Predmet analize ovog rada jeste uloga novije poezije u našem društvu, odnosno mesto koje zauzima u njemu, sa izmenjenim uslovima koji je konstituišu. U cilju boljeg sagledavanja pomenutog konteksta u kojem se novija poezija izgrađuje, kao i načina na koji danas dopire do potencijalne publike, rađena je anketa u junu 2023. godine, čiji će rezultati biti predstavljeni u drugom delu rada. U zaključku, razmotrićemo ključna pitanja u vezi sa kriterijumima vrednovanja novije srpske poezije i pokušaćemo da damo kratak opšti pregled dominantnih problema i tema kojima se ona bavi.

Ključne reči: poezija, novije generacije, internet, hiperprodukcija, društvo, antologije

Kontekst

 Smena društvenih, političkih i ekonomskih prilika rezultira i promenom političkih paradigmi kulturnih institucija, koje svojim aktivnostima utiču na formiranje vladajućeg ukusa. U radu „Pisanje posle trijumfa etnicizma: može li književnost (ponovo) biti emancipatorska na Balkanuˮ, Vladimir Gvozden zapaža sledeće:

[K]njiževnost [je] na prostorima bivše Jugoslavije, od 19. stoleća pa sve do devedesetih godina dvadesetog stoleća, kontinuirano imala emancipacijsku ulogu. Moderna književnost se, za razliku od tradicionalnih koncepcija, razvijala u režimu unutar kojeg je njen povlašćen položaj od početka ugrožen, ali je kompenzacija za tu ugroženost bilo verovanje da svaki subjekt može da postane stvaralac, a svaki predmet lep. […] [I] sama književnost  je, kao socio-kulturni fenomen, bila posmatrana kao sredstvo emancipacije, dok je potajno (premda ne i uvek) doprinosila različitim mistifikacijama ili čak intelektualnoj konfuziji čije se posledice osećaju i danas. Najznačajnija od tih zabluda je ideja da se može biti imun od politike, odnosno da književnost može biti pravo, istinsko i čisto političko lice zajednice naspram ‘prljavih ruku’ političkih elita u užem smislu (Gvozden 2019: 192–195).

Raspadom Jugoslavije i prelaskom u novi sistem društvenog i kulturnog uređenja,  književnost, i umetnost uopšte, suočava se sa novim pravilima, novim sistemom vrednosti i novom ulogom u kapitalističkom društvu. Međutim, kako ističe Stevan Bradić, umesto „obećanog obilja i slobodeˮ, ovaj prelazak je doneo „neupitno implementiranje logike ‘slobodnog tržišta’ u svim oblastima života, potom privatizaciju, deregulaciju i rasprodaju javnih dobara, hiperinflaciju, nezaposlenost i ratno razaranjeˮ (Bradić 2022: 6). Ono što se uspostavlja kao bitan autoritet u novonastalom društvu i što je u velikoj meri uticalo na preraspodelu pesničkih obrazaca na našoj poetskoj sceni jeste „model nacionalne zajednice, sa ideološkim osloncem u verskim institucijama, kao i nepoverenjem prema kompleksnosti, umetničkom stvaralaštvu i društvenoj kriticiˮ (Isto).

Može se reći da je jedna od mnogobrojnih distinkcija koja postoji među pesnicima upravo ova koja se tiče pridržavanja ili nepridržavanja pomenutog modela, od čega umnogome zavise i dalje aktivnosti koje diktiraju ponudu i potražnju na tržištu kao i formalne atribute ugleda, a koji uključuju promovisanje, kritičarsku pažnju, zastupljenost na tržištu, pristup institucijama i časopisima od nacionalnog značaja, razmatranje za prestižne nagrade itd. Poeziju novijih generacija možemo naći i u pomenutim institucionalnim okvirima, ali uglavnom ne i u razmatranjima za neke prestižne književne nagrade. Zato je internet sve više mesto poezije novijih generacija, čiji je razvoj doprineo većoj vidljivosti autora i autorki koji stupaju na scenu 2000-ih, kako zaključuje Bradić (v. Bradić 2022: 7). Kontekst koji zatiče noviju srpsku poeziju uključuje i hiperprodukciju informacija, zabave, masovnu proizvodnju, nikad veću prisutnost (pre svega na internetu, a zatim i u vidu promovisanja po knjižarama i kafićima), ali i manipulativnost medija, kao i stalni nastanak novih modela komunikacije koji danas čine sastavni deo poezije, uopšte umetnosti, doprinoseći potencijalno većoj prodornosti i vidljivosti novih glasova. S druge strane, neminovno je ovakvo stanje dovelo do hiperprodukcije, zbog čega sve češće danas pesnici i kritičari unutar književne scene postavljaju pitanja da li je poezija u ovom vremenu moguća i da li je sve što se napiše poezija, posebno kada se uzme u obzir sve veća uloga društvenih mreža u stvaranju ovog žanra. Međutim, ono što svakako jeste pozitivno kada su u pitanju novi modeli komunikacije jeste veća mogućnost i za uspostavljanje dijaloga među umetnicima. Takođe, internet je u znatnoj meri uticao i na njihovo objavljivanje i promovisanje, na eksperimentisanje dosadašnjim formama u pisanju[1], na način izvođenja i plasiranja poezije (tu su i multimedijalni sadržaji), na bržu recepciju uostalom. Međutim, do sada su već uočene i loše strane sve većeg objavljivanja poezije na internetu, a tiču se, naravno, manjka kvaliteta napisanog, budući da je često takav sadržaj dnevničkog karaktera (ili neke verzije školskih sastava), sa nedostatkom bilo kakve selekcije materijala, obrade i promišljanja.[2] Imajući sve ove faktore u vidu, treba pažljivo pristupiti razmatranju relevantnih pokazatelja trenutnih poetskih kretanja [3] kod nas.

Analiza ankete o čitanosti novije poezije i načinima na koje se promoviše

 Razmatrajući navedena pitanja povodom čitanja, publikovanja i recepcije novije srpske poezije, uvideli smo da postoji potreba za mišljenjem potencijalnih čitalaca o datom problemu, te smo sproveli anonimnu anketu u junu 2023. godine. Učestvovalo je 34 ispitanika i mahom su svi studenti i postdiplomci iz Novog Sada, sa različitih fakulteta, među kojima je najveći broj onih sa Pravnog i Filozofskog fakulteta. Cilj je da se obim anketnih pitanja proširi u narednom periodu, kao i broj ispitanika. Za sada je, kako bi se temi pristupilo objektivno, bio dovoljan i ovaj manji uzorak. Nakon analiziranja odgovora, rezultati pokazuju sledeće:

• Najveći broj ispitanika je odgovorio da povremeno čita poeziju.
• Na pitanje kako najčešće vrše odabir knjiga, njih 27 je označilo odgovor: „na osnovu nečije preporuke“; 6 je označilo: „slučajnim odabirom u biblioteci ili knjižariˮ, a samo jedan ispitanik je označio odgovor: „na osnovu reklama putem interneta“. Pod „ostaloˮ jedan ispitanik je naveo da „čita samo prijatelje“, a jedan da bira knjige „na osnovu ličnih interesovanjaˮ.
• Na pitanje da li imaju običaj da kupuju knjige pesama, 25 ispitanika je odgovorilo sa ne.
• Na pitanje da li smatraju da su knjige pesama skupe, 32 ispitanika je odgovorilo sa ne.
• Na pitanje da li smatraju da je poezija kod nas dovoljno vidljiva na tržištu, 30 ispitanika je odgovorilo sa ne.
• Na pitanje da li smatraju da se danas poezija mnogo više čita nego pre, 29 ispitanika je odgovorilo sa ne.
• Na pitanje da li smatraju da je danas teško izdati knjigu poezije, 18 ispitanika je odgovorilo sa ne, dakle, nije mnogo manji broj sa potvrdnim odgovorom.
• Na pitanje čime se sve vode pri proceni kvaliteta pročitanog, 22 ispitanika je označilo odgovor: „vlastitim osećanjem i tumačenjem“; njih 11 je označilo: „pročitanim prikazima i kritikama“; 1 ispitanik je označio: „popularnošću određenog autoraˮ, a nijedan ispitanik nije odabrao odgovor: „komentarima na internetu“.
• Na pitanje da li smatraju da ima dovoljno književnih manifestacija u Novom Sadu posvećenih poeziji autora novije generacije, 27 ispitanika je odgovorilo sa ne.
• Na pitanje da li smatraju da nešto treba promeniti u načinu na koji se promoviše savremena poezija, 27 ispitanika je odgovorilo sa ne. Pošto je bilo moguće uz ovaj odgovor opciono ostaviti i obrazloženje, to je uradilo 14 ispitanika, te ću sada navesti prvo srodne odgovore, a zatim pojedinačne. Dakle, u ovom delu većina ispitanika smatra da se poezija novijih generacija ne promoviše dovoljno (uključujući i društvene mreže) i da treba promeniti kompletan pristup promocijama, tako da budu kreativnije i uočljivije svakome, a ne samo ljudima sa velikim interesovanjima za poeziju. Ostala tri se, zbog svoje različitosti, ne mogu svesti na jednu kategoriju, tako da ćemo ih navesti u originalu: 1. „Treba izaći iz zatvorenog kruga favorizovanja institucionalizovanih i ‘podobnih’ pesnika, obraćati pažnju na mlade pesnike (sa akcentom na srednje škole za početak)“; 2. „Potrebno je otkloniti sve vrste zloupotreba u okviru žiriranja za knjige mladih umetnika“; 3. „Mislim da je Novi Sad pun pretencioznih i uvlakačkih književnih večeri“ i jedan od ispitanika smatra da autori ne treba da se oslanjaju na tradicionalne, stare izdavačke kuće.
• Na pitanje da li smatraju da je poezija važna, 33 ispitanika je odgovorilo sa da. Pošto je i za ovo pitanje moglo da se ostavi obrazloženje, navešću neke odgovore: jedan od ispitanika smatra da poezija doprinosi elokventnosti i empatiji, jedan da je poezija „hrana za dušu“, jedan ispitanik je napisao da je važno shvatiti šta je poezija „kako se ne bi promovisao kič, šund i mediokritet i tako srozalo opšte stanje srpske književnostiˮ i, na kraju, jedan ispitanik smatra da je poezija veoma važna, „jer kroz pesmu najjasnije i najčistije prikažemo naša osećanja i kritiku društvaˮ.
• Na pitanje šta vide kao najveću dobrobit poezije (gde je moguće označiti više odgovora odjednom), 19 ispitanika je označilo odgovor: „estetsko zadovoljstvo“, 18 ispitanika: „odmor od svakodnevnih obaveza“ i 26 ispitanika: „lično usavršavanje i jačanje čitalačkih sposobnostiˮ.

Sumirajući sve odgovore iz ankete, možemo između ostalog uvideti da većina ispitanika bira knjige na osnovu preporuke, ne putem reklama i komentara na internetu, kao i to da većina njih nema običaj da kupuje knjige poezije iako većina ne smatra da su knjige poezije skupe. Ono što je najuočljivije u ovoj anketi jeste obraćanje pažnje na problem vidljivosti poezije novijih generacija i na način njenog promovisanja, na to koliko je i kako zapravo omogućeno da ona dopre do čitalaca (čak 30 od 34 ispitanika smatra da nije dovoljno vidljiva na tržištu i da nema dovoljno manifestacija u Novom Sadu posvećenih poeziji novijih generacija)[4]. Pored navedenih pitanja i odgovora, ispitanici su mogli da navedu i nekoliko savremenih pesnika koji bi im nasumično prvi pali na pamet. Većina njih je navela kanonizovane pesnike poput Desanke Maksimović, Laze Kostića, Vladislava Petkovića Disa, Jovana Hristića, Vaska Pope, Ljubomira Simovića, Jovana Dučića, Branka Radičevića, Miroslava Antića, Dušana Radovića itd., a manji broj njih je naveo i pesnike koji u ovom trenutku stvaraju.

Pluralitet u poeziji novijih generacija

Predmet interesovanja i problemi na koje je fokusirana poezija novijih generacija su veoma raznorodni: savremena društvena i politička pitanja, pitanja roda, klase i identiteta, teme različitih vrsta nasilja i nepravde, dekonstrukcija istorije, preispitivanje mesta poezije u materijalnoj stvarnosti, odnosa umetnosti i tržišta, poezije i izdavaštva, teorijska pitanja jezika i tela.[5]

Ono što se čini dominantnim u savremenim poetskim tokovima svakako jesu poetička raznovrsnost, diskurzivnost, citatnost, poigravanje raznim tehnikama i formama svojstvenim istorijskim avangardama i neoavangardama, veliki broj individualnih stilova, poetika i delovanja, stupanje u dijalog sa postmodernizmom i tradicionalnim tekovinama, sa filozofijom i teorijom i savremenim književnim strujanjima. Dovoljno je otvoriti neku od novijih antologija u kojima je prisutna poezija novijih generacija pesnika i pesnikinja i navedene karakteristike postaće ubrzo uočljive. I baš povodom antologija savremene poezije koje su se pojavile u prethodne dve godine, ali i povodom nekih ranijih, u nedavno objavljenom tekstu „Politika antologijaˮ, u časopisu Polja (januar-februar 2023), pisala je Dubravka Đurić, posebnu pažnju usmerivši na antologiju Siniše Tucića Nevidljiva zebra: Antologija novosadske ženske poezije (2021) i antologiju Stevana Bradića Logične pobune: Antologija savremene srpske poezije (2022)[6]. Tom prilikom ukazala je na promenu funkcije antologija pre i posle 70-ih godina, u čemu se bitno ogleda i promena pesničkih modela i kretanja:

Antologija je nekad imala isključivu funkciju eksplicitnog ili implicitnog artikulisanja ili demonstrativnog pokazivanja kanonske formulacije i njenih vrednosti. […] Antologija je zato bila pedagoško sredstvo koje se nudi kao uzorno za vrhunske vrednosti, ali i populizatorska mašina, koja nas uči kako da uživamo u sasvim izvesnoj i neupitnoj poetskoj vrednosti. Od 70-ih godina 20. stoleća kada se kanoni dovode u pitanje, nastaju antologije koje su pokazivale da su se poetske vrednosti pluralizovale. (Đurić 2023: 69)

Pošto cilj ovog rada nije analiza antologija koje su se pojavile u poslednje dve-tri godine, jer to iziskuje i zaslužuje poseban rad, ovde bih samo da ukažem na to da je u njima najuočljivija odlika pluralizma novijih pesničkih generacija „koji se ogleda u nizu nepredvidljivih strategija delovanja i samoispoljavanja, prilagođenih sadašnjem trenutku. U takvim okolnostima, teško je pronaći zajednički poetički imenitelj“ (Solar, Barzut i dr. 2008: 7). Navedenu reč kao ključnu odliku nove generacije pesnika istakli su u uvodnom zajedničkom tekstu priređivači: Maja Solar, Dragoslava Barzut, Siniša Tucić i Bojan Samson u nešto ranije objavljenoj antologiji Nešto je u igri: Zbornik nove novosadske poezije iz 2008. godine. Isto zapažanje nalazimo i u predgovoru antologiji Restart, u tekstu Vanje Radaković, koja ističe da su poetike danas „(isuviše) pojedinačne, privatne, intimističke“ (Radaković 2014: 450) i da je u novoj poeziji uočljiv „nedostatak objedinjavajućeg faktora, nedostatak sinteze pesničkih postupaka, konkretnih merila za kritičko vrednovanje“ (Isto, 450).[7] Danas su te promene još drastičnije i brojnije i postaje sve teže adekvatno ispratiti ih i opisati, a Dubravka Đurić upravo u internetu vidi veliku ulogu „za pluralizaciju i diseminaciju globalnih pesničkih modela“ (Đurić 2023: 72). Prednost pomenutih antologija je u tome što njihovi antologičari nisu isključivi, uvažavaju pluralitet i, ono što je takođe još važno, u skoro svim ovim antologijama izvršena je i revalorizacija pesničkih modela značajnih srpskih neoavangardista, koji su bili marginalizovani i čiji uticaj na srpsku poeziju novijih generacija ne jenjava, a u ovom trenutku je posebno prisutan i vidljiv.

            Nasuprot pozitivnim stranama takvog pristupa i produktima današnje „popularnosti“ poezije, ono zbog čega nisam naročito optimistična kada je u pitanju njena masovna proizvodnja, a zatim i gomilanje raznoraznih izbora i „antologija“  jeste upravo upitnost kvaliteta onoga što se plasira, kao i propagiranje stava da očekivanje određenih estetskih vrednosti od poezije više i nije tako „moderno“. Uprkos tom shvatanju, smatram da estetske vrednosti ne smeju podleći totalnoj relativizaciji i da je i više nego opravdano ukazivati na tu vrstu problema. U prilog tome, u prikazu knjige Razstvaranje (2023)[8] pesnikinje  En Karson, Nataša Govedić je, između ostalog, napisala:

Dosljednost eksperimenata koje provodi Karson na razini dramaturgije svojih zbirki nema premca. A tu je i njezina velika tema: žalovanje, ogorčenje, bol, gubitak. Žilavost tragedije kao ljudskog iskustva. Do nje nipošto ne stižemo dnevničkim „istresanjemˮ sebe na papir. Da bi uopće mogli pristupiti rani kroz književnost, inzistira Karson, trebamo i samu književnost neprekidno pozivati kao svjedokinju. Ni vrištanje ni plakanje (koliko god da su zdravi) nisu književnost. Niti je književnost kad netko sjedne detaljno opisivati svoju svakodnevnu rutinu (danas imamo gomilu tekstova koji se nisu u stanju maknuti od siromaštva vlastita jezika i jednoobraznosti vlastita svijeta). Da bi nešto postalo književnost, da bi nesreća postala „jarčeva pjesma“ ili tragedija, prvo mora proći kroz brojne filtere autorskih čitanja (da, impliciram da je i čitanje, a ne samo pisanje, vrsta autorstva). Nit koju pjesnikinja uvlači u svoju iglu napravljena je upravo od tog dugog traga pročitane literarne tekstualnosti, a ne samo od potrebe da kažemo „nešto svoje“ (Govedić, 2023).[9]

Izdvojeni citat značajan je iz sledećeg razloga: njime se, nimalo slučajno, postavlja pitanje šta jeste a šta nije književnost, uz markiranje jedne veoma zastupljene pojave u pesništvu novijih generacija, a to je tendencija prostog ispisivanja unutrašnjih sadržaja na papir, „siromaštvom vlastitog jezika“ i stila, „jednoobraznošću vlastitog sveta“ i najčešće bez „brojnih filtera autorskih čitanja“ kako bi se, pretpostavljam, sačuvala „autentičnost“ vlastite emocije, bez robovanja „akademskom“ shvatanju književnosti. Osiromašenje jezika, osiromašenje stila, neosvešćenost o pesničkoj tradiciji, osiromašenje čitalačkih sposobnosti naspram hiperprodukcije poezije i sveprisutnija estetizacija čina pisanja na društvenim mrežama takođe su neke od glavnih karakteristika novije srpske poezije. Nešto ranije, Marko Pogačar ukazao je na problem koji je posebno dominantan u „političkoj poeziji“ „čija se izazovnost ne temelji na njihovoj poetičkoj posebnosti, već na izvantekstualnim aktima“ pri čemu takva poezija „funkcionira danas tek kao signal, vrsta leksikalizirane metafore: riječ je, u formalističkom smislu, o pukom prepoznavanju“ (Pogačar 2018: 15). Osim što se ono zasniva na pukom „prepoznavanju“ i bez poetičkih specifičnosti, nedostaci takvog pisanja su i u tome što ono ne uspeva da izađe iz pasivnog horizonta onog što se legitimiše kao pesništvo. To bi bila poezija „lakih rešenja“, bez inventivnosti, čiji jezik nije u stanju da dočara određeno iskustvo, da otkrije „nešto dublje“, da „pokrene nešto novo“, da „razara nešto“ (v. Matić 1980: 3). Ona ne omogućuje događaj pred čitaocem, već ga, nasuprot tome, čini pukom dosadom opisujući ono poznato „pod vidom modernog“ (Isto, 3) – kao što smo svakodnevno preplavljeni reklamama, vestima, raznim objavama i informacijama na društvenim mrežama, na isti način upadamo u automatizam i čulnu otupljenost čitajući takvu poeziju. Međutim, uprkos tim negativnim aspektima, ispostavlja se da je naše vreme plodotvorno za pisanje poezije (s obzirom na to koliko se objavljuje) i izazov je suočavati se sa njenom poetičkom multipolarnošću.

Može se zaključiti da smo u ovom pristupu novijoj poeziji, uopšte kretanjima umetnosti koja se događaju u sadašnjem trenutku, osuđeni na suočavanje sa brojnim kontradiktornostima i nedoumicama, sa nemogućnošću da terminološki i poetički precizno imenujemo njenu raznovrsnost i poetičke tendencije, kao i to koji bi bili kriterijumi za njeno vrednovanje. Osim poteškoća u tom smislu, jasno je da postoji još uvek veliki jaz između onoga što se smatra kanonom u srpskom pesništvu i svih onih autora koji se, zbog svoje poetičke izazovnosti „kažnjavaju“ marginalizacijom. S druge strane, mesto i uloga koju će neki autor zauzeti u društvu sve više zavisi od političkog etabliranja, a sve manje od kvaliteta napisanog. Shodno tome, potrebno je sve više govoriti i pisati o savremenoj pesničkoj produkciji i problemima savremene poetske prakse (npr. u okviru tribina i sl.)[10], kao i o uslovima u kojima nastaje, a možda bi rešenju pojedinih problema doprinelo i bolje umrežavanje savremenih autora, kao i formiranje grupa urednika koje bi, osim uredničke funkcije [11], obavljale funkciju podrške u vidu pružanja raznih informacija.[12]

I ne treba zaboraviti: kojim god problemom se bavila, dobra poezija je vitalnost jezika, a njen cilj je buđenje revolucije u istom tom jeziku.

LITERATURA

 Bradić, Stevan. „Kutija za alat“. Linije bekstva: antologija savremene poetske i vizuelne кulture u Novom Sadu. Novi Sad: Udruženje „Mračna komora“, 2022. 5–9.

Govedić, Nataša. „Bodljikava žica uzvišenosti“. 5. 6. 2023. https://www.najboljeknjige.com/vijesti/bodljikava-zica-uzvisenosti/  10. 6. 2023.

Gvozden, Vladimir. „Pisanje posle trijumfa etnicizma: može li književnost (ponovo) biti emancipatorska na Balkanu?“. Jugoslovenska književnost: prošlost, sadašnjost i budućnost jednog spornog pojma. Beograd: Publisher, 2019. 191–201.

Ђурић, Дубравка. „Политика антологија“. Поља, 539. 68 (2023): 69–77.

Матић, Душан. „Поезија је у исто време и мисао и акт“. Разговор са Бошком Руђинчанином. Багдала XXII. 259 (1980): 1–4.

Милованов, Дајана. Персефона и Аријел: женске фигуре и културно памћење у поезији Силвије Плат. Нови Сад: Матица српска, 2019.

Pogačar, Marko. „Bomba u jeziku: između šta i kako: bilješke o političnosti poezije“. Pobuna čuvara; čitati noću: eseji o čitanju & članci o očitom: knjiga-teka. Novi Sad: Kulturni centar Novog Sada, 2018. 7–21.

Radaković, Vanja. „Čega je ime nova poezija?“. Restart: panorama nove poezije u Srbiji. Beograd: Dom kulture Studentski grad, 2014. 447–450.

Solar, Maja, Barzut, Dragoslavа i dr. „Umesto predgovora“. Nešto je u igri: zbornik nove novosadske poezije. Novi Sad: Centar za novu književnost Neolit: Kulturni centar Novog Sada, 2008. 7.

RETROSPECT OF RECENT SERBIAN POETRY

The subject of analysis of this paper is the role of modern poetry in our society, i.e., the place it occupies in it, with the changed conditions that constitute it. In order to better understand the context in which newer poetry is built, as well as how it reaches a potential audience today, a survey was conducted in June 2023, the results of which will be presented in the second part of the paper. In conclusion, we will consider the critical issues related to the evaluation criteria of recent Serbian poetry and give a brief general overview of the dominant problems and topics it deals with.

Keywords: poetry, new generations, internet, hyperproduction, society, anthologies

[1] Ne treba zanemariti i činjenicu da je generacijama koje dolaze ekran mahom zamenio papir, samim tim je i drugačije tretiranje datog prostora u kojem nastaje pesma, drugačiji je proces njenog nastajanja, ali to su složena pitanja koja iziskuju i zaslužuju posebno istraživanje.

[2] Razlog tome je jednim delom u nedostatku tradicionalnih mikroinstitucija izdavašta u digitalnom okruženju (urednici, lektori itd.) i postavlja se pitanje koliko se digitalno okruženje razlikuje od izdavaštva kod nas danas, budući da ni svaka izdavačka kuća nema svoje urednike. Tom pitanju bi trebalo posvetiti posebno istraživanje, koje bi obuhvatalo i pažljiviju analizu politike rada izdavačkih kuća kod nas.

[3] Ovom rečju se sugeriše da je umetnost danas mnogo više podložna promenama, a i samo posmatranje umetnosti u sadašnjem trenutku iziskuje stalno kretanje i pokušaj hvatanja u korak sa njenim varijacijama.

[4] Činjenica je da se u Novom Sadu održavaju bar tri manifestacije na kojima učestvuju pesnici novijih generacija. U okviru odlično osmišljene manifestacije „Književna mašina“ mogu se čuti različiti pesnički glasovi i poetike. Ugošćavaju se i međunarodni pesnici različitih generacija, vode se opsežni razgovori sa njima i publika ima priliku da sazna o poetskim kretanjima u njihovoj zemlji. Festival sve češće prate i razna izdanja u vidu antologija i izbora, te i njihovo promovisanje, uključujući i ovaj Zbornik koji je rezultat održanog skupa o novijoj srpskoj poeziji 2022. godine. Sve ove aktivnosti su propraćene i onlajn časopisom Rizom, koji je zapravo i prethodnik manifestacije, platforma na kojoj se objavljuje savremena poezija, i na srpskom jeziku i prevedena, kao i tekstovi iz oblasti savremene teorije i filozofije. Na Fejsbuk stranici postoji mogućnost praćenja svih programa putem video-snimaka. Tu je i Novosadski festival knjige „Nofek“, takođe osmišljen za promociju i afirmaciju mladih književnika i savremenog stvaralaštva, zatim „Poetarijum“, novosadska ulična pesnička manifestacija posvećena slem pesništvu, a od skoro se održavaju i čitanja u „Skeč“ baru, koja ne prate formu tradicionalnih književnih večeri i koja bi mogla biti prijemčiva upravo mlađim generacijama. Osim toga, mladi stvaraoci imaju priliku da učestvuju u još nekim programima: u okviru izdavaštva „Bitije“ recimo, koje je osnovano sa ciljem očuvanja srpskog nacionalnog identiteta, kulture i tradicije, zatim u brojnim radionicama kreativnog pisanja, kao i u okviru delatnosti Omladinskog odbora Matice srpske. Navedeni programi različiti su po svojim organizacionim konceptima i ciljnoj grupi koju okupljaju, te se može reći da pokrivaju veliki broj različitih interesovanja kod mladih. Zašto i u kojoj meri i dalje neki od ovih programa ne dopiru do većeg dela publike, ostaje dobro pitanje za razmišljanje.

[5] Posebno se u poeziji savremenih pesnikinja sve više može primetiti reaktuelizacija Silvije Plat kao glavne predstavnice eksplozivnog, emotivnog, ličnog naboja u poetskim ekspresijama i najradikalnije predstavnice ispovedne struje američkog pesništva. Poetikom Silvije Plat „u svetlu širih tendencija u američkoj kulturi sredinom veka“ bavi se Dajana Milovanov u knjizi Persefona i Arijel: ženske figure i kulturno pamćenje u poeziji Silvije Plat nudeći „temelj za buduća komparativna istraživanja kojima bi bio cilj da preciznije odrede značaj i domete opusa Silvije Plat u tradiciji ženske poezije“ (Milovanov 2019: 158).

[6] Osim navedenih antologija, treba obratiti pažnju i na: Linije bekstva: antologija savremene poetske i vizuelne kulture u Novom Sadu, čiji je urednik takođe Stevan Bradić, a značajna je i zanimljiva po tome što je okupila zajedno pesnike/-inje i vizuelne umetnike/-ice, čije je stvaralaštvo vezano upravo za Novi Sad.

[7] Možda bi bilo zanimljivo istaći da su, u okviru programa pod nazivom „Dijalozi – nova pesnička scena“ u kojem su učestvovali pesnici rođeni 1990–2001, a koji je moderirao Milomir Gavrilović na Sajmu knjiga u Beogradu (22. 10. 2023), pokrenuta važna pitanja u vezi sa aktuelnom poetskom praksom i uslovima u kojima se odigrava. Nakon što je primećeno da postoji ogromna „poetička raznolikost“ koja je posebno vidljiva u prethodnih 15 godina, istaknuto je da dominira „intimistički modus“ kod većine današnjih autora, koji u nekim slučajevima nije plod istinskog iskustva već uklapanja u aktuelne trendove, što rezultira pomalo šabloniranim pesničkim knjigama sa nedostatkom stila i profilisane poetike. Pokrenuta je i tema pesničkih radionica, kojih danas ima nekoliko, i stav većine učesnika je da su one najčešće samo izvor zarade onima koji ih organizuju. Govorilo se i o uslovima u kojima se odigrava umetnički rad i svi učesnici su se jednoglasno složili da ne ostvaruju zaradu od pisanja i da im se uglavnom ni njihova učešća (na promocijama, tribinama itd.) ne plaćaju, te da primarnu zaradu ostvaruju obavljanjem drugih poslova. Bez obzira na to što se nisu svi jednoglasno složili da pisanje treba posmatrati kao vid zarade, prevladao je zaključak da postoji problem nedostatka vremena za pisanje, budući da su svi angažovani u brojnim drugim poslovima kojima obezbeđuju primarna sredstva za život.

[8] Knjiga je štampana u Hrvatskoj 2023. godine u prevodu Miroslava Kirina.

[9]https://www.najboljeknjige.com/vijesti/bodljikava-zica-uzvisenosti (preuzeto 10. 6. 2023).

[10] Pretpostavljamo da bi mnogim autorima bilo značajno da se povremeno organizuju i neki razgovori otvorenog tipa o raznim pitanjima u vezi sa savremenom poetskom praksom: o stilskim karakteristikama, poetici, uslovima u kojima nastaje itd.

[11] Kada je u pitanju uređivanje rukopisa, važno je da se autorima istakne u čemu je značaj uređivanja pre objavljivanja, kao i to šta je posao urednika, što je zapravo veoma kompleksno pitanje i ova tema bi, shodno tome, mogla da bude predmet zasebnog istraživanja.

[12] Primera radi, to bi mogle biti informacije o mogućnostima izdavanja knjige (posebno kada je u pitanju objavljivanje prvog i drugog rukopisa), o postojećim konkursima, o projektima, manifestacijama itd. Osim toga, bitno je istaći i aspekt promovisanja knjige – iz dijaloga sa brojnim pesnicima koji su izdali knjigu (i kod određenih izdavača, i na festivalima), uvidela sam da se često događa to da „život“ knjige prestaje nakon njenog izdavanja i eventualno jedne promocije koju određeni festivali tradicionalno organizuju u okviru svoje manifestacije, tako da su autori suočeni s tim da sami moraju sebe da promovišu. I budući da mnogi ne shvate na vreme da ih njihov izdavač neće promovisati i da to nije „pravilo“, knjiga ostaje neprimećena.