Petar Matović – Mrtva priroda sa kafom [književna.mašina]



MRTVA PRIRODA SA KAFOM

Podigao sam se u monohromatsko jutro,
crveni isprani krovovi remete paletu
i nadiru kroz krošnje u prozore: mrtva
priroda sa kafom. Tamo ugalj ne okleva
u formacijama dimnjaka, izvija se poput
kratkih, suviše eliptičnih rečenica Boga.
Nedostaje miris, onaj dugotrajni iz veša
na terasi. Tastatura kazuje više od glasnih
žica. Sećam se divljači u retrovizoru
dok uzmiče sa zavejanog puta. Ovo nije
grobnica, ovo je krematorijum u kojem sam
živi pepeo, pa rasejanje. Ali nisam polen, ni
gnojivo. Snove preživljavam poput košmara.

PREDAH SMO IZMEĐU KRIZA

Otvaraju se vrata, i svetlost zareže

opustele predmete. Smrknuto meblo

fotelje primilo bi me u blagi zagrljaj

prašine. U kaminu, bukovina pucala

kao prejaki smisao. Topli dimovi, topli

dimovi iz sećanja, nek se pripreme

novembar, troma kiša i ljubavi

što se goje u neočišćenim dimnjacima.

Mi smo bol u želucu, kažem za pustom

trpezom, ili tek predah između kriza.

Breze govore o žudnji za severom,

umnoženim alergenima, to su zastave

nikad prežaljene domovine voljenih

bolova. Postajemo srebro patinirano

pod mesečinom, negde u pozadini

istrajno prede anksioznost, ne mačka,

i tišina kuca poput infarktnog srca.

LATICE

Vrata, i sadašnjost odlazi kao ti

u njenom plaču: u Eufrat bujaju

aprilske barice, te suze su ljudi

što se guraju u autobuse, đaci

koji trče preko pružnih prelaza,

lišće razvejano metlom, nikada

kiše nisu toliko trajale u prestonici,

uz vetar što drmusa prozore, a potop

dolazi iz tebe, u isprane boje

raznolikih fasada i ukrasnog bilja,

u porodična svetla udaljenih stanova,

i ne prestaje ni u leto, ni u jesen,

ni u tišini.

Vrenje melanholije, i svetlo

povlači se u zagaslo plavu, tvoj

puls zauvek pobegao u njom

dodirnute predmete, ti duboki

ritmovi kažu jezu na vratu, na

nakostrešenoj tkanini nameštaja,

soba raspeta beznadežnije od Isusa,

i grad teče vrevom, plutajućim

ostrvima bez sna, pustoš stiže

iz zagušenog saobraćaja, iz radosti

činovnika na kraju radnog dana,

stihiji obuća na pločnicima.

Vaše bujice se ne preplavljuju,

sada to su drugačiji slivovi

što ne prate pad geografije, slike

sećanja ostaju kao vakuum, i

zgrade pored kojih promičete

postaju stalno sivilo, nedodirnute

suncem i senkama. Kroz zatvorena

vrata ulazi praznina i opomena.

Predmeti se muče dok ćute. Otkucaji

šapuću: čuj organe, pomiri se

sa unutrašnjostima – umiraće u tim

pljuskovima i korenovi, ne samo

latice.

VITKO TELO

Pravi pesnici nisu više debeli. Za doručak

piju smutije, ne puše, trče polumaratone,

idu na jogu. Chil sa slušalica isključuje ih

od staničnih čekaonica dok pišu, a pišu

sa vrelim procesorom na mudima, bez

bola. Pravi pesnici su potentni i više

ne varaju žene. Žude za vukojebinama,

kaljevom peći i ergonomskim stolicama.

Ne flertuju sa nacionalistima, recikliraju

otpad, ne kupuju u hipermarketima. Pravi

pesnici su uvereni vegani, vare tek leća i

druga zrnevlja. Pravi pesnici nisu više debeli,

odjekuje mi umorno u snu, dok se moje

vitko telo provlači kroz ribarsku mrežu,

kroz praznu ključaonicu, kroz uši kamile.

Cereka se cinično i šapuće mi šta su

pravi pesnici!


Petar Matović rođen je 1978. u Užicu, završio je studije srpske književnosti u Beogradu. Piše poeziju i eseje, objavljuje u periodici, zastupljen je u više antologija u zemlji i inostranstvu, pesme su mu prevedene na više jezika. Objavio je zbirke pesama: „Kamerni komadi“ (1996); „Koferi Džima Džarmuša“ (2009; prevedena izdanja: „Walizki Jima Jarmusha“, Maximum, Kraków, 2011, „Les maletes de Jim Jarmusch“, La Cantarida, Palma de Mallorca, 2013); „Odakle dolaze dabrovi“ (2013), „Iz srećne republike“ (2017), „Ne hleb, već morfijum – izabrane pesme“ (Zagreb, 2019) „Од среќната република“ (Skoplje, 2020) i „O sadašnjosti i sedativima“ (Novi Sad, 2021). Dobitnik je stipendija: „Gaude Polonia” (2013) Ministarstva kulture Republike Poljske, „Baltičkog centra za pisce i prevodioce“ (Vizbi, Švedska, 2015), „Traduki“ (Split, 2016), „Kultukontakt“ (Beč, 2017) i „Q21“ (Beč, 2017). Poezija mu je prevedena na poljski, engleski, nemački, ruski, francuski, italijanski, španski, katalonski, portugalski, galicijski, švedski, rumunski, makedonski, slovenački, slovački, mađarski, Dobitnik je nagrada „Treći trg“ (za „Kofere Džima Džarmuša“), „Branko Miljković“ za zbirku pesama „Iz srećne republike“ i Pero despota Stefana Lazarevića. Živi u Požegi (Srbija).

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *