Pre par meseci, mislili smo: „Naša generacija živi u haosu i košmaru. Dosegli smo ono najgore“. Danas, situacija se dodatno pogoršava.

Bilo je

rizora desetine hiljada migranata koji beže od rata, razaranja i bede, i koji u Evropi ne nalaze mesto zaštite i prihvatanja, prostor gostoprimstva, već zemlje koje oklevaju, razvrstavaju, šalju svoju policiju, stvaraju kampove, zatvaraju granice.

Bilo je

žalosti s kojom smo, ovog leta, prisustvovali upravljanju situacijom u Grčkoj, brutalnosti s kojom su evropske institucije nametnule striktnost toj evropskoj zemlji već razorenoj siromaštvom. Evro se pokazao sredstvom koje onemogućava bilo koju alternativnu politiku u Evropi, uprkos demokratičnim opcijama.

Postoji

nesnosni spektakl socijalističke levice na vlasti u Francuskoj, za koju se pitamo šta je tačno još vezuje za levicu; gađenje koje pobuđuje vertikala Makron-Vals, koja priča samo jezikom reda, socijalne regresije i nepoverenja koje iz nje proizlazi. Kako je levica tu dospela? Kako je, na primer, Francuska uspela da za migrante postane, ne tačka pristizanja, već mesto odakle treba pobeći?

Postoji

na posletku, u javnoj sferi, pojačano i neprestano kruženje jezika još uvek bližeg ekstremnoj desnici, koja mu često prethodi i nezavisno od nas ga hrani do tačke gde počinje da se na njega žali ili njime nadahnjuje. Sve glasnije i glasnije, ideolozi vode ofanzivu za nametanje najgorih impulsa u javnoj sferi – populizma, islamofobije, mizoginije, ksenofobije, homofobije, antisemitizma ili rasizma – negodujući protiv cenzure čim su kritikovani i nazvani imenima koja im pristaju („čovek više nema prava ništa da kaže!“).

Pred tim masovnim političko-intelektualnim dinamikama, uspostavlja se jedno karakteristično opšte raspoloženje. Ne bi bilo preterano reći da su danas brojni oni koji svoj život žive u režimu tuge i pometenosti. Iskusiti politiku, za većinu nas znači iskusiti nemoć.

Koliko nam je samo osoba preplavljenih emocijom, prilikom susreta i konferencija, saopštilo istovremene osećaje besa i nemogućnosti da deluju i da se izraze. Kao da savremene političke i demokratske strukture proizvode izvlašćenje, nemogućnost da se reaguje.

Šta činiti? Kako govoriti? Šta reći? Kako reći nešto drukčije od onog što je već utvrđeno?

–

Arheologija tišine

 Od pre nekoliko nedelja, dve debate se prečesto vode odvojeno. S jedne strane, ona očigledno sve više bliska određenom broju esejista i pisaca sa ekstremno desničarskim tezama, a s druge, ona ćutljiva, o političkim problemima, koju vode intelektualci. No, kako ne uvideti da sve to čini jednu te istu konfiguraciju, i da bismo, ako bi trebalo izložiti arheologiju te tišine, uvideli tri njena uzroka:

1. Danas postoji fascinacija krajnjom desnicom: dovoljno je, poput Uelbeka, objaviti jednu grubo islamofobnu knjigu da bi se izbilo na naslovne stranice novina. To magnetsko privlačenje velikog dela medijsko-intelektualnog prostora oko problematika koje izazivaju gađenje, mnoge od nas vodi ka tome da se više ni ne prepoznajemo u zadatim okvirima. Tišina intelektualaca predstavlja, takođe, izgubljenost pred tom situacijom.

2. Proređenost kritičke reči može se takođe objasniti kampanjama klevetanja koje, od osamdesetih godina, ciljaju na velike intelektualne figure. Književni i intelektualni svet, takav kakav je uspostavljen danas, je proizvod huljenja – ta vređalačka klima na kraju je obeshrabrila i ućutkala disidentske energije.

3. Na posletku, tu je i odgovornost logika koje postoje unutar književnih i akademskih polja. Pisci, sociolozi, filozofi, niko se ne odvažuje na angažman; za jedne, intervencija bi bila povreda čistoće književnosti, za druge, intervencija bi značila sumnju u validnost znanja koje proizvode. Zapovest depolitizacije vlada književnim i akademskim poljima (isprazno slovoljublje, istraživanje radi istraživanja, itd). Politika je predstavljena kao rizik, stigma, dok bi zapravo u neangažovanju trebalo videti problem.

No, ne možemo se zadovoljiti pritužbama na situaciju, a da se ne zapitamo o sredstvima za stvaranje novih struktura. Uostalom, nije sva nada izgubljena: Gošeovi, (Alan) Filkenkrot, (Mišel) Onfre, (Režis) Debre, uprežu se da poreknu ono što jesu, da slažu. Simbolička prevlast levice se nastavlja. U Francuskoj, izraz „desničarski intelektualac“ i dalje ostaje oksimoron, ili još bolje: nemogućnost. To može samo da nas raduje.

–

Načela

Ukoliko želimo da redefinišemo i preobrazimo intelektualnu i političku scenu, pod hitno se mora usvojiti nekoliko etičkih principa za mišljenje i delanje:

1. Načelo odbijanja. Napustiti nametnute debate, odbiti da se određeni ideolozi predstavljaju kao sagovornici, određene teme kao podložne raspravi, određeni problemi kao relevantni. Te teme čine sučeljavanje ideja nemogućim, preduslov za debatu je da se one napuste. Mitu o javnom prostoru kao ujednačenom mestu oslobađanja, treba suprotstaviti ideju da ima problematika koje su međusobno nekompatibilne. Oni pričaju isključivo o naciji, narodu, suverenitetu ili nacionalnom identitetu, desegregaciji. Mi želimo da razgovaramo o klasama, eksploataciji, nasilju, represiji, dominaciji, intersekcionalnosti. Eto ih dve moguće scene, nesvodive jedna na drugu. Sa tog stanovišta, boriti se protiv onoga što danas pretenduje na diskurzivnu hegemoniju, ponekad podrazumeva ćutanje umesto saučesništva.

2. Načelo imenovanja. Imenovati pojedince onakvima kakvi jesu, ne odobravati više njihove pokušaje falsifikovanja, ne prihvatati kao podložne raspravi stavove za koje znamo da su pogrešni. Navodne pretnje koje bi migranate svalile na teret jedinstva Francuske ili Evrope, rizike rodne teorije, to nisu teme za raspravu, to su uvrede i laži.

3. Načelo preraspodele stida. Preobraziti scenu znači promeniti prostor opisivog. „Ćutanje intelektualaca“, u suštini, nije problem. Problem je u tome ko govori, a ko ćuti. Ima pojedinaca za koje bismo više voleli da ućute, ne na silu – ne bi propustili priliku da nas za to optuže – već naprotiv, stavljajući im do znanja da njihov jezik ne zaslužuje ništa drugo do prezira. Ideolozi krajnje desnice mogu da misle šta hoće, suština je u tome da budu diskreditovani ako se usude da to što misle i kažu. „Proces civilizacije“ o kom govori Norbert Elijas ne podrazumeva da će u njoj nestati najogavnije misli, već podrazumeva društvo gde će oni koji požele da te misli artikulišu, biti navedeni da kontrolišu svoje nagone.

4. Načelo intervencije. Intervenisati, zauzimati prostor, što je češće moguće. Ukratko, učiniti da levica živi.

(2015)

–

–

Preveo sa francuskog Aleksa Nikolić