinje prepoznavanjem smrtnog nagona u samom srcu modernosti—„Mi pozne civilizacije… takođe shvatamo da smo smrtne“—da bi nastavio osvetljavajući krizu evropske kulture u elegičnim tonovima. Zajednička osnova savremenih kultura, sugeriše pesnik, njihova je krhkost.
Sa stanovišta komparativne književnosti, Valerijev esej ocrtava ono što bi se moglo nazvati „grobljanskim“ modelom upoređivanja. Kao „intelektualni Hamlet“, moderni Evropljanin meditira nad lobanjama palih velikana: Leonardo da Vinči, Kant, Hegel—svi ga opterećuju svojom smrtnom težinom. Jednog dana, tvrdi Valeri, čak će i imena Francuske, Engleske i Rusije nekome zvučati kao nama Niniva i Vavilon, duhovni eho daleke prošlosti. Tri stuba koja nose evropski duh—Rim, hrišćanstvo i Grčka—pokreću kontinent hiljadama godina, ali i oni će nestati u trenutku kada Evropa izgleda kao da se raspada. Vojna kriza je možda prošla, ali ekonomska kriza određuje sadašnjost—a ko zna kako će naša intelektualna kriza diktirati budućnost? Ulog za kulturne kritičare 1920-ih i 1930-ih godina bilo je ništa manje do postojanje evropske kulture.
Naravno, kritičari nisu uvek bili saglasni kako najbolje služiti ovoj kulturi. Uopšteno govoreći, pristupe komparativnoj književnosti u ovom periodu možemo podeliti na levičarske i desničarske, na progresivne i konzervativne vizije evropske književne baštine. Levičarska vizija je prvenstveno proizašla iz Istočne Evrope, sa svojim socijalističkim argumentima o vezi između estetike i politike. Različiti mislioci poput ruskih i čeških formalisti s jedne strane, i teoretičari žanrova kao što su Đerđ Lukač i Mihail Bahtin s druge strane, videli su sebe kao deo složene marksističke baštine i politički angažovane kritike.
Polemika o evropskoj tradiciji između Lukača i Bertolda Brehta zaoštrile su te razlike do krajnosti. U dručkije imenovanoj varijaciji komparativne književnosti, tokom 1930-ih godina Lukač i Breht su raspravljali o stepenu u kojem premarksistička književnost—od Grka do renesanse, od Šekspira do romantičara—još uvek ima relevantnost za moderno doba. Sa „društveim zadatkom“ umetnosti kao središtem—oslanjajući se na izuzetno širok spektar referenci, od engleske opere do japanskih „No“ drama (da spomenemo samo Brehta)—dva sagovornika su obnovili „sukob drevnih i modernih“,[7] u marksističkom stilu: u crvenom uglu, nova estetika angažovane književnosti; u plavom uglu, buržoasko humanističko nasleđe. Ovo je bila komparatistika sa izraženo ideološkim nabojem.
Međutim, nisu se samo levičarski kritičari sporili. Kao što su mnogi od vodećih modernista završili kao konzervativci, tako se desilo i komparatistima. Bestseler Osvalda Špenglera Propast Zapada (1918–22) postavio je ton mnogim posleratnim jeremiadama o propadanju „evropskog uma“. Špenglerov široki pristup istoriji, kulturi i religiji bio u najširem smislu komparativan; ne samo njegov ton, već i njegova metodologija uticali su na autore poput T.S. Eliota i Gotfrida Bena. Ipak, isto tako su postojali suptilniji, tiši vidovi načini traženja da se „sačuva“ evropska baština—i u tom trenutku je „zlatna generacija“ komparatista preuzela vođstvo.
–
Trening u Istambulu
Jedna od većih ironija moderne intelektualne istorije je nenamerna motivacija koju je nacistička fetišizacija ‘nacionalne’ kulture dala razvoju internacionalnih kritičkih metoda. Sve veće prisustvo autokratskih režima[8] 1930-ih godina navela je generaciju komparatista da potraži utočište u međunarodnoj književnoj republici; za nemačke—i iznad svega, nemačko-jevrejske—kulturne kritičare, komparativni način razmišljanja počeo je da zadobija presudno egzistencijalni značaj. Ma koliko je Hitler pokušavao, nije mogao da je izbriše istoriju.
Nakon prestanka neprijateljstava 1918. godine, ambiciozna grupa nemačkih istraživača počela je da usmerava svoju pažnju prema inostranstvu. U duhu posleratnog pomirenja, ovi istraživači romanistike—discipline koja je po definiciji komparativna, nalazteći se u okviru romanskih književnosti, kao što su francuska, španska i italijanska—svesno su usvojili evropski način razmišljanja, oslanjajući se na opštije kategorije, kao što su rimska ili latinska književnost da bi se oduprli uskogrudom redukcionizmu nacionalnih tradicija. Rad ovih kritičara predstavlja poslednji veliki uspon evropskog modela komparativne književnosti, upravo zato što su već stupili u neku vrstu dobrovoljnog intelektualnog izgnanstva i pre nego što su neki od njih bili prisiljeni i na stvarno geografsko izgnanstvo. Među brojnim uticajnim komparatistima ovog perioda—kao što su mađarski istraživači Mihalj Babič i Antal Serb, koji su napisali istorije „evropske“ (1935) i „svetske“ književnosti (1941) obeležene raspadom Austro-Ugarske 1918. godine—tri velika imena se ipak izdvajaju: Ernst Robert Kurcijus (1886–1956), Leo Špitzer (1887–1960) i Erih Auerbach (1892–1957).
Često povezivani u grupu koja predstavlja „zlatno doba“ komparativne književnosti, oni su se ipak znatno razlikovali u talentu i temperamentu. Duboko konzervativna figura, Kurcijus je imao najkonvencionalniju karijeru od njih trojice, radeći kao profesor u Bonu početkom Prvog svetskog rata, ostajući tamo i tokom Drugog svetskog rata, zbog čega je bio sumnjičen za prećutnu saradnju sa nacističkim režimom. Kurcijus je svoju istraživačku mrežu bacao široko, baveći se humanističkom istorijom evropske kulture i promovišući franco-nemačko razumevanje. Posebno polje interesovanja bilo mu je premoderni period za koji je smatrao da je zapostavljen. Tokom trajanja Trećeg Rajha, radio je na studiji koja će 1948. godine postati jedno od trajnih remek-dela komparatistike: Evropska književnost i latinski srednji vek.
Značaj Kurcijusovog proučavanja može se meriti ne samo njegovom geografskom širinom, već i njegovom istorijskom dubinom. Rasprostirući se od antike do moderne, od Homera do Getea, Kurcijus prati „evropeizaciju“ književne istorije, fokusirajući se prevashodno na latinsku srednjovekovnu književnost, koja je upravo zbog prisustva lingua franca omogućila nastanak moderne evropske kulture. Zato je njegov pristup tipičan za ovaj period: uz odlučno insistiranje na internacionalnoj razmeni, najbolja istraživanja 1940-ih karakteriše povratak na uvek već komparativni srednji vek. U pismu iz 1944. godine, Kurcijus je obrazložio zašto mu je ovaj period bio privlačan, iz pragmatičnih razloga: „Izgleda da niko nije još shvatio kako je besmislena moderna podela rada među nacionalnim jezicima, nacionalnim književnostima i nacionalnim filologijama. Šta bi ljudi u srednjem veku pomislili da je neko pokušao da piše istoriju samo o nemačkim događajuma ili samo na osnovu nemačkih izvora?“
Kurcijusov istorijski pristup komparativnoj književnosti može se uporediti sa filološkom metodologijom koju je favorizovao Špicer. Najnepredvidljiviji od trojice velikih romanista, bečlija Špicer je bio poliglota obrazovan u najboljoj srednje evropskoj tradiciji. Krećući se sa lakoćom kroz brojne jezike, Špicer je bio komparatistički komparatista, kombinujući filološku i psihološku analizu dolazeći do pronicljivih uvida. U osnovi njegovog širokog pristupa bilo je obnovljeno interesovanje za stilistiku, pokazujući kako se u jezičkim detaljima odražavaju pojmovni argumenti. Stil se u Špicerovim rukama pokazao kao „telesni govor“ jezika, u čijem kretanju su se nalazile ključne naznake njegovog značenja.
Kada je objavio svoju poznatu zbirku eseja Lingvistika i književna istorija 1948. godine, kada i Kurcijus svoje remek-delo, Špicer je svoju metodologiju sažeo pod imenom „filološkog kruga“. U maniru karakterističnom za njegov pristup stilistici, on je smatrao kako je pojedinačna stilska karakteristika nekog dela – Rableovi neologizmi, na primer – put ka dubljem razumevanju njegove celine; ovako shvaćena celina onda oblikuje i kontekstulizuje naše shvatanje drugih stilskih karakteristika. Nešto slično može se reći i za Špicerov pogled na evropsku tradiciju uopšte: analiza pojedinačnog teksta razjašnjava nam njegove lingvističke detalje; a te detalje potom razumevamo u širem, komparativnom kontekstu onoga što Nemci nazivaju Geistesgeschichte (istorija duha) da bi se time, zauzvrat, transformisalo naše razumevanje pojedinačnog teksta. Špicer bi nesumnjivo podržao Nabokovljev nezaboravni savet svojim studentima da „neguju detalje“.
Međutim, upada u oči da postoji jedan važan element konteksta koji su ovi romanisti uglavnom ignorisali, a to je biografski kontekst. Ovaj propust je još značajniji s obzirom na njihove vlastite okolnosti: odluka da se usredsrede na filološko nasleđe humanističke tradicije može se razumeti kao pokušaj da se distanciraju od vrtloga haosa svoje epohe. U slučajevima Špicera i Auerbaha, ova metaforička distanca postala je stvarna, kada su bili primorani da pobegnu u izgnanstvo. U sudbonosnoj 1933. godini, Špicer je napustio nacističku Nemačku nakon što je dobio profesorsko mesto u Istambulu; tri godine kasnije, potpuno je napustio Evropu za katedru na Univerzitetu Džons Hopkins u Baltimoru. Auerbah će naslediti Špicerovu poziciju u Istambulu, bežeći iz Nemačke, 1935. godine. Tako je, na nekoliko kratkih godina, Istambul postao poligon za uvežbavenje komparativne književnosti kakva će se pojaviti nakon rata.
Posleratni razvoj discipline može se u velikoj meri pripisati Erihu Auerbahu više nego bilo kom drugom pojedinačnom misliocu. Delimično se to može pripisati „glamuru“ izgnanstva: za disciplinu koja podložna simboličkom kapitalu kao što je to komparativna književnost, Auerbahova veza sa gradom na Bosforu—između Istoka i Zapada, između Azije i Evrope—neodoljiva je. Ali značajnija od ove idealizovane slike je uloga njegove sveobuhvatne studije, njegovog remek-dela Mimezis: prikazivanje stvarnosti u zapadnoj književnosti (1946). Napisano tokom ratnih godina u Istambulu—Auerbah će se preseliti u SAD tek 1947. godine—Mimezis je postavio temelje komparativnoj književnost druge polovine 20. veka. Kroz niz bliskih čitanja, od Homerovih epova do Virdžinije Vulf, Auerbah interpretira ono što naziva „polazištima“ kako bi ispričao istoriju zapadne književnosti kao neprestano pregovaranje između visokih i niskih stilova i različitih stupnjeva realizma. U uvodnom poglavlju, na primer, upoređuje scenu u kojoj bivša dadilja Euriklija prepoznaje heroja Odiseja po njegovom ožiljku (vidi Sliku 8) sa Abrahamovim žrtvovanjem Isaka u biblijskoj Knjizi Postanja, pre nego što prelazi na širu raspravu o načinima predstavljanja u Odiseji i Starom zavetu. Nakon što je uspostavio ovu komparativnu tehniku, Auerbah je zatim primenjuje na klasični, srednjovekovni i moderni period.
8. „Odisej i Euriklija“, Kristijan Gotlob Hejne.
Izvanredno je što Auerbah sve navnodno ovo postigao bez korišćenja „bogate i specijalizovane biblioteke“, za vreme njegovog ratnog boravka u Istambulu. Ova legenda o izolovanom naučniku bez knjiga, sigurno je preterana, ali je ipak poučna. Neki su čak tvrdili da je data situacija bila razlog uspeha knjige, budući da je Auerbach bio primoran da bude originalniji nego što bi to možda bio da se više oslanjao na izvore. Ipak, njegovo poštovanje zapadne tradicije je očigledno i uprkos svojoj originalnosti, Mimezis je konzervativna knjiga u najboljem smislu te reči, pokušavajući da očuva humanističku kulturu u eri Aušvica. Elegičan ton koji se tako stvara deo je njene snage: veliko doba ovih značajnih nemačkih komparatista, koji su stvarali u herojskom izgnanstvu od nacista, bilo je takođe pozno doba evropske kulture, ako bismo je definisali njenom distancom od latinskih, hrišćanskih korena. Auerbah još uvek opstaje kao ključna figura u istoriji discipline, upravo zato što je i slavio prošlost i anticipirao budućnost.
Nigde ovo nije očiglednije nego u eseju iz 1952. godine pod naslovom „Filologija svetske književnosti“. Auerbah priznaje je prevazilaženje Evrope sve značajnije u ovom trenutku, ali takođe mudro prepoznaje problem sa Weltliteratur u ovim posleratnim godinama: sa brzim širenjem samo dva dominantna modela kulture—evropsko-američkog i rusko-boljševičkog[9]—razlike u jeziku i književnosti su u opasnosti da budu poništene i standardizovane, tako da san o svetskoj književnosti može biti „istovremeno ostvaren i uništen“. Auerbahovo iskustvo izgnanstva odjekuje u njegovom tužnom opisu onoga što bi se moglo nazvati, uz podsećanje na Špicerov filološki krug, „komparativnim krugom“: najvredniji posed koji kritičar ima je njegova vlastita kultura—ali samo kada se od nje udalji on stiče istinski uvid u nju. Do kraja Drugog svetskog rata, ista logika mogla bi se primeniti na Evropu.
–
„Komp. lit.“ postaje globalna
Prateći stope pionirskih figura poput Špicera i Auerbaha, komparativna književnost počela je da hvata zamah u 1950-im godinama, pretežno kao transatlantska disciplina. Ako je Hitler posredno ubrzao razvoj nuklearne bombe u Americi tako što je proterao svoje naučnike jevreje iz Evrope, učinio je nešto slično i sa književnom kritikom. Evropski emigranti doneli su svoje kompetencije na univerzitete na Istočnoj obali, a njihov uticaj se nastavio i u sledećoj generaciji vodećih komparatista kao što su Džordž Stejner i Žan Starobinski, Evropljani sa (delimično) američkim obrazovanjem. Komparativna književnost je prevazišla svoje kontinentalne korene.
Možda je najuticajnija figura onoga što je uskoro postalo poznato kao „komparativna književnost“ u SAD-u bio Rene Velek (1903–95). Češki emigrant na Jejlu, Velek je napisao brojne važne književne studije, uključujući Teoriju književnosti (koja je napisana zajedno sa Ostinom Vorenom 1949. godine) i osmotomnu Istoriju moderne kritike. Njegov pristup bio je najširi od svih; odbacujući pretežno francuski fokus na izvore i uticaje, Velek je smatrao „komparativnim“ svaki pristup „koji prevazilazi granice jedne nacionalne književnosti“. Idealno bi bilo, tvrdio je u eseju pod naslovom „Kriza komparativna književnost“ (1959), kada bi se jednostavno odbacio ovaj atribut i kada bi se prosto govorilo o „profesorima književnosti“, umesto o „profesorima komparativne književnosti“, baš kao što se govori o profesorima filozofije. Velekovo inkluzivno razumevanje discipline pomoglo je da se osnuje „američka škola“ komparativne književnosti, teorijski usmerena verzija discipline koja i danas uspešno opstaje.
To ne znači da je nužno bio saglasan sa takvim teorijskim razvojem. Velek je zapravo počeo da kritikuje ono što je nazivao „novim nihilizmom“ dekonstrukcije i poststrukturalizma, brinući se da će njegova jezička opsesija uplašiti studente i oduzeti književnosti osnovnu humanističku dimenziju. Bez obzira da li je ovaj naglasak na retoričkim tehnikama antagonizovao studente ili ih privukao—neki će studenti uvek biti privučeni teškoćom—nema sumnje da je komparativni kurikulum u SAD-u postao sve više obuhvaćen teorijom, sa figurama kao što su kritičari „Jejlske škole“ Džefri Hartman i Pol de Man, koji su zagovarali kritičku teoriju kao polazište discipline u 1960-im i 1970-im godinama. „Naglasak se“, napisao je De Man u jednom predlogu kurikuluma iz 1975. godine, „sve više premešta ka književnosti kao jeziku o jeziku, ili metajezičkoj disciplini“. S obzirom na to da Velek nikada nije naučio da govori ovim metajezikom, ironično je što su mnogi od njegovih „govornika“ držali prestižne serije predavnja o komparativnoj književnosti na kursu nazvanom po njemu na Univerzitetu u Kaliforniji.
Van SAD-a, disciplina je počela da se uspostavlja širom sveta u posleratnom periodu. Uopšteno govoreći, komparativna književnost je tokom druge polovine 20. veka evoluirala kao trajna reakcija na nacionalistički entuzijazam njegove prve polovine. Jevrejski književni teoretičari su sa sobom poneli svoj „evropski um“ dok su bežali sa kontinenta, ali su takođe sa sobom poneli osećaj da su nepovratno izbačeni, neku vrstu osećanja transcendentalnog beskućništva, da upotrebimo Lukačevu frazu. Komparativna perspektiva pojavila se kao sredstvo za preobražavanje političke nužnosti u kulturnu vrednost, kako bi se pojedinci sačuvali u trajnom stanju izgnanstva među kuturama. Stoga nije iznenađujuće što su krijumčari i špijuni postali metafore komparatiste—„celog života, trudio sam se da budem dvostruki ili trostruki agent“, piše Stejner u svojoj autobiografiji, „pokušavajući da jednom velikom jeziku i književnosti ukažem na neophodno prisustvo drugog“. Takođe ne iznenađuje što su mnoga od najoriginalnijih dostignuća discipline proizašla sa globalnih margina.
Preusmeravanje komparativne književnosti kao globalne discipline—sa pažljivim prevrednovanjem jezika „centra“ i „periferije“—počelo je da ozbiljno uzima maha tokom 1960- godina. Indijske, kineske i afričke verzije discipline već su postojale, sa svojim lokalnim „naglascima“ i „dijalektima“ (npr. prvi Odsek za komparativnu književnost otvoren je u Indiji 1956. godine), ali su se borile da privuku pažnju na književnom tržištu gde su dominirali veliki zapadni jezici. Međutim, u vreme socijalnih previranja tokom ’60-ih etablirane strukure moći i vlasti sve više su bile na meti kritike, kako kulturne tako i političke. Dugi marš postkolonijalizma kroz intelektualne institucije Zapada počeo je da dobija zamah nakon što je karipski teoretičar Frantz Fanon objavio Prokleti na zemlji 1961. godine, a studentski pokreti su sa njime delili osećaj pobune u međunarodnoj solidarnosti protiv nacionalnih struktura. Književna—i posebno, „francuska“—teorija koja će oblikovati komparativnu književnost tokom 1970-ih i 1980-ih razvijena je iz ovog duha globalizovanog mišljenja. Često se primećuje da mnogi od vodećih mislilaca ovog perioda—Žak Derida sa teorijom dekonstrukcije, Julija Kristeva sa pojmom „intertekstualnosti“— nisu došli iz književnih centara kao što je Pariz, već sa kulturnih periferija Alžira ili Bugarske. U poznatoj frazi tog vremena, imperija je uzvraćala udarac pišući.
Kutija 6
Intertekstualnost
Termin „intertekstualnost“ uveden je u književnu kritiku od strane bugarsko-francuske kritičarke Julije Kristeve 1966. godine. On je imao izuzetno uspešnu karijeru u okviru humanističkih nauka. Izvorna ideja sugeriše da su svi tekstovi konstruisani kroz „apsorbovanje i transformaciju“ drugih tekstova; svaki tekst je „mozaik citata“. Iako je ovo bilo gotovo doslovno važilo za modernističke tekstove poput Puste zemlje ili Fineganovog bdenja—sa njihovim mnoštvom aluzija, citata, pastiša i prevoda—u multimedijalnoj eri zasićenoj informacijama, intertekstualnost je zadobila šire, metaforičko značenje koje obuhvata svaku vrstu upućivanja jednog teksta na drugi. Kao model za komparativnu književnost, intertekstualnost nudi značajno širi okvir od pojma „uticaja“, budući da ne naglašava samo odnos jednog dela prema drugom, već i načine na koje razumemo taj odnos kroz već postojeće okvire. Samo značenje, ukratko, nalazi se u prostorima „između“ tekstova.
Imperija i dalje piše. Teorije i debate koje su definisale komparativnu književnost kako se 20. vek bližio kraju—studije prevodilaštva, studije kuture, kosmopolitizma, feminizma, orijentalizma—ostaju sa nama i danas, iako u izmenjenom obliku. One ne predstavljaju više istoriju već kontinuirani dijalog discipline koji dopire do nas danas; kao takve, njihovo pravo mesto je u Poglavlju 4 ove knjige. Komparativna književnost je odavno postala globalni poduhvat (mada koje sve više nastoji da dovede u pitanje samu ideju globalizacije), a njeno trenutno stanje odražava njen—neprekidno osporavan—status „Ujedinjenih nacija“ u prostoru književnost. Koliko god da istorijski naglasak na Evropi ostaje problematičan, on je pokretač razvoja discipline kao lubrikant, iritant i tajni agent međunarodnih odnosa. Ako je komparativna književnost postajala sve više politizovana tokom svoje istorije, samo razumevanjem te istorije može se u potpunosti razumeti njeno trenutno stanje—i mogući budući status.
–
preveo sa engleskog Stevan Bradić
–
[1] Vestfalski mir iz 1648. godine smatra se prekretnicom u nastanku moderne države, jer je uveo principe državnog suvereniteta i teritorijalne nezavisnosti, postavivši temelje za razvoj sistema nacionalnih država u Evropi. prim. prev.
[2] U tekstu Hrišćanstvo ili Evropa (1799), nemački pesnik Novalis izražava nostalgiju za srednjovekovnom Evropom ujedinjenom pod hrišćanskim vrednostima, koju suprotstavlja racionalizmu i sekularizaciji modernog doba, pozivajući na duhovnu i kulturnu obnovu Evrope kroz povratak hrišćanskoj veri. Novalis (Fridrih fon Hardenberg, 1772-181), pesnik i filozof ranog romantizma, bio je poznat po svojim delima koja istražuju mističnu i duhovnu stranu prirode, ljubavi i smrti, kao i po viziji poezije kao sredstva za spajanje čoveka i transcendentnog. prim.prev.
[3] Egzegeza je sistematsko tumačenje i objašnjavanje teksta, obično sa fokusom na religijske, filozofske ili književne sadržaje, kako bi se otkrili njegovi dublji značenjski slojevi i kontekstualno razumevanje. Poreklo egzegeze vezuje se za antičku Grčku, gde je termin nastao od grčke reči ἐξήγησις (exēgēsis), što znači „objašnjenje” ili „tumačenje.” U svom ranom obliku, egzegeza se odnosila na tumačenje mitova, zakona i tekstova, naročito u kontekstu religije i filozofije. Kasnije je egzegeza stekla poseban značaj u jevrejskoj i hrišćanskoj tradiciji, gde je postala metoda analize i interpretacije svetih spisa, poput Tanaha i Biblije. U hrišćanskoj teologiji, egzegeza je korišćena za otkrivanje dogmatskih istina i razumevanje složenih teoloških koncepata. Istovremeno, u jevrejskoj tradiciji, rabini su razvijali egzegetičke metode, kao što su pešat (bukvalno tumačenje) i draš (alegorijsko tumačenje). Sa razvojem filozofske misli i humanističkih nauka tokom renesanse i modernog doba, egzegeza je proširena na svetovne tekstove, gde je postala važna metoda u književnoj kritici, filozofiji i pravnim studijama. Prim.prev.
[4] Prema uvidima slovenačkog komparatiste Marka Juvana, prvu upotrebu pojma „svetska književnost“ možemo pronaći kod nemačkog filologa Avgusta Ludviga Šlecera , koji ga je upotrebio, „upućujući na malu i perifernu književnost Islanda“ (Juvan 2013). Prim.prev.
[5] U Austro-Ugarskoj latinski je bio zvanični jezik administracije, zakonodavstva i obrazovanja do 1844. godine. Te godine, mađarski je zamenio latinski kao zvanični jezik Kraljevine Ugarske. Prim.prev.
[6] Utopijski liberalizam Koudenhove-Kalergija počivao je na problematičnim premisama koje su klasnu dinamiku modernih društava videle kao stvar ličnog porekla, a ne pozicioniranosti unutar relacija proizvodnje, pa je mogao da pogrešno pretpostavi da će klase nestati mešanjem ljudi različitog porekla, što se, dakako, još nije desilo ni u jednom društvu. Prim.prev.
[7] Spor između “drevnih” i “modernih” bio je rasprava u 17. i 18. veku, u kojoj su drevni, predvođeni ličnostima poput Nikole Boaloa i Žana-Batista Bosea, tvrdili da je klasična antika nedostižna u svojoj izvrsnosti, dok su moderni, među kojima su bili Šarl Pero i Bernar de Fontenel, tvrdili da savremeno znanje i inovacije nadmašuju dostignuća antike. Trajno nasleđe ovog spora ogleda se u njegovom uticaju na rasprave o prirodi napretka, vrednosti tradicije i ulozi umetnosti i književnosti u reflektovanju ljudskog stanja, oblikujući modernu estetiku i pristup prosvetiteljstva znanju. Prim. prev.
[8] Iako se ovde pod „autokratskim“ smera u pravcu pojave nacizma, liberalska upotreba pojma „autokratije“ često je usmerena protiv revolucionarnih levih pokreta, izjednačavajući ih s reakcionarnim režimima. Time se stvara lažna ekvivalentnost između revolucionarnih lidera poput Lenjina i fašističkih autokrata poput Franka, neutralizujući emancipatorski, oslobodilački potencijal levih pokreta predstavljajući ih kao inherentno opresivne. Na taj način, liberalizam brani buržoasku demokratiju kao jedini legitimni politički okvir, uprkos njenom saučesništvu u održavanju sistemske nejednakosti, koja u vremenima krize vodi u fašizam. Prim.prev.
[9] Ponuđena opozicija je duboko problematična, zato što jednu stranu određuje geografski a drugu politički – evropsko-američka strana trebala bi se dodatno odrediti kao liberalno-kapitalistička da bi opozicija imala smisla. Prim.prev.