Iz Prvog ciklusa
–
Elba, Italija
–
klečim pred istrunulim mašinama
s rudarima u mislima
na mineralnoj plaži okamenjenih kapi njihovog znoja
–
na ovom mestu spuštam olovku
da ne bih umrla od sećanja,
vozim se na crnu plažu.
na toj rudarskoj plaži nema hlada.
ona je najnapornije mesto u mom životu od svile
na mediteranskoj obali garavog ostrva, slobodna sam kao
ptica.
potpuno sam sama.
–
vrelina šiba, uspavljuje me,
na rudarskoj plaži nema hlada.
ležim raširenih udova dok me ne digne talas tamne vode,
otvorim oči, crno nebo mi se unosi u lice,
smeđe stene povijene sasvim nisko,
spuštaju mi se na ramena.
–
strah trese kosti,
kakav strah od prirode.
noću se ovde okupljaju sva mora
pozvana dahom rudara
točena njihovim rukama,
pod brdom trulih mašina
rudnik živ zakopan
pod sobom, osećam da još diše.
kakav strah od prirode.
u vodi sam sigurna da me nešto jede, da je unutra nešto
ogromno
što iz čistog milosrđa neće da me proguta.
–
kakav strah od prirode,
misli mi pune plaže devedesetih godina
bile su mnogo strašnije.
metak ti pocepa kožu,
zabode se u meso, polomi kost
prvi bol nalik onom kad dobiješ injekciju.
–
dok mi oblaci proučavaju lice
na horizontu
vidim Mediteran se spaja s Jadranom mog detinjstva,
glasovi kroz zvuk talasa i ljubičasti cvetovi.
devojčice,
bacimo metlice, trčimo do bele gradske plaže
do mesta na kom je žica pokidana, provlačimo se
prečicom.
u hladu borova skidamo odeću, utrčavamo u plavu vodu.
dno je jasno, kao kod kuće smo.
posle ležimo u finoj senci,
peškiri nam mirišu na kremu i borovinu.
jedemo krofne
ispadaju nam u pesak, malo ih otresemo,
srećno žvaćemo,
kroz mokre pramenove kose žmirkamo ka razigranoj vodi.
–
Iz Drugog ciklusa
*
Najbolje mesto na kojem sam živela. Ima možda sto metara od reke. Da mi je neko pričao ne bih verovala šta sve znači ovo parčence Dunava. Svakog jutra se naginjem kroz terasu da ga ugledam. Iznova se obradujem. Upije me. Čudan osećaj, ne liči ni na jedan drugi. Žbunovi zaklanjaju reku. Oni su prvi red smeštaja uz obalu. Iz žbunja tokom leta, ranom zorom izlaze braća – ulični svirači ili bar jedan od njih jer ih ne razlikujem. Nekoliko puta sam ga videla sa četkicom za zube. I danas se pitam kuda se zaputio. Neću da odem u priču o tome kako sam ga pozvala na poetsko veče. I kako su pojedini negodovali. Da li je on pesnik ako peva obrade? Da li zna da peva? Da li zna da svira? Da li si pesnik ako živiš u žbunu? Ko određuje, ko je pesnik? Šta je njegov zavičaj, čemu bi se vratio ako napusti ovo ovde?
–
VAJAR:
Stvari su lakše nego što mislimo. Na putevima kroz Saharu prosto se ide. Potraga je stalna, povratak je teži od odlaska. Nomad je stvarna osoba. Pitanje poezije je i šta će neko raditi sa novcem, gradi li školu da na nju sednu deca u pustinji, ili kuću s bazenom na krovu nekog oblakodera.
–
Iz Trećeg ciklusa
Anna
Gde su žene tu je i rak materice,
umrla je još jedna od nas.
Kao usud, počinjem da se plašim
da smo anđeli smrti,
da prekratko trajemo.
Sećam se blagog letnjeg dana,
ona i ona sede na Suncu, pragu kuće.
Usred su raskida
šapuću, teše jedna drugu
više se ne vole. Trepću u Sunce dok se rastaju.
Tako to rade žene.
Pažljivo.
Sa svakom od nas odlazi jedna slična nežnost.
–
–
Iz zbirke Kuća se nije mrdnula, Partizanska knjiga, 2023.
Jelena Anđelovska je diplomirala dramaturgiju na Akademiji Umetnosti u Novom Sadu. Objavila je tri knjige poezije Domovina, bes, mašina (Akademie Schloss Solitude, 2013), 9:99 Ujutru (Kontrast, 2016) i Kuća se nije mrdnula (Partizanska knjiga, 2023). Ko-uredila je dve antologije poezije Transporteri (Izdavački zavod Forum, Mračna komora, 2021) i Ovo nije dom: pesnikinje o migraciji (Bulevar Books, 2017) za koju je dobila BeFem priznanje Bring the Noize, za feminističku inicijativu u 2017. godini. Njena poezija nalazi se u nekoliko antologija i prevođena je na engleski, nemački, mađarski i italijanski jezik. Sarađuje sa vizuelnim umetnicama/cima i muzičarima.