Zbornik U drugom smeru: savremeno srpsko pesništvo u 21. veku nastao je na osnovu radova izloženih na naučnom skupu Posle neoavangarde: savremeno srpsko pesništvo u 21. veku, koji se održao 21. novembra 2022. godine, u Rektoratu Univerziteta u Novom Sadu, u organizaciji Udruženja „Mračna komora“ i Instituta za književnost i umetnost, a u sklopu festivala Književna mašina. Njime je obuhvaćena savremena srpska poezija u užem smislu te reči, odnosno, poezija pesnika i pesnikinja koji su stupili na književnu scenu krajem 20. i početkom 21. veka. Kao takav, on je prvi zbornik te vrste u našoj sredini. Poezija koju obrađuje do sada nije tematizovana sistematično, pogotovo ne u domenu akademskog diskursa, iako ona pripada samom središtu našeg književnog života. Do sada se ona obrađivala u pojedinačnim člancima, prikazima, predgovorima i pogovorima, koji jesu dragoceni, ali po pravilu ograničenog dosega, a kao takvi nedovoljni za samorazumevanje savremenog pesništva. Istovremeno, poezija još uvek predstavlja jedan od najsloženijih načina na koji možemo da uđemo u odnos sa svetom, zajednicom i sa sobom, i to je svakako snažan argument da se interesovanje za nju zasnuje i opravda. Odsustvo sistematičnijeg bavljenja predstavlja zato značajnu slepu tačku ne samo akademske zajednice, već i našeg društva u celini, koje deluje da je ili nezainteresovano ili nespremno da se suoči sa onim što poezija ima da mu kaže, a to, u konačnici, znači za ono što imamo da kažemo sami sebi o sebi samima. Takođe, u kritičkim tekstovima umesto analize mogu da se uoče razni oblici pritiska i disciplinovanja pesničkog govora (koji se tiču shvatanja tradicije, identiteta, vrednosti itd.), u vidu potiskivanja, poništavanja i delegitimisanja ove refleksije na onim mestima gde ona u nekoj formi već postoji. Mi, međutim, nemamo luksuz da, kao na Brojgelovom Ikarovom padu, okrećemo pogled od stvarnosti, već smatramo da moramo pokrenuti sva pitanja koja i sama poezija pokreće. Moramo, dakle, da pitamo: na koji način se savremeni pesnici i pesnikinje bave našim svetom, na koji način ulaze u odnos sa jezikom koji mu daje privid uređenosti i strukture, šta mogu da nam kažu o našoj zajednici i njenoj prošlosti, kako svedoče o sopstvenom iskustvu i, konačno, samom pesništvu? Sve su ovo pitanja koja još uvek traže odgovore.

U dosadašnjem bavljenju poezijom, postoji nekoliko problema koji se često izbegavaju, zaobilaze ili, što je najčešće slučaj, podrazumevaju, a koje će ovaj zbornik, nadamo se, osvetliti i time usmeriti buduća istraživanja. Počnimo od poetičkog i stilskog pluralizma: savremena poezija, kao što se to često konstatuje, podrazumeva pluralizam poetika, stilova i sadržaja, od kojih ni jednom ne možemo dodeliti primat. Iako je ovakva konstatacija načelno tačna, u smislu da odgovara stanju stvari „na terenu“, ipak je potrebno postaviti pitanje kako je do toga došlo i koje stanje je tome prethodilo. U datom kontekstu moramo podsetiti na činjenicu da se pojam postmoderna skoro više i ne upotrebljava kada se govori o poeziji, bilo zato što je on „zastareo“, bilo zato što više nije „u modi“, ali se, uprkos tome, pomenuti opis u potpunosti uklapa u ono što je „postmoderno stanje“ sa sobom donelo, suprotstavljajući se prosvetiteljskim koncepcijama napretka, u društvu i u umetnosti, i uopšteno govoreći, „velikim narativima“. Visoka i niska umetnost, formalna inovacija i formalni pastiš nisu više međusobno isključivi ili suprotstavljeni, već su jednako legitimni budući da ne postoji refleksivno jezgro na koje bismo se mogli osloniti i zahtevati nešto drugo. Ovo je, dakako, pojednostavljeno i pripitomljeno shvatanje postmoderne koje, međutim, u sebi nosi i zrno istine, ma kako lokalizovane i ograničene i sa kojom još uvek nismo sasvim izašli na kraj. Drugim rečima, prelazak iz modernizma u postmodernu još uvek je relevantan u domenu poetičkih i stilskih formacija, a lament nad odsustvom bilo kakvog „čvrstog središta“ morao bi prvo da se suoči sa argumentima vremena u kome se našao da bi uopšte mogao da zahteva neku alternativu. Osim toga, pad pojma postmoderne u teorijski zaborav predstavlja simptom naše šire situacije, budući da je ona sada, kao „kulturna logika poznog kapitalizma“ toliko duboko prodrla u sve pore naše kulture da se više i ne primećuje kao njen horizont. Moguće je, takođe, da ovo povlačenje najavljuje i njegovo prevazilaženje, ali za tu konstataciju potrebne su nam analize koje tek treba obaviti. Naš zbornik namerava da ih pokrene. 

Ovo nas vodi ka drugom problemu, koji je adresiran u različitim tekstovima, a sa kojim smo se i prilikom rada na ovom zborniku sami susretali. Reč je o problemu vrednovanja, odnosno, zasnivanja vrednosnih kriterijuma na osnovu kojih bi se mogla sprovesti kritika aktuelne pesničke produkcije. I zaista, u opisanoj, rasredištenoj kulturi (koja je odavno takva) nije sasvim jasno koji vrednosni kriterijumi vladaju i da li ih uopšte ima. Istovremeno, bilo bi naivno pretpostaviti da se čitaoci, kako oni „amaterski“ tako i oni „profesionalni“, ne vode uvek već nekim svesnim ili nesvesnim merilima (a nekad i jednim i drugim), te da se ona ne mogu pročitati u njihovim sudovima, u vidu podrazumevanih ili samorazumljivih formulacija. Ovako nešto je problematično, pre svega u akademskom diskursu, ali i šire, u onoj meri u kojoj date formulacije nisu osvešćene i jasno izložene, odnosno, u onoj meri u kojoj se o njima ne polažu računi. Mi smo, dakle, navikli da sudimo, ali ne i da obrazlažemo svoje sudove, kao da tako nešto prevazilazi naše analitičke moći. Podrazumevanje vrednosnih kriterijuma, međutim, dovodi do izmeštanja suda iz imanentno književnog prostora ka književnom tržištu. Akademski kritičari možda smatraju da je ovde na delu stara polemika, koja podrazumeva prenos moći iz ruku „prosvećenih“ autoriteta, kraljeva-filozofa, kako ih je davno Platon opisao, u ruke običnog „demosa“, podložnog sofističkim manipulacijama, ali se u ovim mitologemama zaboravlja da tekst uvek mora da prođe posredovanje, u ovom slučaju onih u čijem se vlasništvu nalaze tržišni mehanizmi. Zahvaljujući tome dolazi do drugog zaborava kojim se prikrivaju ideološke pretpostavke našeg književnog života, u čemu, ponovo, naš zbornik pokušava da interveniše.

Sledećem problemu je potrebno posvetiti daleko više pažnje nego što je to do sada bio slučaj. Naime, mnogi tekstovi koji se bave savremenim pesništvom konstatuju da je tokom proteklih decenija sama institucija književnosti doživela ozbiljne transformacije, odnosno da se puno šta promenilo u domenu izdavaštva, obrazovanja, distribucije i recepcije pesničkih tekstova (pojava interneta, različitih portala, društvenih mreža i sl.). Mora se, međutim, priznati da o ovim transformacijama još uvek nema temeljitih istraživanja i podataka. Određeni fragmentarni uvidi postoje, ali kontinuirano bavljenje ovim problemom, njegov razvoj kroz vreme je najblaže rečeno nepotpun. Očigledno je da književna kritika smatra da su transformacije u protekle tri decenije važne za pesništvo, ali njihov značaj ostaje samo načelno i impresionistički konstatovan, što takođe podrazumeva da se iz njega često izvlače zaključci koje unapred već očekujemo, a ne oni koje bi nam sami podaci mogli ponuditi. Pitanje poetičkih i stilskih formacija, kao i njihovog vrednovanja nerazdvojno je od promene društvene forme u kojoj se poezija našla, prelaskom iz socijalističkog u kapitalističko društvo, a moguće je da određeni problemi koje kritičari uočavaju imaju veze upravo sa ovim sveobuhvatnim procesom, a ne samo sa pojavom ovog ili onog fenomena koji iz njega proizilazi. Radovi ovog zbornika pokušavaju da sa podacima koji su nam na raspolaganju ponude interpretacije koje su u datom kontekstu moguće.

Konačno, smatramo da bi analiza poezije i književnosti samo mogle da budu unapređene eksplikacijom određenih pojmova koji se samorazumljivo koriste u književnim analizama, kao što su tradicija, identitet, kanon, progresivno, konzervativno, eksperimentalno, originalno, autentično itd. Svaki od ovih pojmova sa sobom nosi složenu mrežu značenja, često ispunjenu kontradikcijama, koje ne možemo podrazumevati u ozbiljnom bavljenju pesničkim tekstovima, ili bilo kojim književnim delom. Čini se da je navika ovakvog pisanja bliža novinskim člancima i domenu medijske borbe za vidljivost ili tržišni udeo (što je, na kraju, isto), nego istraživanju načina na koji pesnički tekstovi funkcionišu i deluju, bilo u sebi samima bilo u odnosu prema društvenoj zajednici. Naš zbornik želi da ove navike markira i otvori prolaz u drugom smeru.

***

Radovi u ovom zborniku pristupaju pesništvu sa različitih metodoloških pozicija, ali i sa različite distance u odnosu na predmet istraživanja. Premda radovi u zborniku nisu formalno odeljeni u blokove, njihovim rasporedom nastojali smo da ocrtamo specifične istraživačke linije: od refleksije samog predmetnog polja do interpretativne koncentrisanosti na formativna iskustva i specifične pojave i fenomene.

Zbornik otvara rad Vladimira Gvozdena „Religija bez nade? Nekoliko napomena o savremenosti poezije“ u kome se postavljaju načelne koordinate za pristup savremenom pesništvu. U njemu se razmatra kako poezija postaje izraz fascinacije neprestanim izborom pisanja, koji se doživljava kao osnažujuć i suprotstavljen ograničenjima koja nameće ustaljeni jezik. U ovom kontekstu, svaki pisac se suočava sa zadatkom da stvori svoje delo u borbi sa već prepoznatim jezikom, dodajući svoj jedinstveni pečat i donoseći nove perspektive. Potom, poezija se posmatra kao istorična pojava, uprkos činjenici da aktuelne ideološke konfiguracije preferiraju da je razumeju kao repozitorijum vanvremenskih oblika. Upravo se zato pisci suočavaju sa obavezom da se pozicioniraju unutar svog vremena, izražavajući se na način koji odražava izazove i promene društva. Gvozden takođe razmatra savremeni fenomen mnoštva mogućih književnih izraza. Upravo zato što se jezik sve više prisvaja i instrumentalizuje, književni tekstovi postaju deo šireg diskursa u odnosu na koji se postavljaju putem sopstvenih aproprijacija, a jezik pretvaraju u dinamično polje koje se neprestano transformiše. Gvozden, konačno, naglašava da poezija kao „religija bez nade“ predstavlja potragu za jezikom usred teškoće sveta i to ne kao puko izražavanje očaja već očuvanje iskustva slobode.

U radu „Između Scile i Haribde: savremena srpska poezija u procesu rekonstituisanja društvene forme i sadržine“ Stevana Bradića polazi se od stanovišta da je moderno pesništvo počivalo na autonomnoj društvenoj formi koja je uslovljena mrežom materijalnih relacija, počevši od proizvodnje, preko reprodukcije, distribucije, evaluacije do recepcije teksta. Autor potom pokazuje kako je svaki od ovih momenata doživeo dramatične transformacije prelaskom iz socijalističkog u postsocijalističko, odnosno, liberalno demokratsko i kapitalističko uređenje, što je dovelo do promene mesta poezije unutar društva ali i do njenih formi i sadržaja. U radu se daje kratka predistorija pomenutih promena, kroz osvrtanje na društvenu formu pesništva u periodu SFRJ i njenu relativnu tržišnu i ideološku autonomiju, kao i pregled mreže relacija u kojima se ona danas zatekla, na osnovu dostupnih kvantitativnih podataka (izdavaštvo, knjižarstvo, književni časopisi, internet). Autor potom izlaže dominantne poetičke tendencije savremene srpske poezije sa stanovišta opisanih društveno-istorijskih transformacija, pokazujući da se materijalni uslovi proizvodnje i društvene reprodukcije upisuju u pesničku (i kulturnu) proizvodnju na sadržinskom i formalnom planu. Težište rada je proces rekonstituisanja pesničkog subjekta, referenta, medijuma i adresata, odnosno, proces postepenog povlačenja autonomije pesništva i njeno subsumiranje pod robnu formu. Iz ove perspektive savremeno srpsko pesništvo pokazuje se kao progresija i smena tri dominantne poetičke tendencije na srpskoj književnoj sceni: poetika „pevane misli“, „stilizovani impresionizam“ i „tautološka poezija“, koje odgovaraju postepenoj heteronomizaciji i reifikaciji pesničkog izraza, a koja prati postupnu stabilizaciju kapitalističkih relacija u širem društvenom kontekstu. Analiza se završava preispitivanjem mogućnosti aktuelnog pesničkog izraza i potencijalnog utopijskog horizonta njegovog prevazilaženja.

U dragocenom doprinosu raspravi o odnosu nacije i naracije Hrvoje Tutek u tekstu „Poezija svjetskog sistema: Malme u afektu Stevana Tatalovića“ istražuje važnost teorijske refleksije o kategoriji nacije u književnoj istoriografiji, koristeći se pristupima Fredrika Džejmsona i Imanuela Volerstina. Postavljajući ključno pitanje o opravdanosti kategorije nacije u književnosti, u kontekstu akademskog zbornika o srpskoj poeziji, autor pokreće temeljito propitivanje ove kategorije u globalno integrisanom svetskom sistemu, naglašavajući potrebu za njenim sagledavanjem unutar strukturnog konteksta ovog sistema. Tekst zagovara promenu perspektive u književnoj istoriografiji, preporučujući posmatranje nacionalnih književnosti iz perspektive jezgra, unutar periferije ili poluperiferije. Ovaj pristup omogućava precizniji materijalistički okvir, podstiče književnu komparaciju i relativizuje autonomistički pristup naciji kao osnovnoj determinanti u proizvodnji književnih formi. Kroz upotrebu teorijskih alata, Tutek podržava konkretnije sagledavanje „iskustva nacije“ u odnosu na materijalne uslove rada i društvene reprodukcije, pogotovo u postsocijalističkom kontekstu. On skreće pažnju na ulogu institucionalnih oblika disciplinarnih formacija, ističući da intervencije koje relativizuju naciju otvaraju put prema alternativnoj percepciji istorijskog iskustva i izgradnji drugačijih institucija. U drugom delu rada Tutek koristi dati okvir kako bi ponudio pomno čitanje i kritičku obradu zbirke Stevana Tatalovića Malme u afektu objavljene 2021. godine u Beogradu. Rasprava o Tatalovićevoj poeziji otkriva karakteristična diskurzivna ograničenja, istorijski uslovljena postsocijalističkim transformacijama svetskog sistema, s kojima je suočena savremena književna proizvodnja i ukazuje na Tatalovićeve strategije da im se prilagodi ili da ih prevaziđe.

U tekstu „U pogledu na noviju srpsku poeziju“ Snežana Nikolić proučava transformaciju uloge književnosti u aktuelnom društvenom i kulturnom okruženju, usmeravajući pažnju na efekte koje je savremenost imala u ovoj oblasti. To takođe znači da se bavi uticajem interneta i novih modela komunikacije, s posebnim naglaskom na izazove hiperprodukcije. Svoje uvide autorka izlaže na bazi ankete sprovedene među studentima i postdiplomcima iz Novog Sada. Na osnovu nje ona raspravlja o učestalosti čitanja poezije, značaju koji poezija može da ima za pojedince, načinu na koji čitaoci biraju knjige, kao i o vidljivosti i nevidljivosti poezije na tržištu. Njena analiza ukazuje na izazove u promociji savremene poezije, pozivajući na promenu pristupa. Nikolić potom skreće pažnju na sadržinski plan savremene poezije, kao što su pluralizam tema, društvena, rodna, klasna i identitetska pitanja, kao i pitanja nasilja i socijalne pravde. Autorka uočava snažnu diskurzivnost i citatnost pesničkih tekstova, kao i eksperimentisanje različitim tehnikama pisanja. Posebnu pažnju posvećuje novim antologijama koje reflektuju dinamiku književnog života i promene u funkciji antologija od sedamdesetih godina do danas. Autorka, konačno, naglašava potrebu za kontinuiranim proučavanjem savremenog pesništva, pozivajući na suočavanje sa širokom lepezom kontradiktornosti i izazova u njegovoj oceni i vrednovanju, prepoznajući proizvedeni jaz između „kanonskih“ i „marginalizovanih“ autora.

U tekstu Branislava Živanovića, „Utopijska svest u savremenoj srpskoj poeziji“ proučava se koncept utopijskog mišljenja, naglašavajući da utopija nije samo imaginarno zamišljanje nedostižnih svetova već i stvaranje mesta koje bi moglo ili trebalo da postoji. Autor se osvrće na kritički orijentisane utopije koje su usmerene prema zatečenom stanju stvari i koje stoga pružaju projekcije alternativnih mogućnosti. Bogat teorijski horizont rada obuhvata doprinose Tomasa Mora, Isaije Berlina, Ernsta Bloha, Mišela Fukoa, Fredrika Džejmsona, Luisa Mamforda, Karla Manhajma, Darka Suvina, Zorice Đergović-Joksimović i drugih. Njihovi uvidi se primenjuju na širok dijapazon savremenih pesnika  od  Siniše Tucića, Tomice Ćirića, Petra Matovića i Barbare Delić, koji stvaraju pozitivne projekcije budućnosti, preko Nadije Rebronje, Maše Seničić do Gorana Korunovića i Bojana Vasića u čijem se pesništvu razotkrivaju različiti aspekti utopije, bilo u predmetnom smislu bilo na jezičkom planu. Rad se osvrće na, primera radi, pitanja utopije i tehnološkog napretka, urbanizma, prirode, muzike, imaginacije, ličnog postojanja, oslanjajući se na „princip nade“ koji uvodi razliku između prave i neprave budućnosti. Živanović poeziju suštinski povezuje s utopijskom svešću, što podrazumeva da pisana reč prelazi granice vremena, horizonte sveta i uobrazilje, ukazujući na impuls jezika koji savladava tradicionalne registre i otkriva nove horizonte. Sve se ovo prema Živanoviću reflektuje ne samo na sadržinskom već i na formalnom planu poezije, koji tek zajedno konstituišu njenu oslobodilačku dimenziju.

U radu „Mater, materica, materina: reprezentacije majčinstva u poeziji savremenih srpskih autorki“ Sonja Veselinović razmatra tematizaciju majčinstva u poeziji savremenih srpskih pesnikinja Ane Seferović, Tanje Stupar Trifunović, Marije Krtinić Veckov i Aleksandre Jovičić Đinović. Koristeći metodološke postavke interdisciplinarne oblasti studija materinstva (motherhood studies) ona analizira na koji način ova tema postaje relevantna u poeziji pomenutih autorki i kako se one pozicioniraju spram majčinstva kao institucije (A. Rič) u konkretnoj društvenoj sredini. Autorka otvara svoj rad konstatacijom da savremena srpska poezija otvara veći prostor ženskim glasovima nego što je to bio slučaj u prošlosti, čime se omogućava istraživanje različitih dimenzija ženskog iskustva, uključujući i materinstvo. Fokusirajući se na strahove i izazove majčinstva, složen odnos između majke i deteta, društvena očekivanja i ograničenja, neplanirane trudnoće, spontani pobačaj, analizirane pesnikinje podrivaju tradicionalne ideje i donose nove uvide u život i iskušenja majki, predstavljajući materinstvo kao kompleksan i izazovan proces. Bavljenje datom temom, u pesničkom ali i književnokritičkom smislu, doprinosi svojevrsnoj arheologiji i demaskiranju majčinstva, što je prema Adrijen Rič jedan od najvećih izazova za feminističku imaginaciju.

U radu „O nekim aspektima mlade srpske poezije“ Katarina Pantović zapaža da  je posle 2000. godine poezija pretežno ocenjivana u kontekstu raspada Jugoslavije, dodeljujući primat stvaralaštvu nastalom pre ili neposredno nakon ovog istorijskog događaja, što je uticalo i na percepciju značaja pesnika novije generacije. Istovremeno, u poslednjim decenijama, književnost se suočila sa promenama vezanim za tržište i društvene mreže, koje su omogućile brz i lak kontakt između pesnika i čitalaca, proširujući tradicionalni model književnosti. Ova dinamika stvorila je potražnju za poezijom koja odgovara savremenim zahtevima, ali i izazove u prepoznavanju autentičnosti i individualnosti. U datom kontekstu javlja se i relativno nov fenomen „književne radionice“ među pesnicima takozvane „Zed“ generacije, koje su doduše postojale i ranije, ali koje sada dobijaju na značaju. Autorka konstatuje kako je ovaj specifičan oblik književne institucije, uprkos svojoj dijaloškoj i obrazovnoj formi, stvorio tendenciju ka unifikaciji izraza, ugrožavajući pesničku individualnost koja je do tada negovana na našoj književnoj sceni. Ona potom analizira konkretne poetičke probleme koji se u datom kontekstu pojavljuju, kao što su povlačenje metaforičnosti, pojednostavljenje pesničke slike, banalnost i površnost tema, i totalni primat komunikativnosti izraza. Sve ovo prema njenom mišljenju vodi ka ograničenoj kreativnosti ovakvog pristupa stvaralaštvu. Istovremeno se navedeni nedostaci pokušavaju nadoknaditi ideološkim angažmanom kome usled nedostatka umetničkog kvaliteta nedostaje i ozbiljnija kritička delotvornost. Ona zaključuje da je test vremena jedini način da se sagledaju šire konsekvence i mogućnosti ove poetike.

U radu Luke Rudića, „Šta se dogodilo? O ‘rečima priređivača’ o novoj srpskoj poeziji“ govori se o novoj/novijoj srpskoj poeziji iz perspektive priređivača i antologičara, onih kojima se nakon napornog prikupljačkog posla nametnuo zadatak da daju analitički osvrt, prokomentarišu i ocene sopstveni poduhvat i ono što novija srpska poezija predstavlja. U tom smislu, u radu se sprovodi uporedna analiza predgovora kojima su priređivači izbora/antologija odgovarali na dati zadatak. U radu se komentarišu predgovori Stevana Bradića za antologiju Logične pobune (2022), Saše Radojčića za Senke i njihove predmete (2021), Branislava Živanovića za Indeks 21: pregled novije novosadske poezije (2021), Vladimira Stojnića za Prostore i figure (2012) i Nenada Miloševića za antologiju Iz muzeja šumova (2009). Rudić navodi kako ovi predgovori dele tipološke srodnosti: programski početak razmatranjem ideološko-političkih prilika devedesetih, te ratnog stanja i raspada druge Jugoslavije, potom primećuju da poezija iz okrilja socijalne države pada u domen tržišta i, konačno, informatičku revoluciju kao bitnu okolnost koja menja dinamiku savremene srpske poezije. Pored toga, autori uočavaju kako novija generacija pesnika i pesnikinja i u stilskom i u sadržajnom smislu formira sopstveni izraz koji je drugačiji u odnosu na tradiciju. Kroz komparativnu analizu njihovih stanovišta, Rudić pokazuje slaganja i razilaženja u njihovim stavovima o značaju navedenih okolnosti za savremeno stvaralaštvo i markira bitne doprinose i uvide pojedinih antologičara.

Aleksa Nikolić se u radu „Selo moje lepše od Pariza: autorski stav Radmile Petrović i Eduara Luja“  fokusira na  tekstualne i vantekstualne strategije datih autora za legitimaciju dela i pozicioniranje u književnom polju oslanjajući se na koncept „autorskog stava“ (fr. posture d’auteur), koji je razvio francuski teoretičar Žerom Mezo. Javno delujući i pišući o sličnim temama kao što su nasilje, rodne uloge u patrijarhatu, (homo)seksualnost i odnos selo – grad, ovo dvoje autora zauzimaju različite pozicije ali kritički odnos prema socijalnim i rodnim očekivanjima, koristeći ironiju i subverziju. Nikolić analizira njihov autorski stav kroz tekstualne i vantekstualne aspekte, ispituje njihov „tekstualni etos“, retoričko i javno delovanje u savremenom kontekstu. On primećuje da oboje u svojim delima stvaraju otklon u odnosu na iskustvo detinjstva na selu, izražen kroz osećaj nepripadanja, što njihov diskurzivni etos čini „etosom nepripadanja“, i mada oboje fikcionalizuju svoje autorske stavove, odlikuju ih bitne stilske i ekspresivne paralele. Luj svoje stvaralaštvo zasniva na analitičnosti i teorijskom diskursu, sa narativnom distancom i objektivnim pristupom, formirajući svojevrsnu „sociološku ispovest“, dok lirski subjekt Radmile Petrović ostaje neposredan i ironičan, uspostavljajući stav „dopadljivog nepripadanja“. Oboje afirmišu svoje etose u javnosti, adaptirajući ih sopstvenim književnim tradicijama, ali i prepoznatljivosti u odnosu na tržišnu dinamiku. Iako se razlikuju u stilu i pristupu, Nikolić konstatuje da se oba autorska stava uspešno integrišu u savremeni literarni kontekst i doprinose diskusiji o društvenim i kulturnim pitanjima.

U radu „Poezija i filozofija mediterana u zbirci Pesma galiota Branislava Živanovića“ Adriana Dondo se fokusira na specifičan motiv u delu jednog od značajnih predstavnika naše novije pesničke scene. Kroz oslonac na Ničea, Brodela, Reste i fenomenološku tradiciju, autorka pokazuje kako u Živanovićevoj poeziji Mediteran nije samo geografski entitet već i sama otvorenost, mesto gde se nebo i zemlja susreću, otvarajući prostor za smrtnike da borave unutar granica svojstvenih svakom biću. Lirski subjekt, koji u Živanovićevim stihovima inače svedoči o urbanim iskustvima sa jasnim društveno-kritičkim tonom upregnutim u strogu formu, sa pojavom Mediterana biva preobražen, pronalazeći izvor radosti, koji prati popuštanje formalnih sprega teksta. Autorka zaključuje kako je ovo putovanje za njega gest samoodricanja, oslobađanja i susreta sa nepoznatim, ali i da se ova transformacija doživljava kao suštinska promena. More u njegovoj poeziji postaje simbol vremena, pulsirajući kao neizrecivo trajanje prisustva i odsustva, surovo i radosno, noseći teret samospoznaje.

U radu koji zatvara zbornik, „Brodski dnevnik u kuhinji: beleške o pesništvu Maje Solar i Ivane Maksić“, Žarka Svirčev komparativno čita i promišlja pesništvo dve autorke. Svirčev dve pesnikinje interpretativno povezuje na više nivoa: društveno angažovana poezija, marksističke i feminističke pozicije, „arheologija otpora“ i osmišljavanje emancipatorskih politika i mikroinstitucija delovanja (kolektivi, samizdati, performansi itd). Premda Svirčev upućuje na različite aspekte „estetskog aktivizma“ Maje Solar i Ivane Maksić, nastojeći da ih istorizuje u kontekst neoavangardnih pesničkih praksi, u središtu njene istraživačke pažnje je diskurzivno oblikovanje tela. Polazeći od feminističkih ideja koje opaža u pesništvu Solar i Maksić, ponajpre teorijskih refleksija Elen Siksu i Džudit Batler, te kritičkih koncepcija tela artikulisanih na levim ideološkim pozicijama, autorka mapira i analizira politike tela, preuzimajući pojam političnosti od Žaka Ransijera: prekarna tela i ženska tela lišena reproduktivne instrumentalizacije u zbirkama A htela sam i Kćeri, zar ne vidiš da gorim. U konačnici, rad Žarke Svirčev nas vodi bliže ka razumevanju feminističkih pozicija u savremenom srpskom pesništvu, naročito ka njihovim (naj)radikalnijim vidovima.

***

Naposletku, potrebno je konstatovati da je ovaj zbornik obradio samo ograničen broj tema i problema, kao i da poezija brojnih značajnih pesnika i pesnikinja novije generacije u njemu nije zadobila svoju analizu. Stoga ga je neophodno razumeti kao prvi korak u neistraženom pravcu, koji nužno dolazi sa svim očekivanim kontradikcijama i nedostacima. Upravo zato bi trebalo da se shvati kao poziv i kao provokacija na kontinuirano bavljenje našom temom, na otvaranje prostora za diskusiju, refleksiju i emancipaciju, kako naše kulture tako i društva u celini.

Od naučnog skupa do štampanog zbornika prošlo je više od godinu dana. Vreme koje je bilo potrebno da se on uobliči svedoči istovremeno o složenosti i neistraženosti njegove teme, ali i formalnih okvira kroz koje je kao akademska publikacija morao da prođe. Zahvaljujemo na podršci beogradskom Institutu za književnost i umetnost, novosadskom Udruženju „Mračna komora“ i našoj recenzentskoj ekipi, Jeleni Lalatović, Strahinji Stepanov i Gordani Pokrajac. Zahvalnost izražavamo i autorkama i autorima tekstova koji su omogućili zasnivanje inovativnog akademskog istraživačkog polja, a naš urednički rad učinili uzbudljivim.

(izvorno objavljeno u: U drugom smeru: savremeno srpsko pesništvo u 21. veku, ur. Stevan Bradić i Žarka Svirčev, Beograd: IKUM, 2024, str. 7-18)