Reka Kolorado je najugroženija reka u Sjedinjenim Državama—takođe, deo je moga tela.

Ja nosim reku. To sam ja: ‘Aha Makav. Ovo nije metafora.

Kad Mojave kaže, Inyech ‘Aha Makavch ithuum, mi kažemo kako se zovemo. Pričamo priču o svom postojanju. Reka teče posred moga tela.

Do sada sam u svakoj strofi rekla reč reka. Ne bih da rasipam vodu. Moram da sačuvam reku u svom telu.

U budućim strofama pokušaću konzervativnije.

↠

Španci su nas nazvali Mojave. Colorado su nazvali reku jer je bila mulj-crvena-gusta.

Za Starosedeoce se oduvek govorilo da su crveni. Ja nikad nisam srela crvenog Starosedeoca, čak ni u mom rezervatu, a ni u Nacionalnom muzeju Američkog Indijanca, niti na najvećem powwow u Parkeru u Arizoni.

Ja živim u pustinji uz zabranjenu plavu reku. Jedini crveni koje sam ja videla jesu izgoreli beli turisti koji su predugo ostali u vodi.

↞

‘Aha Makav je istinsko ime našeg naroda, koje nam je dao Tvorac koji je reku oslobodio iz zemlje i ulio u naša živa tela.

U prevodu na engleski, ‘Aha Makav znači reka teče posred našeg tela, kao što teče posred naše zemlje.

Ovaj prevod je oskudan, kao svaki prevod.

U američkim maštama, logika ovog prizora naći će se u nadrealizmu ili magičnom realizmu—

Amerikanci više vole čarobnog crvenog Indijanca, ili šamana, ili lažnu Indijanku u crvenoj haljini, nego pravog Starosedeoca. Čak više nego pravu ženu Starosedelaca koja nosi u svom telu opasne i sinje rečne tame.

Ono što plaši bele ljude često se otpiše kao mit. Ja nikad nisam istinski bila u Americi. Amerika je moj mit.

↠

Jacques Derrida kaže, Svaki je tekst u žalosti dok se ne prevede.

Kad Mojave kažu reč za suze, vratimo se našoj reči za reku, kao da nam reka teče iz očiju. Moglo bi se prevesti kao veliki plač. Ili reka žalosti.

Ali za koga je ovaj prevod i da li će oni doći mom jeziku na pokop od četiri noći da ožale šta se izgubilo u mom prevodilačkom trudu? Kad ispiju do kraja moju reku, hoće li se pridružiti ožalošćenoj povorci kroz istrošenu pustinju?

Reč za sušu razlikuje se u mnogim jezicima i zemljama. Bol žeđi se međutim prevodi istim putevima u svako telo—jezik, grlo, bubrezi. Koji god jezik da govoriš, koje god ti je boje koža.

 ↞

Mi nosimo reku, njeno vodeno telo, u svome telu.

Ne bih da se pomisli da tu postoji neka likovna veza. Kao na primer: žena Starosedelac na kolenima drži kutiju putera marke Land O’ Lakes na čijoj je nalepnici slika žene Starosedeoca koja na kolenima drži kutiju putera marke Land O’ Lakes koja na sebi ima nalepnicu na kojoj je slika žene Starosedeoca koja na kolenima…

Mi nosimo reku, njeno vodeno telo, u svome telu. Ne bih da se pozivam na Droste efekat—ovo nije slika reke u slici reke.

Mislim na reku kao glagol. Zbivanje. Kreće se u meni baš sad.

↠

Ovo nije naporednost. Telo i reka nisu nenalik jedno drugom—više su nego blizu ili jedno do drugog. Isto su—telo, biće, energija, molitva, struja, pokret, lek.

Telo je preko šest čula. Je senzualno. Ekstatično stanje energije, neprestano na ivici molitve ili ulaska u ma koju reku pokreta.

Energija je reka u pokretu koja pokreće moje pokretno telo.

↞

U Mojave misli, telo i zemlja su isto. Reči su razdvojene samo slovima ’ii i ’a: ’iimat za telo, ’amat za zemlju. U razgovoru često koristimo skraćeni oblik za oba: mat-. Ako ne znate kontekst razgovora, možda nećete znati da li govorimo o svom telu ili o svojoj zemlji. Možda nećete znati koje se povredilo, koje se seća, koje je živo, koje se sanjalo, kome treba nega. Možda nećete znati da mislimo na oba.

Ako kažem, Moja reka nestaje, da li takođe mislim, Moji ljudi nestaju?

↠

Kako da prevedem—ne rečima nego verovanjem—da reka jeste telo, živa kao ti ili ja, da bez nje života nema?

 ↞

John Berger je napisao, Pravi prevod nije dvojna stvar između dva jezika nego trougaona. Treće teme trougla je ono što je ležalo iza reči izvornog teksta pre nego što je napisan. Istinski prevod zahteva povratak u preverbalno.

Između engleskog predloga koji sam ponudila i hitnosti koju sam osetila dok sam u gornjim redovima pisala ‘Aha Makav nije mesto gde ova priča završava ili počinje.

Moramo poći do mesta ranijeg od te dve tačke—moramo poći do trećeg mesta koje je reka.

Moramo poći do tačke gde koplje ulazi u zemlju, a reka postaje prvo telo koje izbije iz zemljinog glinenog tela u moje iznenadno telo. Moramo zaroniti, zaći, u one vode nekad tople i crvene koje sad pronose plavo i hladno, gde struje beskrajni metri smaragdne svile što motaju i pokreću telo dovoljno brzi da život oduzmu ili daju.

Moramo ići dok ne namirišemo kako crni koren mokar sidri blatnjave obale reke. Moramo ići dalje i još dalje do mesta na kome nikad nismo bili središte, gde središta nema—dalje, prema onome što nas ne treba ali nas stvara.

↠

Koja je to treća tačka, to mesto koje probija površinu, ako ne duboko usečeno i iskrivljeno korito kojim teče reka Kolorado—žeđ od hiljadu-četiri-stotine-pedeset milja—u i kroz telo?

Berger to zove pre-verbalno. Pre-verbalno u smislu telo kad je telo bilo više od tela. Pre nego što bi sebe moglo da nazove telo i bilo ograničeno, obrubljeno prostorom koji je telo naznačavalo.

Pre-verbalno je mesto gde je telo i dalje bilo zeleno-plava energija koja ozelenjava, zeleni i zaplavi kamen, crveno i plavno, riba zrakoperka, buba, i duboke senke topola i vrba.

Pre-verbalno je bilo kad je telo bilo više od tela i moguće.

Jedna mu je mogućnost bila da u sebi drži reku.

↞

Reka je vodno telo. Ima stopalo, lakat, usta. Poteče. Legne u korito. Može da te zaceli. Ima glavu. Sve pamti.

↠

Ako sam ja stvorena da držim reku Kolorado, da je nosim dok juri kroz mene, ako je sam oblik mog grla, mojih butina za vlagu, kako mogu znati ko sam ako reke nestane?

Šta znači ‘Aha Makav ako se reka isprazni do kostiju njene ribe i majušnih peščanih dina njenih muljevitih korita?

Ako je reka utvara, jesam li i ja?

Neutaživa žeđ je vrsta uroka.

↞

Slogan koji je bio popularan ili bolje poznat ne-starosedeocima za vreme logorovanja kod rezervata Standing Rock, Voda je prvi lek. To je tačno.

U mom kraju se pročistimo u reci. Hoću da kažem: Voda nas jača da s dobrom energijom možemo da krenemo dalje ka onome što se pred nama nalazi.

Ne možemo dobri živeti, ne možemo živeti uopšte, bez vode.

Ako zatrujemo i potrošimo svoju vodu, kako ćemo oprati rane i zablude? Kako ćemo sprati sve što moramo ostaviti iza sebe? Kako ćemo se obnoviti?

↠

Ko žedni i pije zna da je živ i zahvalan.

Ko žedni a onda ne pije…

 ↞

Ako je graditelj mogao da ti stavi crvenu ptičicu u grudi da ti kuca kao srce, zar ti je tako teško da zamisliš plavu reku kako juri uz spore mišićave krivine mog izduženog tela? Zar je tako teško poverovati da je sveta baš kao  dah ili zvezda ili pustinjska zmija ili tvoja majka ili svi tvoji voljeni?

Ako bih mogla da te ubedim, da li bi naša smeđa tela i plave reke bile više voljene a manje razarane?

Reka Whanganui na Novom Zelandu sad ima ista prava kao ljudsko biće. U Indiji, reke Gang i Jamuna sada imaju isti pravni status kao ljudsko biće. Slovenački ustav proglašava pristup čistoj pijaćoj vodi za nacionalno ljudsko pravo. Dok u Sjedinjenim Državama gađamo suzavcem i gumenim mecima i guramo u kaveze Starosedeoce kod rezervata Standing Rock u Severnoj Dakoti dok pokušavaju da zaštite svoju vodu od zagađenja i prljanja. Još nismo utvrdili kakve će biti posledice zagađenja vode olovom po decu u Flintu, u državi Mičigen, koja su je pila godinama.

↠

Amerika je zemlja loše matematike i nauke. Desnica veruje da će smak sveta da je spasi od nasilja koje iskaljuje na zemlji i vodi; Levica veruje da će tehnologija, ista ta koja razara zemlju i vodu, nju da poštedi razaranja ili da joj pomogne da sagradi novi svet na Marsu.

 ↞

Mi za tela mislimo da jesu sve što jesmo mi: ja sam moje telo. Ovakvo razmišljanje nam pomaže da ne poštujemo vodu, vazduh, zemlju, jedni druge. Ali voda nije izvan našeg tela, izvan nas.

Moji Starci kažu, Odseci uvo, preživećeš. Odseci šaku, preživećeš. Odseci nogu, opet ćeš preživeti. Odseci vodu, i nećemo preživeti duže od sedmice.

Voda koju pijemo, kao i vazduh koji dišemo, nije deo tela nego je samo telo. Što činimo jednom telu—vodi—činimo i drugom.

↠

Toni Morrison piše, Sva voda ima savršeno pamćenje i uvek teži da se vrati tamo gde je bila. Da se vrati telu od zemlje, od mesa, da se vrati u usta, u grlo, nazad u matericu, vrati u srce, u svoju krv, vrati u našu žalost, da se vrati vrati vrati.

Hoćemo li se setiti odakle smo došli? Iz vode.

A upamćeni, hoćemo li se vratiti toj prvoj vodi, i tako sebi i jedni drugima?

Misliš da će voda zaboraviti šta smo učinili, šta i dalje činimo?

–

Prevela sa engleskog Olivera Jokić

Natalie Diaz rođena je u indijanskom selu Fort Mojave u Nilu, Kalifornija. Ona je Mojave i članica zajednice indijanaca reke Gila. Diplomirala je na Old Dominion Univerzitetu, gde je dobila sportsku stipendiju. Diaz je igrala profesionalnu košarku u Evropi i Aziji pre nego što se vratila na Old Dominion, gde je odbranila master lepih umetnosti. Autorka je zbirki poezije: “Postkolonijalna ljubavna pesma” (2020), za koju je dobila Pulicerovu nagradu i “Kada je moj brat bio Astek” (2012). Dobitnica je Nimrod/Hardman Pablo Neruda nagrade za poeziju, stipendije Luisa Untermajera za poeziju, Nagrade za narativnu poeziju i književne stipendije Lannan. Diaz živi u Mojave dolini (Arizona), gde je radila sa poslednjim govornicima Mojave jezika i vodila program za njegovo oživljavanje.