Deep mirror, yellow (2016) – Olafur Eliasson
Perverzija
Ljubitelji čovečanstva lažu sebe i druge.
Od šume ne vide drvo.
Kritičari poezije čine drugačiju grešku:
Od poetike ne vide pesmu.
Ljubav počiva na detalju.
Usmerava se na pojedinačno.
Začikava nas da se osvrnemo.
Razotkriva nas.
Između ljubavi i razumevanja
Nema znaka jednakosti.
Čitati pesmu naglas je poput
izjavljivanja ljubavi.
Hodanje glavnom ulicom
bez odeće.
Kada skinemo masku,
ostaje perverzija.
Ogledalo
I nasmejano lice
može biti lice neprijatelja.
On voli kada je sam.
Ravnodušnost nas čuva od nas.
Stajanje pred publikom je
poput stajanja pred ogledalom.
Želja za nedopadanjem donosi uspeh.
Publika voli one što ne mare za nju.
Zato on vežba izraze ravnodušnosti.
Neki poroci su neizlečivi.
On se plaši za svoju dušu.
Ne voli mnogo da se pokazuje.
Zato izbegava ogledalo.
Sam sebi je više nego dovoljan.
Poetična patologija
Za razliku od nas,
muva može odleteti iz učionice.
Ona to odbija.
Želi da netko posle kaže:
„Eto, ni muva se ne čuje
dok naš profesor drži čas“.
Muva nije svesna svoje sreće:
ona nije predmet seciranja
na prigodnom času anatomije.
Umesto nje, samo još jedna pesma
nezaobilaznog barda naše poezije.
Imamo sreće i mi, studenti,
i ova muva, sa izborom pesme.
Prilika za još jedno lucidno uočavanje
skraćenog poređenja (školski rečeno),
epiteta, kontrasta i asonance.
Profesor secira pesmu.
Nesebično deli sa nama tajne zanata.
On raseca meko tkivo emocija i misli,
pretresa svaki organ i kleštima vadi
uzrok lepote i nadahnuća.
I sve to servirano je
uz poslovičnu distancu
i nepristrasnost iskusnog patologa.
Jer, tako on gleda na tumačenje:
tumač je patolog sa skalpelom u ruci.
Metaforički rečeno.
Posle njega ostaju lobanje
ukrašene šavovima.
Njegove ruke su do lakata
uprljane mrtvom krvlju.
Profesorove ruke, ne pesnikove.
Mada ja više ne primećujem
razliku među njima.
Oni su na tajnom zadatku
spašavanja poezije, dok sišu krv
tebi, meni i svemu što bi živelo.
Svi zajedno počinjemo da učimo
kako se vampirizam maskira u ljubav.
Kako se patologija maskira u poeziju.
Kapitalizam
U poeziji, otpaci su neophodni:
stvaraju novu glad.
Zato poezija liči na kapitalizam.
(Ali zato kapitalizam liči na ljubav.)1
Ipak, besomučnim gomilanjem stihova
ne stvara se višak vrednosti.
Naprotiv.
Neprestana obećanja drže nas
dovoljno daleko od zemlje.
Sve dok balon ne pukne.
Nepodnošljiva doza iskrenosti
ne menja suštinu stvari.
Od nje istovremeno cveta i trune sujeta.
Previše nepotrebnih stvari na jednom mestu.
Sve će to, mila moja, prekriti kapitalizam.
—
1 U kapitalizmu je kao i u ljubavi: obično dobijaš ono što ti objektivno najmanje treba, ali uvek postoji neki tihi glas za koji ne znaš da li dolazi spolja ili iznutra, i taj glas ti uporno govori da ti treba upravo to što dobijaš.
Sokrat
Bivša legendarna kafana za koju su svi znali.
Sada je samo nabudžena, skupa i isprazna kafana.
Nema veze. Navikli smo i na gore stvari,
moje društvo s faksa i ja.
Posegnuvši za pepeljarom,
Nika mi kaže da sam samo naizgled
čovek mere i sklada: fin, kulturan, promišljen itd.
Korifej samokontrole i razuma.
„Zapravo, ti si kao antički satir,
pun strasti i želja, pun nagona koji se krčkaju
iza te uglađene maske”, reče Nika
između dva dima cigarete.
Preostalo mi je samo da potegnem
još jedan gutljaj piva.
I da pre toga kroz osmeh citiram Sokrata:
„Gospodine, vi me odlično poznajete!”
Appendix punchline:
Kao i obično, sve je tu:
Cigarete, čaše, dim i mrak.
Marina
„Znaš, u meni je nekoliko osoba.
Jedno pet-šest. ”
Da. Kao u Marininom spotu
za pesmu Kolačići:
od pet plavuša svaka igra svoju igru
i bori se sa susjedama za prostor.
Pomislih kako muškarac pored nje
zaista nema potrebu za drugim ženama.
Pa ona u sebi nosi čitav jedan harem,
gnezdašce za kakvog padišaha,
ili trgovca oružjem!
„I kada povredim neku dragu osobu,
znaj da to nisam ja”.
Naravno, dušo.
JA, to je netko drugi.
Opet sam profesor.
A hoću da budem pesnik,
i radim na tome da budem „vidovit“.
Da predvidim sve puteve kojima
se ona kreće, a koji i mene čekaju,
pre ili kasnije.
Da postanem brod, bezbrižan,
bez posade, post-postmoderni subjekat,
prazan, bez glasova u sebi.
Što se neprestano sudara
s vrtlogom svetlosti.
Božanske svetlosti.
U apsolutnom saglasju s njenim imenom.
STR8
Mutljaga. Bara i blato. Odrazi u vodi.
Narcis. Ogledalo ogledala. Gladna sujeta.
Osvrće se. Drugačije ne može.
Orfej. Pesnik. Što se kaže: mutan tip.
Opet blato. Gnjecavo i meko. Kao
rastopljena čokolada. Samo nije slatko.
A hteo bi čvrsto. Tvrdo. Sumnjiv je.
Kreće se u čudnom društvu. Voli ekstreme.
Od jednog pola ka drugom. Bipolarni
poremećaji. Klackalice. Plus minus.
Tko bi gori, eto je doli. I obratno.
I tako svake noći i svakog dana. Horoskop.
Gledanje u šolju. Čitanje iz dlana.
Preliva se na sve strane. Nema putokaza.
Nema okvira. A on žudi baš za tim.
Vertikala. Odricanje. Čast. Zato je kupio
novi losion. STR8. Nanosi ga svakog dana.
U kupatilu. Ogledalo pokazuje i ono iza
njega. Ne mora više da se osvrće. Sada
ima STR8. Nema muljanja. Nema điđi-miđi.
Samo pravo. Do nove bare s blatom.
(Iz pesničke zbirke Folk Singer)
Bojan Samson (Osijek, 1978). U Novom Sadu diplomirao srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu. Objavio zbirku pesama Superblues (2007), a redigovano izdanje iste zbirke je na sajtu Jurodiva knjižara. Jedan je od priređivača Zbornika nove novosadske poezije Nešto je u igri (2008). Sa gitaristom Zoranom Dražićem čini poetsko-muzički duet Bašta fetiša. Sa Nikom Dušanovim i Sergejem Stankovićem čini književnu grupu BES. Jedan je od osnivača Kulturnog centra Luna i jedan od urednika istoimenog portala. Objavljuje priče, pesme i kritičke prikaze u periodici i na internetu.