Josh Appel – Unsplash

„Ono što radimo, danas će dotaći vaš život”

(marketing slogan kompanie Junion Karbid)

Moj naslov se odosi na arhitektonski dizajn koji omogućava ljudima pristup njihovom veštačkom okruženju, bilo da su onemogućavani ili ne. Fraza poprima zlokobinije implikacije u globalizovanom svetu u kome su politike strukturnog prilagođavanja, institucionalizovane tokom svetske dužničke krize tokom 70tih i 80tih godina prošlog veka , zaštitile globalni finansijski sektor od bankrota time što su omogućile zaduženim zemljama da nastave sa otplatom međunarodnih dugova nauštrb socijalnih davanja, obrazovanja i zdravstva. U tom smislu, univerzalni dizajn se odnosi na globalne aspiracije bogatih zemalja da definišu razvoj oko koncepta rasta umesto na društvenom boljitku. Za osobe sa invaliditetom, univerzalni dizajn predstavlja zagonetku. Povećan pristup javnim uslugama, zdravstvu i tehnologiji, koje je internacionalizacija obećala, biva osujećen sužavanjem onoga što se podrazumeva pod pristupom novim tržištima i ekonomskim mogućnostima.

Globalna perspektiva invaliditeta mora početi sa nekim neugodnim činjenicama. Na svetu trenutno živi pola milijarde osoba sa invalididtetom. Jedna od deset osoba živi sa kognitivnim ili fizičkim nedostatkom od kojih 80% živi u zemljama u razvoju^[1]. Preko 50% stanovništva koje živi u četrdeset i šest najsiromašnijih zemalja sveta nema pristup modernoj medicini. Otprilike tri milijarde ljudi nema pristup sanitarno ispravnim toaletima dok jedna milijardna iz zemalja u razvoju nema bezbednu pijaću vodu. Na zemlje u razvoju otpada 90% svetskih bolesnika i svega 10% svetskih zdravstvenih resursa.^[2] Pol Farmer zaključuje: „HIV je postala vodeća infektivna bolest koja izaziva smrt kod odraslih na svetu ali većina od 42 miliona zaraženih živi u zemljama u razvoju i ne može da priušti lekove koji bi im produžili život”.^[3] Zemlje Afrike potroše četiri puta više novca na otplatu stranih dugova nego na zdravlje i obrazovanje svojih građana. U Nikaragvi, gde tri četvrtine stanovništva živi ispod linije siromaštva, otplata duga premašuje ukupne troškove za javni sektor. U Boliviji, u kojoj 80% stanovništva iz planinskih krajeva živi u siromaštvu, visina otplata duga u 1997. bila tri je puta veća od godišnjih izdataka za suzbijanje sirmaštva u ruralnim krajevima.[4] Iako su Sjedinjene Američke Države donirale dve stotine miliona dolara Globalnom fondu UN-a, inkasiraju dve stotine miliona dolara na otplatama duga nedeljno.^[5] Preko sto deset miliona mina se nalazi zakopano u šezdeset i četiri zemlje. Jedna i po mina na svaku osobu u Angoli gde na mesečnom nivou jedna osoba u sto dvadeset ima amputaciju. U Avganistanu ste nalazi dvanaest miliona mina, jedna na dve osobe. Nije neophodno objašnjavati da mine nisu napravljene da ubiju već da onesposobe, proširujući time štetu nanesenu telu na porodicu i zajednicu.^[6]

Na koji način inkorporiranje ovakvih činjenica u studije invalidnosti menja ili čak preispituje neke od njenih osnovnih zadataka? Kako kritičke studije invalidnosti mogu da doprinesu debati o globalizaciji? Dva termina – invalidnost i globalizacija – su donekle povezana još u ranijim oblicima internacionalizacije i konsolidacije. Zakoni o migraciji u SAD-u iz devetnaestog veka su pisani tako da zaobiđu tela koja su smatrana „nezdravim” ili „bolesnim” i uskraćivali su im državljanstvo. Novi talsi panike vezane za migracije i „ukrštanje rasa” su često uokvireni narativima o telesnom deformitetu i slabosti. Najan Šah je pokazao kako su kineski radnici migranti marginalizovani u poznom devetnaestom veku u toku procesa migracije, njihova tela su ispitivana i regulisana u skladu sa percipiranim epidemiološkim opasnostima po bele Amerikance.^[7] Isto može biti rečeno za međunarodnu istoriju rada koja predstavlja istoriju povreda na radnom mestu, hroničnih plućnih bolesti, poremećaja izazvnih stresom i štete po psihu prouzrokovane „fordističkim” modelom proizvodnje i „tejlorizovane” efikasnosti. Industrijsko društvo je stvorilo nove forme invaliditeta i industriju zravstvenih usluga i rehabilitacije koju su izvezli u zemlje u razvoju.^[8] Ovakvi primeri sugerišu da su mnogi aspekti onoga što nazivamo internacionalnom modernošću  zasnovani na nejednakom vrednovanju ljudskih tela.

Na drugom planu, povezivanje invalidnosti i globalizacije služi da se preusmeri fokus sa ekonomske stabilizacije na fizička tela u čije ime se te strategije često legitimišu. Shvatamo način na koji političko nasilje i društveni konflikti stvaraju invalidnost putem rata, nagaznih mina i raseljavanja, ali ne smemo da ispustimo iz vida strukturno nasilje koje održava invaliditet kroz naočigled bezazlene ekonomske sisteme i politički konsenzus.^[9] Optimistični moto Junion Karbida koji koristima u epigrafu: „Ono što radimo, danas će dotaći vaš život”, znači nešto sasvim drugo za tri stotine hiljada stanovnika Bopala u Indiji, koje je kompanija „dotakla” 1984.^[10] Načini na koje globalni kapital „dotiče” telo nam omogućava da promislimo razdvajanje tela i javnih prostora, tela bez organa i organizacija bez tela. Na isti način na koji se prekrajaju granice u skladu sa novim trgovinskim zonama i partnerstvima, tako se i granice tela promišljaju u doba neonatalnog skrininga, genetskog inženjeringa i telesnih modifikacija. Studije invaliditeta su pratile ove promene i način na koji utiču na društvene stavove prema nekonvencionalnim telima, ali nisu obratile dovoljno pažnje na političku ekonomiju globalnog tela. Kao rezultat, studije invalidnosti rizikuju da ostanu samo fragment politike identiteta umesto kritička intervencija u društvu.

Česta opaska u studijama invalidnosti je da je invalidnost jedna identitetska kategorija koju ćemo svi usvojiti ukoliko poživimo dovoljno dugo. Beli ljudi neće postati crni, muškarci neće postati žene, ali će većina ljudi postati osoba sa invaliditetom. Ovo je navelo neke istraživače na zaključak da je invalidnost krovni identitet zbog njegove sveprisutnosti i fluidnosti,  usled njegovog premošćavanja rasnih, seksualnih, rodnih kategodija, on predstavlja izazov celokupnim politikama identiteta.^[11] Iako je tačno da mnogi od nas postanu osobe sa invaliditetom, tačno je, sa istom izvesnošću, da su oni koji poprime invaliditet rano u životu, oni koji imaju najmanji pristup zdravstvenoj nezi, ti koji pate duže i umiru mlađi, sa najamanjim pristupom pravnoj pomoći i životom u siromaštvu u nerazvijenim zemljama. Pothranjenost možda nije jedan od prvih stavki na spisku studija invalidnosti u razvijenim zemljama ali jeste u većini zemalja sveta. Uzevši to u obzir, prvi izazov koji studije invalidnosti postavljaju globalizaciiji je razmatranje pitanje klase i nejednake podele bogatstva.

Razmotrimo li invalidnost kao globalni fenomen, primorani smo da preispitamo neke od ključnih reči u pojmovniku studija invalidnosti – stigmu, normalnost, abilizam, telesnu različitost – polazeći sa perspektive komparativne kulture.^[12] Moramo se zapitati u kojoj meri je u diskurs o „invaliditetu” učitan od strane Zapadnog, državocentričnog modela koji pretpostavlja vrednosti individualnih prava i jednakosti koje garantuje ugovor. Zakon o Amerikancima sa invaliditetom (ZAI) prepoznaje društveno i materijalno značenje invalidteta ali njegov pristup pitanjima pristupačnosti i diskriminaciji pri zapošljavanju podrazumeva stepen ekonomskog prosperiteta i političke stabilnosti koji se ne mogu jednostavno prepisati. Ono što se smatra invaliditetom u zemljama prvog sveta može biti fizička prednost ili blagoslov u drugom: „Ožiljak u Dalasu postaje oznaka časti u Dahomeju”.^[13] Kada Američki zakonodavnci pokušavaju da intervenišu u svetske zdravstvene krize u zemljama u razvoju, često sa sobom donose zapadnjačke pretpostavke o društvenoj normalizaciji koje podrivaju gest dobre volje. Uredba Reganove administracije iz 1984. kojom je zabranjena finansijska pomoć države domaćim i stranim agencijama za planiranje porodice koje pružaju informacije o abortusu – takozvana „Meksiko Siti politika” – je tipičan primer ovakvog gesta. Dakle, pokušaj da se proučava invaliditet kroz socijalni model kao skup diskursa o hipotetičkom, normalnom telu, mora biti situiran unutar individualnih kulturnih horizonata.

Upravo koncept horizonta inspiriše teorijsku osnovu ovog članka. Ardžun Apaduraj opisuje kulturnu logiku globalizacije kao serijal “imaginarih horizonata” – etnosfera, medisfera, tehnosfera, finansiosfera i ideosfera – koje definišu, “istorijski utemeljene imaginacije osoba i grupa širom sveta”.^[14] Apadurajova teorija “sfera” je naročito korisna za objašnjavanje mnogih, preklapajućih mesta na kojima se invaliditet stvara i perpetuira. Ukoliko mislimo da je invaliditet nešto što tela “imaju” i prikazuju onda mi ograničavamo značenje termina na medinsko značenje otežanog stanja. Ali ukoliko zamislimo invaliditet unutar režima farmaceutske razmene, migracije radne snage, etničkog razmeštanja, epidemiologije, istraživanja genoma, trgovinskih ratova, onda se pitanje postavlja drugačije: da li invaliditet postoji u ćeliji, telu, zgradi, rasi, DNK molekulu, školama, specijalnom obrazovnom program, fabikama, u ruralnoj klinici? Implikacije opažanja invaliditeta u prostoru nas primoravaju da ponovo promislimo otelovljeni karakter invaliditeta i bolesti.^[15]  

Kada uzmemo u obzir značaj invaliditeta, počinjemo da uviđamo razmere koje poprimaju otežane fizičke i kognitivne funkcije i njihovu direktnu vezu sa materijalnim uslovima i strukturama moći. Povećano prisustvo depresije među makiladora^[16] radnicama u fabrikama duž SAD – Meksiko granice ili kancera među nadničarima u Centralnoj dolini Kalifornije mora biti povezano sa radnom snagom i migracijama u zonama prerade i eksporta nakon primene NAFTA sporazuma.^[17] Harlan Lejn, opisujući gluve osobe kao kolonijalni režim, koristi retoriku postkolonijalizma i  imperijalizma da bi opisao fizičko stanje ali i skup kulturnih praksi koje se odnose na korišćenje ručnog potpisivanja, koje imaju malo toga zajedničkog sa sposobnošću da se čuje i  mnogo toga zajedničko sa zajednicom i kulturom. Rad Kit Vajlu u Memfisu na anemiji srpastih ćelija pokazuje kako je bolest koja je prisutna dominantno među ljudima afričkog porekla, koju karakteriše akutni fizički bol, postala vidljiva tek nakon promena u domenu građanskih prava koje su dovele do toga da se prizna istorijska patnja Afroamerikanaca.^[18] Globalno tržište delova tela je neraskidivo povezano sa onim što Apaduraj oslovljava “etnosferom” – kontekstima migracije radnika, seks turizma i etničkih sukoba, putem kojih ovo tržište posluje. U takvim slučajevima, da li invaliditet postoji kod osobe sa bolesnim bubregom ili kod takozvanih “donora” koji prodaju bubreg, kod bogatog primaoca čiji se život održava putem operacije migranta, čije se zdravlje drastično narušava? Postavljeno na ovaj način, pitanje invaliditeta se tiče razlika u nacionalnoj i  kulturološkoj moći koliko i medicine i razlike u  kostima.

Studije invaliditeta u globalnoj perspektivi

Osobena odlika studija invalidnosti u SAD, Kanadi i Britaniji tokom proteklih deset godina jeste prelaz sa medicinskog na socijalni model invalidnosti. Medicinska definicija invalidnosti locira invaliditet u pojedinca kome manjka pun kapacitet fizičkih i kognitivnih elemenata jedne kompletne ličnosti i koja se treba lečiti ili rehabilitovati. Socijalni model locira ivaliditet ne u individualnoj onemogućavanosti već u okrženju – društvenim stavovima, institucionalnim strukturama, fizičim i  komunikacionim barijerama koje sprečavaju punu participaciju građana kao subjekata. Dobar deo ovoga se može pročitati iz jezika Zakona Amerikanaca sa invaliditetom (1990) koji prepoznaje da osoba u kolicima postane osoba sa invaliditetom onda kada on ili ona nabasaju na objekat bez lifta, ili kada osoba sa otežanim vidom pokuša da koristi bankomat  bez oznaka Brajeve azbuke. Zakon takođe prepoznaje da osoba može biti osakaćena društvenom stigmom. Fraze kao “vezan za kolica”, “retardiran”, “gluv i nem”, nisu ništa manje opresivne od manjka fizičkog pristupa pošto pokazuju kako se određena tela tumače i opažaju.  

U humanističkim naukama, društveni model je sparen sa hermeneutikom invaliditeta koja kritički promatra načine na koji su likovi sa invaliditetom u literaturi predstavljeni kao prizor moralne propasti, sažaljenja ili seksualne panike. Dejvid Mičel i Šeron Snajder analiziraju ovakav analogni tretman invalidnosti kao “narativnu protezu” koja od lika sa invaliditetom čini „štaku” za podupiranje normlanosti na drugim mestima.[19] Lik sa invaliditetom je sam proteza, u smislu da on/ona pruža iluziju telesne celine na kojoj roman gradi agendu totalnosti, u kojoj etnička ili moralna osećanja u jednoj sferi bivaju istaknuta putem fizičkih ograničenja u drugoj. U knjizi Ričarda Rajta Naš sin, slepilo gospođe Dalton se može protumačiti kao znak moralnih ograničenja stavova belih liberala koji prikrivaju rasizam. Rajta manje interesuje samo slepilo već način koji ono omogućava da se ispriča priča o rasnom nasilju i liberalnoj krivici. Božićna priča Čarlsa Dikensa ne koristi lik malog Toma da osudi tretman osakaćene dece u viktorijanskom društvu već da podupre proces preobražaja Skrudža koji počinje da oseća ljudsku dobrotu i milost prema drugima. Posmatrajući invaliditet kao „narativnu protezu”, Mičel i Snajder naglašavaju načine na koje materijalna tela slepih ili osakaćenih osoba postaju odraz za „normalna tela” koje priča mora da podupre. Narativne pretenzije prema formalnoj koherentnosti naglašene su onime što ne mogu da obuhvate, što se vidi na primeru karnevalskih groteski, ludih žena na tavanima, slepih proroka i nemih vračara koji se upotrebljavaju da bi ojačali narativnu teoriju.

Uprkos važnom naučnom doprinosu pomenutih autora o opasnostima analognog tretiranja invalidnosti, postoje slučajevi kada je proteza i dalje proteza. Tekstovi iz prvog sveta koji su bili najviše obrađivani u okviru studija invalidnosti, mogli bi i imati narativno razrešenje za svoj cilj, ali posmatrano u globalnom kontekstu, društveno značenje invalidnosti i narativa možda treba biti dodatno objašnjeno. U filmu Kandahar (2001), autora Mosena Makmalbafa, glavni lik, novinarka Nafas (Nilufar Pazira) putuje sa iranske granice do provincije Kandahar u Avganistanu da spasi sestru od pokušaja samoubistva. Radnja filma se odvija tokom vladavine Talibana tako da Nafas mora da butuje sa burkom, njena odora služi kao metafora za ograničenja ženske nezavisnosti ali joj takođe pruža zaštitu od pretećih sila koje susreće tokom putovanja. U jednoj sceni, Nafas posmatra grupu Avganistanaca na štakama, sa amputiranim udovima, kako lutaju pustinjom da pronađu nožne proteze koje su bačene padobranom iz aviona Crvenog krsta. Prizor nožnih proteza kako padaju na zemlju je moćna, iako bizarna slika poskolonijalnih potresa.  

Primamljivo je posmatrati proteze kao predstavu apsurdne realnosti svakodnevnog života pod Talibania ili kao surogat za burku, metafore za rodna i seksualna ograničena unutar verskog fundamentalizma. Međutim, na drugom nivou, ova pomagala svedoče o istorijskom prisustvu oštećenja, čiji uzrok leži u zaboravljenim minama postavljenim od strane Sovjetskog Saveza ili madžahedina. U ovom slučaju, invaliditet nije metafora već proživljeno iskustvo desetina hiljada ljudi koji trpe razorne posledice postkolonijalnih ratova i frakcijskih borbi. Rečima Ato Kvajsona, “imati potpuno znanje o političkim i društvenim osnovama invaliditeta daje snagu da se prekorači invaliditet i suoče društvene, političke i kulturološke sile koje ga proizvode.”^[20] Potpuno znanje u slučaju Kandahara  je locirano ne samo u eksploziji koja je dovela do amputacije, već u dugoj istoriji kolonizacije, političke okupacije i nacionalizama koji ostavljaju svoj trag na krajoliku kao i same nagazne mine.

Kao što perspektiva globalnog invaliditeta posmatra “protezu” istorijski, tako moramo posmatrati i termin “narativ”. Nemoguće je razmatrati kulturne forme u Africi bez pomena uloge AIDS aktivizma i Akcijone kampanje za lečenje koja je donela zakonodavstvo za olakšan pristup antiretroviralnim lekovima. U Kampanji se spajaju predstave invalidnosti sa društvenom akcijom u formi performansa osmišljenih da edukuju i zabave. Štaviše, usled edukativne forme performansa pitanje čitljivosti znači nešto sasvim drugačije od onoga što predstavljaju u zapadnoj narativnog teoriji. Pozornice performansa Pozorišta za razvoj koje se odnose na HIV/AIDS mogu biti livade ili prikolice kamiona, pokretna bina ili društveni centar. Publika se ohrabruje da učestvuje u performansu direktnim učešćem u predstavi ili pružanjem podrške glumcima. Tradicionalni oralni i narodni kulturni materijal se spaja sa poukama o ispravnoj ishrani i bezbednim odnosima; ulični protesti se sjedinjavaju sa uličnim pozorištem; popularna kultura (stripovi, hip-hop) se kombinuju sa klasičnim pozorištem. Umetničko delo u doba globalizacije može biti u formi kasete o potrebi da se nosi kondom.

Ukoliko su studije invalidnosti bile neme na temu globalizacije, skorija literature o globalizaciji je nema o invalidnosti. Radovi često pominju negativne efekte rada multinacionalnih korporacija i politika strukturnog prilagođavanja na zdravstveni sistem, posvećujući malo pažne invaliditetu kao kulturološkom problemu.^[21] Dok su studije invalidnosti fokusirale pažnju na ulogu stigme i socijalne marginalizacije, anti-globalistička teorija teži da tretira osobe sa invaliditetom kao žrtve ekonomskih procesa umesto kao subjekte. Često se teme nemoći i zavisnosti provlače kroz retoriku invaliditeta, kao u važnoj knjizi Giliana Harta o Africi Onemogućavanje globalizacije koja, uprkos svom naslovu, nikada ne pominje AIDS ili vrlo živ pokret za prava osoba sa invaliditetom^[22]. Esej Ričarda Vulfa “Svetska banka – klasno slepilo” osuđuje teoretiračare razvoja koji ignorišu klasna pitanja prilikom fomulisanja ekonomsih politika, koristeći se rečju “slepilo” u eseju da bi opisao neznanje i tupost.^[23] Ne nameravam da otpišem teoriju globalizacije fokusirajući se na abilističku retoriku, ali takva upotreba pojmova zaboravlja koliko lako kritika klasnog slepila može da zanemari samo slepilo.  

Šta ukoliko priložimo Vulfov apel za propitivanje klase kao važan faktor u proizvodnji dodatnog broja života sa invaliditetom? Sledeća dva primera su ilustrativna. Centri za kontrolu bolesti su 1983. otkrili da su kontaminirani uzorci krvi odgovorni za pojavu AIDS-a  među hemofiličarima – ne životni stilovi gej muškaraca. Odeljenje Bajer kompanije Kater Biolodžikal je prodalo faktore za zgrušavanje krvi u vrednosti od milion dolara hemofiličarima u Aziji i Latinskoj Americi, kada je otkriveno da kompanija ima velike količine tog proizvoda u Americi i Evropi koji nisu upotrebljivi. Umesto da uništi kontaminirani proizvod i obavestili distributere, Bajer je nastavio da prodaje faktor u Maleziji, Singapuru, Indoneziji, Japanu i Argentini gde je hiljade hemofiličara kojima je trebala transfuzija zaraženo HIV-om. Sve ovo se odvilo iako je kompanija razvila novi, bezbedniji proizvod koji je prodavala u SAD-u i Evropi. U izjavi za Njujork Tajms, zvaničnici Bajera tvrde da su se, „ophodili odgovorno, etički i humano”, time što su nastavili da prodaju stari proizvod u pomenutim delovima sveta.^[24] Ne samo da je Bajer nastavio da prodaje inficirani proizvod, već je nastavio sa proizvodnjom stare verzije faktora kako bi isporučio porudžbine ranijih ugovora po fiksnim cenama. Rezultat jeste svetska infekcija HIV-om kod 90% teških hemofiličara i četiri miliona dolara profita za Bajer. Iako su se slični skandali javljali u SAD, Kanadi, Japanu i Francuskoj, praksa prodaje neželjenih proizvoda transancionalnih korporacija zemljama u razvoju, kako bi se održao standard „kod kuće”, proganja svetsku ekonomiju.^[25] Proponenti globalnog tržišta će reći da uprkos lokalnim nejednakostima, slobodno tržište za krajnji rezultat ima korist onih najugroženijih, ova pretpostavka zavisi od toga šta smatramo pod „slobodnim”. Kada su primaoci transfuzije krvi postali zaraženi HIV-om i kolateralna šteta u svetskom trgovinskom ratu, postavlja se pitanje ko zaista ubira korist of otvorenih tržišta.  

Drugi primer se tiče definicije osoba sa invaliditetom koju Svetska banka koristi kako bi izračunala isplative intervencije u zdravstvenu politiku. U svom Svetskom razvojnom izveštaju iz 1993. „Investiranje u zdravlje”, Svetska banka je primenila koncept životnog veka sa invaliditetom kao indikator, „života proživljenog sa invaliditetom i godina izgubljenih zbog prerane smrti.”^[26] Jezik izveštaja je pun referenci o „globalnom teretu”, i „isplativosti različitih pokušaja smanjenja bolesti usled specifičnih okolnosti”.^[27] Očigledno, Svetska banka pokušava da učini ispravnu stvar time što će proceniti prioritete za intervenciju u zdravstvena pitanja, ali definisanje pojedinaca kroz vizuru propuštene produktivnosti umesto medicinskih potreba, banka pretvara darežljivost u računovodstvo. Oni koji budu procenjeni kao namanje korisni u određenim kulturama – žene, deca, stari i osobe i sa invaliditetom će, po rečima Nirmala Erveles: „imati malo ili nikakvi prava na zdravstvenu negu o javnom trošku.”^[28]

U oba slučaja, manjak monitoringa ili kvaliteta kontrole nad farmaceutskim proizvodima, primena analize isplativnosti na pitanja zdravlja i moralnosti, kao i sposobnost transnacionalnih korporacija poput Bajera da kontrolišu svetsku distribuciju i spreče konkurenciju su samo najočigledniji načini na koji internacionalizacija zdravstva stvara – umesto da eliminiše – invaliditet i stavlja u pitanje sposobnost tržišta da isporuči onu vrstu jednakosti koju zagovaraju liberalni ekonomsti.

Razvoj, devalvacija i invaliditet

Sada želim da priložim nekoliko kulturoloških primera koji predstavljaju horizont globalizacije sa pozicije invaliditeta. Kritičari su ukazali da homogenizacija proizvoda, oznaka i tehnologije koje asociramo sa globalizacijom kreira prostor bez prostora neadekvatan za mimetičke kategorije, u terminima Rejmonda Vilijamsa, globalizacija se može posmatrati kao „struktura osećanja” koja se ne mogu iskazati u jednoj slici ili narativu.^[29] Ovu strukturu osećanja koju povezujemo sa globalizacijom možemo zamisliti kao vrstu fenomena fantomskog uda koji očitava fantazmično „celovito telo” koje ne može da bude konstituisano apelom na nacionalno poreklo ili kulturni integritet.  

Filmovi najpoznatijeg senegalskog autora Đibril Diop Mambetija su često bazirani na tradicionalnim narodnim pričama ali su likovi prevaranta Žadikona, ili životinjske bajke zeca i hijene smeštene u savremeni kontekst. Kao što naslov njegove poslednje, nezavršene trilogije sugeriše, priča nam priču o „les petites gens” – „malim ljudima”, marginalizovanih devalvacijom, kako ljudskom tako i ekonomskom. Pored toga što su siromašni, glavni likovi Mambetijevih filmova su često osobe sa invaliditetom, igrani od strane neprofesionalnih glumaca sa invaliditetom koji su moralni fokus svake priče, daleko od metafore Afrike „osakaćene” dugom. Invaliditet u ovim filmovima se koristi da se kontekstualizuju tereti kreirani u socijalnoj i političkoj infrastrukturi Senegala nakon devalvacije zapadnoafričkog franka 1994. od strane evropskih i američkih finansijskih institucija.^[30] Skoro preko noći, vrednost domaćih proizvoda je prepolovljena, cena džaka pirinča je duplirana, izvozne cene su oborene. U Mambetijevim  filmovima finansijska devalvacija je predstavljena na razne načine – od prodavca lutrije novina Le franc, koji otelovljuje svet siromašnih Afrikanaca nakon devalvacije na živahnoj pijaci Dakara u filmu  La petite vendeuse de Soleil do bedne seoske radnje koja predstavlja centar dešavanja u filmu Hyenas. Kontekst ovim lokalnim ekonomskih dešavanjima pružaju anonimne korporativne zgrade Dakara, nadvijajući se nad „malim” dramama Mambetijevih likova. Ova sfera finansija je kombinovana sa sferom medija i etnosferom, kroz koje globalne informacije (novine, radio) prolaze i komunalni identiteti (verske institucije, porodične jedinice) bivaju narušeni. U Le Franc, muslimanski poziv na molitvu dolazi sa istog javnog sistema razglasa koji objavljuje loto pobednike.Verski i ekonomski rituali dobijaju isto mesto na poznatom elektronskom glasu na tržištu. Situirajući svakog od svojih likova sa invaliditetom u odnosu na masovne ekonomske promene u Zapadnoj Africi, Mambeti proučava uticaj devalvacije i razvoja na one koji su njima najviše pogođeni.  

Mambetijev poslednji film, La petite vendeuse de soleil (Devojčica koja je prodala Sunce), priča priču o dvanaestogodišnjoj paraplegičarki, Sili Lama, koja prosi na užurbanim ulicama Dakara sa svojom slepom babom. Uvidevši da dečaci zarađuju više novca prodavajući lokalne novine, Soleil, odlučuje da se oproba u tom poslu. Njena istrajnost i snaga je nose kroz takmičarski svet tržišta gde se ulični prodavci bore i za najmanji deo kolača, a korumpirani policajci vrebaju na ćoškovima. Silina paraplegija, verovatno rezultat polia, sugeriše položaj svih tela koja opstaju u siromaštvu izazvanom politikama strukturnog podešavanja ali je ne svodi na “bogalja”. Vidimo je kako se bori da prođe kroz gužvu na ulici, kako vozi do Dakara u zaprežnim kolima, kako pleše sa drugim devojčicama u žutoj haljini, kako se brani od pretećih policajaca i predatorskih bandi, kako daje svoje minđuše prosjacima na ulici. Tema strukturnog prilagođavanja se manifestuje kroz reference o devalvaciji na naslovnicama koje Sili uzvikuje. Silinim tržištem dominira kombinacija individualne preduzimljivosti i korupcije, a ne blagodati slobodnog tržišta. Koliko god bilo falično, tržište je mesto gde se mešaju ljudi i proizvodi – mesto gde onesposobljeni građani pomažu jedni drugima i gde razmena proizvoda ide ruku pod ruku sa deljenjem ideja i mišljenja.^[31]  

Kroz film, Sili uspostavlja prijateljstvo sa dečakom, Babu Sekom, koji je štiti od bande suparničkih uličnih prodavaca. U poslednjoj sceni filma, Sili i Babu prodaju novine sa naslovnicom “Afrique quitte le franc zone” [Afrika napustila zonu franka], nagoveštavajući budućnost u kojoj će neostvarena frankofona Afrika, raskidajući veze zavisnosti od francuskog franka morati sama da se adaptira svetskoj ekonomiji. Sili je napadnuta od strane pripadnika bande koji je obaraju i uzimaju joj štaku. Babu neuspešno pokušava da je povrati. Na njegovo pitanje: “Šta ćemo sada?”, Sili odgovara: „Nastavljamo dalje”. Podiže je na leđa i nosi kroz pijacu punu ljudi. Ostali prodavci se povlače iza štandova, ostavljajući samo zvuk Babuovih koraka da odzvanja hodnikom. Zaključak priče je da u društvima pogođenim nestabilnošću međunarodnih tržišta i lokalnom korupcijom ono što spasava jesu uzajamna pomoć i podrška, ne zavisnost i viktimizacija. Ukratko, Mambeti nam dopušta da pogledamo alternativni model razvoja, onaj koji se zasniva na oslanjanju na druge umesto na beskrupulozom takmičenju.

Mambeti je konstanto svestan odnosa između invalidnosti i siromaštva izazvanog tržištem, vezom koja se konkretizuje u sceni koja se odvija na doku “Goree”, referišući na notorno istoimeno ostrvo, luku robova u Zapadnoj Africi iz koje su robovi slati u Novi svet. Sili često posmatra mladić u kolicima koji u krilu drži veliki kasetofon i za nekoliko novčića pušta muziku. On igra ulogu svojevrsnog hora, njegova muzika pruža zabavu, čak i mesto otpora (pušta pesme koje slave afričke borce za slobodu), njegova perspektiva postaje tačka sa koje gledaoci vide Sili. Na kraju, Sili mora da se probije nepristupačnim terenom – ulicama punim rupa i bara i gomila smeća. Koncept “pristupačnosti” postaje neslana šala. Postaje jasno da zamlja opterećena otplatom stranih dugova nema prilike da uredi svoje trotoare i ivičnjake. Film se završava glasom muškog naratora: “I priča biva bačena u more”, prepuštajući publici da odgonetne njen kraj. Ipak, Sili izgovara poslednje reči: “Prvi koji diše će ići u raj”, pružajući iskupljujuću parabolu emancipacije kroz uzajamnu (ne stranu) pomoć. 

Drugi primer se tiče velikog broja novijih filmova, romana i pozorišnih predstava koje se bave temom međunarodne trgovine organima u kojoj ljudska tela postaju roba a delovi tela se razmenjuju po čitavoj planeti oslikavajući strukturne razlike izeđu siromašnih i bogatih. Nensi Šefer-Hjuz ukazuje da transplantacija organa, „ima mesto u transnacionalnom prostoru sa donorima i primaocima organa koji prate tokove kapitala i tehnologije u svetskoj ekonomiji.”^[32] Lorens Koen opisuje „pijacu bubrega” u Indiji na kojoj su mnogi stanovnici prodali svoje bubrege i gde se dnevne cene organa javno oglašavaju.^[33]

Narativi o transplantaciji pojačavaju veze između prostora tela i globalnog prostora kapitala, između tela koje se posmatra kao totalitet delova i prostora tehnologije i medija gde se ovi delovi prodaju, upakovani u ledene kutije koje se šalju širom sveta. Trgovina organima je stvar diskursa. Priče o otetoj deci, oskrnavljenim telima vojnika i bolničkih pacijentima sa pogrešnom dijagnozom za njihove organe dodaju mračni ton narativu prodaje organa, književni pod-žanr kojeg Šefer-Hjuz naziva „neo-kanibalizmom.”^[34]   

Možemo podeliti narativ transplantacije na dve forme. Prva, predstavljena u filmovima poput Slatkih prljavih stvari i Centralna stanica, mogu biti nazvane „organske priče dijaspore”. One postavljaju kontekst trgovine delovima tela unutar etnosfere transnacionalnih protoka rada, kriminala i moralne panike. U filmu Voltera Sejlsa Centralna stanica iz 1998. dečak siroče biva spašen od strane žene koja piše pisma na štandu za siromašne, nepismene stanovnike Rio de Ženeira. Njena odluka da spasi dečaka je motivisana strahom da će on postati žrtva beskrupulnoznih trgovaca delova tela u državi u kojoj svako postaje donor po rođenju. U filmu Stefana Frersa Slatke prljave stvari, prodaje organa se javljaju među migrantima radnicima u Londonu – od ljigavog brokera gospodina Huana, do Somalijca kome bubreg odstranjuje Okve, doktor i ilegalni migrant koji je u iskušenju da koristi svoje znanje ilegalno kako bi rešio svoje ekonomske probleme. Druga forma narativa transplantacije je futuristička, zamišljajući svet u kome je ideal zamena ostarelih i onesposobljenih delova tela novim, adaptira devetnaestovekovnu eugeniku za globalizovanu sadašnjost. Žetva Mandžule Padmanabhan deli likove na „Donore”, siromašne stanovnike Bombaja i „Primaoce”, bogate kupce, stanovnike prvog sveta.^[35] U filmu Endru Nikol Gataka čovek sa urođenom srčanom manom kupuje „čist” DNK od paraplegičara, koji je inače eugenički savršen muškarac, kako bi učestvovao u svemirskom programu. Ovakva naučna fantastika je predstava današnjice čija je kulturna funkcija da dovede u vezu medicinsku tehnologiju, rasističku nauku, informatiku i globalnu ekonomiju.

Slatke prljave stvari predstavlja moderni London u kome čitava populacija potiče iz imigracije, čiji stanovnici rade kao majstori, hotelska posluga, prostitutke, taksisti i pomoćni radnici u bolnicama. Film se fokusira na nigerijskog migranta, Okvea (Čuetel Edžiofor) koji je od doktora u Nigeriji spao na posao neprijavljenog radnika u londonskom hotelu. Ono malo sna uspe da uhvati na kauču svoje prijateljice migrantkinje Senaj (Odri Tatu), mlade Turkinje koja radi kao neprijavljena spremačica u istom hotelu. Popravjajući jedan od začepljenih toaleta otkriva ljudsko srce zaglavljeno u cevima i nakon razgovora sa svojim prijateljem koji radi u bolnici otkriva da menadžer hotela gospodin Huan održava crno tržište organa u hotelu. Kako je Okve ilegalno u zemlji i mora da zadrži posao, ne sme da ode u policiju, a menadžer mu preti deportacijom ukoliko ga prijavi. Na istin način na koji je trgovina organa nevidljiv deo svetske ekonomije, tako i njeni akteri moraju ostati nevidljivi „normalnosti” turističkog Londona.  

Prljave i lepe stvari, iz naziva filma, koje održavaju funkcionisanje hotela takođe omogućavaju marginalni opstanak ogromne migrantske radne snage. Oksimoron filma – srce u šolji – definiše postojanje pojedinaca čiji život propada u repetitivnom neisplativom radu čija tela postaju otpad pod konstantnim nadzorom. Romansu koju eventualno Okve i Senaj mogu da podele biva prekraćena prisustvom policije i mogućnošću deportacije. Nakon što biva primorana da pobegne iz hotela i dobija otkaz sa svog drugog posla u fabrici odeće, Senaj se hvata za poslednju slamku – nudi svoj bubreg gospodinu Huanu – u zamenu za pasoš i putovanje van zemlje. Okve shvata šta se dešava i nudi da sam izvede operaciju kako bi osigurao da se ispoštuju higijenski standardi. Oprema sobu sa predviđenim instrumentima ali daje anesteziju gospodinu Huanu i vadi njegov bubreg. Okve okončava operaciju uz pomoć Senaj i drugih prijatelja i isporučuje organ dileru. Kada broker u iznenađenju prokomentariše da ih nikada ranije nije video Okve odgovara: „O, da, jeste. Mi smo ti koji voze vaša kola, čiste vaše sobe i puše vaš kurčeve”.^[36] Ovo je živopisan opis statusa migranata u globalizovanoj ekonomiji. Nevidljivo ali neophodno telo migranta je kompromitovano tokom razmene bubrega sa bogatim klijentom čiji je život produžen.  

U jednom momentu Senaj pita Okvea zašto je došao u London, on odgovara: „To je afrička priča”. Misleći na post-kolonijalnu dijasporu Afrikanaca širom zapadnog sveta ali istovremeno i o dijaspori HIV/AIDS unutar Afrike. Postoji odnos između dve priče Afrike u smislu da siromaštvo i transnacionalno kretanje radništva pokreću obe. Koju formu uzima ova „afrička priča”? Mogu li zapadnjačke teorije o tekstualnosti i estetskoj koherentnosti obuhvatiti slučaj postkolonijalne afričke priče, pogotovo njen deo koji se tiče invalidnosti i razvoja? Najvažnije, na koji način kontekst AIDSa predstavlja izazov za podelu umetnosti i politike, kulturnih formi i društvenih pokreta? Ova pitanja se izravno postavljaju u projektima Pozorišta za razvoj u kojima su performansi centralni za pedagoške napore da se objasne vladine poltike ili zdravstvena pitanja.^[37] Iako su aktivisti ponekada skeptični i misle da je Pozorište za razvoj alatka državnih interesa, širi se priznanje njegovog značaja u adresiranju HIV/AIDS-a. Pozorište za razvoj podseća na druge forme aktivističkog teatra – „Aktos” Luisa Valdeza ili militantno pozorište Afro-američkog nacionalizma u SAD-u – koji kombinuju pedagogiju i angažman publike. Kao edukacija kroz zabavu ove nove kulturne forme predstavljaju izazov za formalističku estetiku, njihova neretko didaktička poruka i instrumentalni karakter elaborirani putem popularnih žanrova uključujući lutkarstvo, ples, hip-hop muziku, stripove, postere i pantomimu.  

Govoreći o filmu Kandahar referišem na Nafasino korišćenje kasete kako bi snimila svoje teško putovanje kroz pustinju; sada želim da zaključim pozivajući se na drugu kasetu, snimljenu u areni Pozorišta za razvoj čija funkcija, daleko od predstavljanja prognane unutrašnjosti, konstruiše imaginarnu zajednicu među putnicima. „Jiriba” je tridesetopminutna kaseta razvijena od strane nekolicine lokalnih NGO organicija i Kanadske agencije za međunarodni razvoj namenjena da bi bude distribuirana kamiondžijama koji pokrivaju rute u zapadno-afričkom „AIDS” koridoru.^[38] Ova naširoko popularna kaseta prikazuje dvoje Malijaca – Đeli Dauda Dembele i njegovu ženu Havu Dembele koji upozoravaju vozače na opasnosti seksualno prenosivih bolesti koristeći tradicionalno usmeno predanje i muzičku pratnju. Dauda priča priču o vozaču, Jiribi, kome prilazi lepa žena na stajalištu, Korotuma, i traži prevoz do sledećeg grada. Završavaju u hotelu i počinju da stupaju u odnos. Kada je Jiriba izvadio kondom, Korotuma ga proklinje zato što je pomislio da je ona prostitutka. Jiriba odražava govor o potrebi za oprezom: „Oboje putujemo često i upoznajemo ljude svaki dan. Ovaj kondom će zaštiti i tebe i mene. Jedva se poznajemo”. Uvređena, Korotuma odlazi i upoznaje drugog vozača Sejdua. Isti scenario se ponavlja osim što ovaj put Sejdu ne koristi kondom i završava zaražen HIV-om. Kada Jiriba poseti svog bolesnog prijatelja, saznaje da je Sejdu zarazio i druge žene kao i svoju suprugu te da je ona postala neplodna. Konačno, zbog svoje bolesti, Sejdu poverava svoj kamion svom štićeniku koji ga ubrzo krade ostavljajući Sejdua bez načina da opstane. Kroz priču Hava Dembele peva refren: „Putovala sam na istok, na zapad, na sever i na jug. Nikada nisam srela sličnu groznicu”.

Prisutno je više stilističkih elemenata kasete koji je povezuju sa tradicionalnim kazivanjem i ovu priču čine više od poziva na oprez. Pevač se prikazuje kao „zaštitnik kamiondžija” i poziva na međusobnu solidarnost tokom dugih noćnih šetnji. Par Dembele pored uloge kazivača priče je prisutan i kao deo glumačke postave. Daoda hvali doktore  Zapadne Afrike i pominje stajališta, gradove i zdravstvene centre na koje će vozači naići. Hvali i službe za pomoć na putu koje „pomažu vozačima kada se pokvare”.^[39] 

„Jiriba” postavlja provokativna pitanja o mestu umetnosti u doba globalizacije. Kaseta postoji u međuprostoru nekolicine kulturnih formi, arhaičnih i modernih. Ona je, po rečima Džejmsa Kliforda, forma „kulture putovanja”, premošćuje nacionalne, etničke i lingvističke granice, povezuje vozače iz različitih teritorija koje su deo istih ruta i potencijalnih HIV infekcija.^[40] Douda i Hava mogu računati na njihovu slavu kao kazivača priča kako bi validirali poruku i usputnu legitimaciju NGO organizacija koje su sponzorisale kasetu. Tako priča o oprezu iz „Jiribe” iako jednostavna na površini, sjedinjuje priču Afrike i AIDS-a u jedno.

Amerikanci sa invaliditetom u doma globalizacije

Do sada sam stavljao akcenat na načine na koje invaliditet – poput estetike – propituje ideje telesnosti i kognitivne normalnosti. Kulturološke forme poput onih pomenutih u tekstu nam dozvoljavaju da preispitamo globalizaciju putem onoga što nazivam optikom invaliditeta, koja nam poput mračne komore dopušta da izvrnemo sliku. U SAD-u uživamo prednosti legalnih statuta poput Amerikanaca sa invaliditetom (ADA) – kao i odeljka 504 Akta o rehabilitaciji iz 1973. i Akta o obrazovanju osoba sa invaliditetom iz 1975. – koji pružaju sigurnost za one koji bi inače skliznuli na marginu. Ovakva sigurnost je privilegija koju bogata zemlja može i treba da priušti ali za rezultat ima da „univerzalni dizajn” ostaje umnogome koncept za prvi svet umesto globalna realnost. Kao i svi oblici zakonske zaštite ADA je podložna promeni. Trenutna politička klima naklonjena biznisu može ozbiljno da ih ugrozi. Vrhovni sud je odbacio žahtev za proširenje zaštite na osobe koje pate od prolaznog invaliditeta (visokog krvnog pritiska, kratkovidosti) ili slučajeva koji idu protiv državnih statuta. Poraznija činjenica je da presude u okviru ADA zaštite idu u korist poslodavaca – njih 95%. Ovo je navelo mnoge u pokretu za prava osoba sa invaliditetom da zaključe da se ove odluke baziraju na interesu za uštedama umesto na interesu podnosioca prijava.  U doba privatizovanog zdravstva, restrikcija primarne zdravstvene zaštite i povlačenja socijalnog osiguranja, ADA može postati simbolički dokument a ne primer za slediti.^[41]

U uvodu sam opisao invaliditet kao niz mesta u koja je uključeno i telo ali se proširuju na javnu arenu komunkacije i institucija. Ako razmišljamo o ivaliditetu kao da je on lociran u društvenim barijerama, a ne u pojedincima, onda se on mora posmatrati kao pitanje društvene pravednosti. Rešenje za ovo pitanje po Nensi Frejzer uključuje spajanje politika priznanja sa politikama redistribucije, teorija pravde baziranim  na kulturološkim identitetima i na preraspodeli materijalnih resursa utemeljenoj na tim identitetima.^[42] Invaliditet može biti lakmus test za ovakvu sintezu. Priznanje dece sa smetnjama u razvoju zahteva, po rečima Majkla Berubea pristup, „besplatnom i prikladnom javnom obrazovanju u nerestriktivnoj sredini”^[43] Priznanje invaliditeta kao građanskog prava podrazumeva da osoba ima pravo da pristupi objektima, učionicama i sudovima gde su ova prava poznata i ostvariva.^[44] Kako Berube kaže, ako bi se ADA tumačio kao, „širok spektar građanskih prava koja se odnose na celokupnu populaciju, onda bi se pravo osoba sa invaliditetom posmatralo ne kao njegov marginalni deo već kao njihovo krajnje ostvarenje.”^[45]

Prilagođavajući ove uvide, sugerisao bih da ukoliko bismo posmatrali invaliditet kao predmet globalnih ljudskih prava umesto kao zdravstveni problem, možda bi ADA mogla poslužiti kao putokaz za unverzalni dizajn u svom najboljem izdanju. Umesto uskog posmatranja globalizacije kao prilike za pristup čipovima, telefonskim linijama, sirovinama i  jeftinoj radnoj snazi, mogli bi je posmatrati kao nešto što se tiče svih nas koji imamo telo, kao inkluzivni princip obećan od strane ADA ali postavljen šire of nacionalne jurisdikcije. To bi podrazumevalo priznanje od strane bogatijih zemalja, da pristup zdravlju, javnim prostorima, društvenoj pravdi ne može da zavisi od interesa privatnog sektora ili moralnih i ideoloških restrikcija. Takvo priznanje verovatno neće uskoro doći tako da moramo da usmerimo pogled ka savezu lokalnih zajednica, crkvenih grupa, nevladinih organizacija, zdravstvenih centara i društvenih kampanja koje su formirale vitalan globalni pokret za prava osoba sa invaliditetom. Pod sloganom: “Ništa o nama bez nas samih”, ova mreža politički nesvrstanih organizacija pruža pristup znanju o ekonomskom sistemu koji često meša “razvoj” sa “rastom”.

preveo sa engleskog Nemanja Pantović

[1]James I. Charlton, Nothing About Us Without Us: Disability, Oppression and Empowerment. (Berkeley: U of California Press, 2000), p. 8. Videti takođe: Lennard Davis, Enforcing Normalcy: Disability, Deafness, and the Body (London: Verso, 1995), p. 7.

[2] Brojke citirane u: Dying for Growth: Global Inequality and the Health of the Poor, ed. Jim Young Kim et al, (Monroe, Maine: Common Courage Press, 2000), p 4.

[3] Paul Farmer, “Introduction.” Global AIDS: Myths and Facts. (Cambridge: South End Press, 2003), p. xvii.

[4] Dying for Growth, p. 25.

[5] Louise Bourgault, Playing for Life: Performance in Africa in the Age of AIDS. (Durham: Carolina Academic Press, 2003), p. 261.

[6] James Charlton, “The Disability Rights Movement as a Counter-Hegemonic Popular Social Movement.” Unpublished MS, p. 5. Vidi i: David Levi Strauss, “Broken Wings,” u Between the Eyes: Essays on Photography and Politics (New York: Aperture, 2003), pp. 56–64.

[7]Nayan Shah, Contagious Divides: Epidemics and Race in San Francisco’s Chinatown (Berkeley: U of California Press, 2001).

[8] Chris Holden and Peter Beresford, “Globalization and Disability,” Disability Studies Today, ed. Colin Barnes, Mike Oliver, and Len Barton (London: Polity Press, 2002), p. 194.

[9] On “structural violence,” see Johan Galtung, “Violence, Peace and Peace Research.” Journal of Peace Research 3 (1969), p. 171. Vidi i: Dying for Growth (pp. 102-4) & Paul Farmer, Pathologies of Power: Health, Human Rights, and the New War on the Poor (Berkeley: U of California Press, 2003), pp. 29–50.

[10] Ovaj se oglas pojavio u Scientific American 231:1 (July 1974), p. 9.

[11] Vidi na primer: Lennard Davis, Bending Over Backwards: Disability, Dismodernism and Other Difficult Positions (New York: New York U Press, 2002), p. 25.

[12] Za raspravu o globalnoj invalidnosti iz ugla durštvenih nauka videti: Brigitte Holzer, Arthur Vreede, Gabriele Weight, ed. Disability in Diff erent Cultures: Refl ections on Local Concepts (New Brunswick: Transaction Publishers, 1999); Benedicte Ingstad and Susan Reynolds Whyte, ed. Disability and Culture (Berkeley: U of California Press, 1995); Mark Priestley, ed. Disability and the Life Course: Global Perspectives (Cambridge: Cambridge U Press, 2001).

[13] J. Hanks qtd. in Colin Barnes and Geof Mercer, Disability (London: Polity Press, 2003), p. 135.

[14] Arjun Appadurai, Modernity at Large: Cultural Dimensions of Globalization (Minneapolis: U of Minnesota Press 1996), p. 33.

[15] Keith Wailoo, Dying in the City of the Blues: Sickle Cell Anemia and the Politics of Race and Health (Chapel Hill: U of North Carolina Press, 2001), p. 6. O prostoru bolesti vidi: Keith Wailoo, “Inventing the Heterozygote: Molecular Biology, Racial Identity, and the Narratives of Sickle Cell Disease, Tay-Sachs, and Cystic Fibrosis.” Race, Nature, and the Politics of Diff erence, ed. Donald S. Moore, Jake Kosek, and Anand Pandian (Durham: Duke U Press, 2004), pp. 236-53. Charles Rosenberg and Janet Golden, eds. Framing Disease: Studies in Cultural History (New Brunswick: Rutgers U Press, 1992).

[16] Fabrike u kojima se najčešće sklapaju polugotovi i gotovi proizovodi od delova i sirovima uvezenih iz SAD i vraćaju nazad na tržište SAD. prim. prev.

[17] Howard Frumkin, Mauricio Hernandez-Avila, Felipe Espinsoa Torres, “Maquiladoras: A Case Study of Free Trade Zones.” Occupational and Environmental Health 1.2 (April/June, 1995): 96-109. Vidi takođe: Joel Brenner, Jennifer Ross, Janie Simmons, and Sarah Zaidi, “Neoliberal Trade and Investment and the Health of Maquiladora Workers on the U.S.-Mexico Border.” Dying for Growth, pp. 261–90.

[18] Keith Wailoo, Dying in the City of the Blues, 10–11.

[19] David T. Mitchell and Sharon L. Snyder, Narrative Prosthesis: Disability and the Dependencies of Discourse (Ann Arbor: U of Michigan Press, 2001).

[20] Ato Quayson, Calibrations, p. 117.

[21] David Held and Anthony McGrew, ed. The Global Transformations Reader: An Introduction to the Globalization Debate (Cambridge: Polity, 2000); Jim Young Kim, et al, Dying for Growth; Rob Wilson and Wimal Dissanayake, ed. Global/Local: Cultural Production and the Transnational Imaginary (Durham: Duke U Press, 1996; Amitava Kumar, ed. World Bank Literature (Minneapolis: U of Minnesota Press, 2003); Fredric Jameson and Masao Miyoshi, ed. The Cultures of Globalization (Durham: Duke U Press, 1999; Joseph E. Stiglitz, Globalization and its Discontents (New York: Norton, 2003).

[22] Gillian Hart, Disabling Globalization: Places of Power in Post-Apartheid South Africa (Berkeley: U of California Press, 2002).

[23] Richard Wolff , “World Bank / Class Blindness,” World Bank Literature, ed. Amitava Kumar (Minneapolis: U of Minnesota Press, 2003), pp. 174–83.

[24] Walt Bogdanich and Eric Koli, “2 Paths of Bayer Drug in 80’s: Riskier Type Went Overseas.” New York Times (May 22, 2003), C5.

[25] Naspram toga Kuba je započela skrinig program HIV-a rano, odmah kada se posumnjalo da se ovaj virus prenosi putem krvi. Prema Polu Farmeru, 1983. godine, Kuba je „zabranila uvoz vaktora VIII i drugih hemo-derivata, a Ministarstvo zdravlja naredilo je unuštavanje dvadeset hiljada jedinica krvnih proizvoda“. Ovi postupci rezulitrali su najmanjom stopom infekcije HIV-om u zapadnoj hemisferi.  Farmer, Pathologies of Power, 70.

[26] Nuria Homedes, “Th e Disability-Adjusted Life Year (DALY) Defi nition, Measurement and Potential Use.” Human Capital Development and Operations Policy Working Papers available at http://www.worldbank.org/html/extdr/hnp/hddfl ash/ workp/wp_00068.html, 3. Vidi takođe: David Wasserman et al. eds. Quality of Life and Human Diff erence (Cambridge: Cambridge U Press, 2005).

[27] Homedes, 8.

[28] Nirmala Erevelles, “Disability in the New World Order: The Political Economy of World Bank Intervention in (Post/ Neo)colonial Context.” (Unpublished manuscript, p. 5) 128 Michael Davidson

[29] Videti: Lisa Lowe, “The Metaphoricity of Globalization.” Unpublished MS, p. 3.

[30] O devalvaciji videti: Manthia Diawara, “Toward a Regional Imaginary in Africa.” World Bank Literature, p. 65.

[31] O kulturnoj funkciji zapadnoafričkih tržišta videti: Diawara, pp. 73–80.

[32] Nancy Sheper-Hughes, “The End of the Body: Th e Global Traffi c in Organs for Transplant Surgery,” available at http://www.sunsite.berkeley.edu/biotech/organsswatch/pages/cadraft .html

[33] Lawrence Cohen, “Where it Hurts: Indian Material for an Ethics of Organ Transplantation.” Daedalus 128:4 (Fall, 1999), pp. 4–5.

[34] O glasinama i trgovini organima videti: Scheper-Hughes, “Theft of Life: Th e Globalization of Organ Stealing Rumours.” Anthropology Today, vol. 12, no. 3 (June, 1996), pp. 3–11; Claudia Castaneda, Figurations: Child, Bodies, Worlds (Durham: Duke U Press, 2002)..

[35] Manjula Padmanabhan, Harvest. Postcolonial Plays: An Anthology, Ed. Helen Gilbert (London: Routledge, 2001), pp.214–49.

[36] Stephen Frears, Dirty Pretty Things (Miramax and BBC Films, 2003).

[37] O Pozorištu razvoja videti: African Theatre in Development, ed. Martin Banham, James Gibbs, Femi Osofisan, ed. (Bloomington, U of Indiana Press, 1999); Politics and Performance: Theatre, Poetry and Song in Southern Africa, ed. Liz Gunner (Johannesburg: Witwatersrand U Press, 2001); Louise M. Bourgault, Playing for Life: Performance in Africa in the Age of AIDS (Durham: Caroline Academic Press, 2003).

[38] O Jiribi se raspravlja u: Bourgault, Playing for Life: Performance in Africa in the Age of AIDS, pp. 132

[39] CD-ROM ide uz knjigu, na kome su snimci predstava, plesova, pesama i “edutainment” performansa.

[40] Bourgault, p. 137.

[41] James Cliff ord, Routes: Travel and Translation in the Late Twentieth-Century (Cambridge: Harvard U Press, 1997).

[42] Dokumentacija o pravnim odgovorima na ADA mogu se videti u: Backlash Against the ADA: Reinterpreting Disability Rights, Linda Hamilton Kriger, ed. (Ann Arbor: U of Michigan Press, 2003).

[43] Nancy Fraser, Justice Interruptus: Critical Reflections on the ‘Postsocialist’ Condition (New York: Routledge, 1997), p. 12.

[44] Michael Berube, “Citizenship and Disability.” Dissent (Spring, 2003), p. 3.

[45] Berube, p. 3.