Internacionalizam i kosmopolitizam, jedna paralaksa – Etjen Balibar [esej]



Uvodna re─Ź prevodioca

 

Ovde se radi o jednom preglednom, informativnom tekstu, koji predstavlja sa┼żeto i hronolo┼íko mapiranje internacionalizama i kosmopolitizama. ─îini mi se bitnim jer se te ideje danas neretko uzimaju povr┼íno, ─Źime slabe kao protiv-argumenti rasizmu, nacionalizmu, ali i ┼íire gledano ÔÇô kapitalisti─Źkom tipu globalizacije koji ┼żivimo. ─îesto se previ─Ĺaju ili zanemaruju mnogostrukost njihovih (istorijskih) oblika, slo┼żenost njihove istorijske geneze, kao i otovrena pitanja njihovog prakti─Źnog i realnog ostvarivanja.

Iako poprili─Źno gust, tekst ima jasnu trodelnu strukturu ─Źiji prvi deo izla┼że genezu kocepta internacionalizma, vezanog, pre svega, za internacionalne radni─Źke pokrete. Zatim se, u drugom delu, otvara pitanje kantovskih i humboltovskih koncepcija kosmopolitizma, odnosno kosmopolitike, ali i njihovih potonjih elaboracija, da bi fokus tre─çeg dela bio na dvadesetovekovnim i savremenim oblicima kosmopolitizma ÔÇ×odozdoÔÇť i ÔÇ×odozgoÔÇť, odnosno onim koji kreiraju menad┼żerske elite, s jedne strane, i narodnim ili ÔÇ×vernakularnimÔÇť kosmopolitizmima, s druge strane. Te tri celine pra─çene su zaklju─Źnim i kriti─Źkim osvrtom na prepreke i perspektive za aktuelnu (ali i jednu novu) kosmopolitiku, odnosno internacionalizam. Iako su Balibarova postmarksisti─Źka stanovi┼íta o─Źigledna, njegovi kriti─Źki uvidi nisu previ┼íe nametljivi tako da pregledni i mapiraju─çi karakter teksta ne trpi zbog njih. Pitanje koje sam pak sebi postavio, osvr─çu─çi se i na same Balibarove kriti─Źke stavove, ti─Źe se toga ┼íta levi─Źarskim refleksijama danas nedostaje u poku┼íaju da apstrakcije kosmopolitizma iznedre i sprovedu u delo, u ovom vremenu koje nas li┼íava utopije. Tekst svakako jeste dobra polazna ta─Źka za dalja razmi┼íljanja u tom pravcu.

┬áIako istorijski gledano nismo imali direktnih dodira sa vi┼íevekovnim ustrojavanjem kolonijalnog sveta, u jugoslovenskim okvirima smo, na neki na─Źin, bili deo njegovog dokidanja i preobra┼żavanja. Taj postkolonijalni svet je danas na┼ía (globalna) realnost i njegovi se fenonmeni ne daju u potpunosti razumeti bez tog ┼íireg, globalnog konteksta. Ovaj prevod, dakle, vi┼íe je poziv na dalja prevo─Ĺenja, jer neke od tekstova i koncepata bitnih za razumevanje ÔÇ×aktuelnog kosmopolitskog stanjaÔÇť jo┼í nemamo u prevodu, ┼íto ote┼żava da se oni misle i preosmi┼íljavaju u sopstvenom kontekstu i u srazmeri sa sopstvenim internacionalisti─Źkim i kosmopolitskim tradicijama.

 

*

 

Umesto izlaganja o jednoj doktrini, ovo poglavlje izgleda─çe vi┼íe kao bele┼íka jednog istra┼żivanja, koja raspore─Ĺuje reference, po meni nazaobilazne[1], za neke od hipoteza iz ove faze istra┼żivanja. To je, po mom mi┼íljenju, neizbe┼żno, pre svega, jer je moje izlaganje iz 2004. godine ÔÇô razra─Ĺeno za akademske potrebe, pa potom i izlo┼żeno pred me─Ĺunarodnim organom (UNESKO) ÔÇô zahtevalo ispravke i dodatke, iako je bilo dobar uvod u problematiku. Treba da pojasnim razloge zbog kojih mi se ─Źini da dualnost ÔÇ×univerzalisti─ŹkihÔÇť jezika koje smo nasledili ne predstavlja smetnju, ve─ç re┼íenje problema, u konjunkturi i sredini u kojima se mo┼że ustvrditi da ─çe politika emancipacije biti planetarna ili je ne─çe biti.

Izme─Ĺu re─Źi i koncepata, odnos nikada nije jednostavan, on zavisi od raznih upotreba, koje su upisane u kontekste, a time i u neku istoriju. U prisustvu ove dve re─Źi, kosmopolitizam i internacionalizam, od kojih je jedna veoma stara, ali je danas predmet mnogih prizivanja (─Źesto ide uz odredbe poput ÔÇ×demokratski kosmopolitizamÔÇť, ÔÇ×kosmopolitizam razlikaÔÇť, ÔÇ×vernakularni kosmopolitizamÔÇť), dok je druga, tipi─Źno moderna, oble┼żena upotrebama koje su postale problemati─Źne, nije mogu─çe odlu─Źiti se a priori ni da li one proizlaze iz heterogenih polja, ni da li bi tebalo da se stope u dedukciji koja dokazuje njihovu sinonimiju (i po potrebi ih podvodi pod tre─çi pojam kao ┼íto je ÔÇ×univerzalizamÔÇť). Ispitivanje savremene literature (za mene, po prirodi stvari, ograni─Źene na par bliskih jezika) odmah otkriva sna┼żne antiteze, ali i zna─Źanje zamene tako─Ĺe, kao i manja ili ve─ça preklapanja. Moj izbor ovde pada na sakupljanje svih promenjivosti pod figurom paralakse (pozajmljena od Kod┼żina Karatanija [Kojin Karatani])[2], odnosno nepodudarnosti koju u jedan te isti pejza┼ż unese pomeranje, ─Źak i neosetno, ta─Źke gledi┼íta. A samu tu nepodudarnost ┼żeleo bih da okarakteri┼íem kao ono ┼íto omogu─çuje shvatljivost prikrivenog pitanja ÔÇô pitanja politike koja bi postala kosmopolitika u okviru savremene goblizacije, ne s ciljem da naglasi njene ekstremno nasilne osobine, ve─ç da im suprotstavi otpore i alternativu koji su delotvorni. Zapravo sam uveren da ni otpori, ni alternativa, ne mogu da proiza─Ĺu iz nacionalizma, koji je, danas, svugde u usponu. Zadr┼żivi uspon? That is the question…

Treba da bude jasno da se u ovo ne upu┼ítam iz razloga ─Źiste semanti─Źke znati┼żelje, ve─ç zbog razloga koji su od najve─çe aktuelnosti i izazova koje nam ona name─çe. Bilo da se radi o stvaranju koalicije snaga koja bi omogu─çila stabilizaciju (odnosno obrtanje) toka ÔÇ×velikog klimastkog poreme─çajaÔÇť, ili da se radi o ostvarivanju ÔÇ×politike vrsteÔÇť povodom pitanja kao ┼íto je pandemija Covida-19 (sa dru┼ítvenim i zdravstveim katastrofama koje ona proizvodi), ili ─Źak o regulaciji me─Ĺunarodne mobilnosti koja bi okon─Źala prakse eliminacije migranata, sa svim tim katastrofama, koje nisu budu─çnost, nego nam se upravo de┼íavaju, treba se suo─Źiti iz planetarne perspektive. U toj perspektivi spajaju se kosmopolitska vizija interesa ─Źove─Źanstva, shva─çenog kao jedno ÔÇ×sveÔÇť, i praxis kolektivne mobilizacije koji slobodno prelazi granice i ─Źini da kod vladara, ┼íto glasnije mogu─çe, odzvanja glas podanika, a po potrebi i njihova pobuna[3]. Nacionalna pripadnost nije okvir, niti je a fortiori upravljaju─ça norma, ve─ç jedan od problema te politike. Jedan takav izbor politike vidno je neodlo┼żan i javlja se u specifi─Źnim uslovima, ali ne datira od skora. Nisu ga svi, me─Ĺutim, obja┼ínjavali na isti na─Źin.

 

Internacionalizmi: iz veka u vek

 

Po─Źnimo sa paradoksima ─Źije ime internacionalizam danas nosi. Usko je vezan za marksisti─Źku tradiciju i za uspone i padove njenog ostvarivanja od strane radni─Źkog pokreta u XIX i XX veku, iako je, po analogiji ili po antitezi, mogao biti primenjen i na druge pokrete i istorijske aktere. Tako mo┼żemo da govorimo o internacionalizmu kapitala (koji je ina─Źe, mo┼żda i bio reakcija na radni─Źki internacionalizam)[4]. Stvar je, me─Ĺutim, u tome da se on kod Marksa nigde ne pojavljuje, ─Źak ni na onoj stranici Komunisti─Źkog manifesta (1848) na kojoj smo nau─Źili da izraz tog internacionalizma prona─Ĺemo u samoj sr┼żi ideje o antikapitalisti─Źkoj revoluciji. Statuti i manifesti Me─Ĺunarodnog udru┼żenja radnika (ÔÇ×Prve internacionaleÔÇť osnovane u Londonu 1864. godine) izla┼żu njegovu ideju i program (koji je ve─ç promenio sadr┼żinu) pod istim partijskim parolama, ali ne koriste─çi jo┼í taj termin[5]. Zapravo, u Manifestu, parola ÔÇ×Proleteri svih zemalja, ujedinite se!ÔÇť ima transnacionalni domet, pre nego internacionalni, pogotovo ako je istina da ÔÇ×radnici nemaju otad┼żbinuÔÇť, i da je klasna pripadnost kod njih istisnula nacionalnu pripadnost (─Źak iako predstoje─çi demokratski program mora biti prilago─Ĺen svakom pojedina─Źnom nacionalnom kontekstu, ┼íto je mo┼żda i kontradiktorno). Nasuprot tome, 1864. godine ve─ç se radilo (kao ┼íto ─çe to biti slu─Źaj sa ÔÇ×Drugom internacionalomÔÇť) o stvaranju saveza udru┼żenja i pokreta definisanih u ÔÇ×nacionalnimÔÇť okvirima. A fortiori, izraz proleterski internacionalizam, koji sam koristio za tuma─Źenje poznate parole ÔÇ×Proleteri svih zemalja, ujedinite se!ÔÇť, ne bi se dao prona─çi kod o─Źeva osniva─Źa. Danas mislim, ogra─Ĺuju─çi se od novijih istra┼żivanja, da je sintagmu ÔÇ×proleterski internacionalizamÔÇť stvorio politi─Źki i pedago┼íki aparat Kominterne (ÔÇ×Tre─çe internacionaleÔÇť), tako da svoj legitimitet i autoritet uspostavi na dvostrukoj retrospektivnoj viziji ÔÇô onoj o povratku na prvobitnu komunisti─Źku ideju, s onu stranu uru┼íavanja evropskog socijalizma pridru┼żenog nacionalnoj bur┼żoaziji i njenom ÔÇ×svetom savezuÔÇť, i onoj o strategiji diktature proleterijata kao probnom kamenu klasne politike koja bi zaista preduzela revoluciju protiv kapitala (ÔÇ×proleterski internacionalizamÔÇť ─Źini dakle par sa ÔÇ×proleterskom demokratijomÔÇť)[6]. Organizacija proiza┼íla iz ruske revolucije, koja se predstavljala kao potencijalno svetska, je uz pomo─ç te dvostruke vizije uspela da utemelji svoje u─Źenje (ÔÇ×lenjinizamÔÇť) i da svojim pristalicama svih nacionalnosti podari ose─çaj da su bili vinovnici jedne zajedni─Źke istorije, sposobne da preobrazi svet za kratko vreme. Odmeravanje ovog diskurzivnog delovanja ne zna─Źi proglasiti neva┼że─çim neko novno ─Źitanje Marksa i njegovog nasle─Ĺa u znaku ÔÇ×proleterskog internacionalizmaÔÇť, kao da se radi o obmani ili iluziji, ve─ç nas obavezuje da si─Ĺemo s neba ideja kako bismo zajedno razmotrili internacionalisti─Źke parole i zna─Źenje koje su one poprimile u nizu politi─Źkih upotreba, gde je kontinuitet zna─Źenja predmet stalne rasprave u prelomnim istorijskim ta─Źkama.

Zapravo, istorija proleterskog internacionalizma je jedna velika tragedija u vi┼íe ─Źinova. Govorio sam o tome na drugim mestima, a ponovi─çu i ovde, imaju─çi na umu sna┼żnu kontradikciju koja se zame─çe izme─Ĺu vrhunaca vrline (stoji─Źki i makijavelisti─Źki pojam koji ra─Ĺe koristim od pojma moralnosti) dosegnutih u komunisti─Źkom subjektivitetu borbenih internacionalista (naro─Źito u borbi protiv fa┼íizma) i vrhunaca cinizma predstavljenih kroz njegovu instrumentalizaciju u interesu Dr┼żave i ÔÇ×┼íovinizma velike mo─çiÔÇť u SSSR-u i drugde, koji je u potpunosti obrtao smisao internacionalizma. Izme─Ĺu tih dvaju vrhunaca, svoje mesto je o─Źigledno zauzeo (to nikad ne treba zaboraviti) neuspeh onoga ┼íto se zove Weltrevolution i ostvarivanje (pre nego ┼íto ga je Staljin teoretizovao na svoj na─Źin) ÔÇ×socijalizma unutar jedne zemlje[7]ÔÇť. S jedne strane, intenzivno delatno i pro┼żivljeno iskustvo bratstva, u raznim formama, manje ili vi┼íe organizovanim i delotvornim (poput Internacionalnih brigada tokom ┼ípanskog gra─Ĺanskog rata). To iskustvo u prvi plan stavlja solidarnost s drugom radnikom, seljakom, intelektualcem, sa tla─Źenim ili mu─Źenim strancem, koja ide i do herojske sposobnosti negiranja sopstvene nacionalne pripadnosti u ime razloga onih ljudi koje tla─Źi ili istrebljuje Dr┼żava ─Źiji smo i sami gra─Ĺani i gra─Ĺanke. S druge strane je ÔÇô u potrazi za hegemonijom ÔÇô imenovanje jedne nacije koja je pod opsadom, poput ÔÇ×otad┼żbine socijalizmaÔÇť (ili revolucije), a to po potrebi mo┼że biti i protiv neke druge nacije (to je slu─Źaj ÔÇô dramati─Źno do┼żivljen od strane moje generacije ÔÇô sa nadmetanjem izme─Ĺu SSSR-a i Kine za prisvajanje solidarnosti koju ─çe borba Vijetnamaca protiv ameri─Źke invazije podsta─çi u ─Źitavom svetu). To izopa─Źavanje de┼íavalo se na svim nivoima organizacije, gde se, od tada, pravila slobodnog pristanka na borbu vi┼íe ne razlikuju od dobrovoljnog pot─Źinjavanja. Radi se o jednom masovnom i trajnom istorijskom i moralnom fenomenu, ─Źiji je opseg danas te┼íko zamisliv i ─Źiji razlozi mogu da budu u neograni─Źenom nasilju pri su─Źeljavanju sa protivnikom (naro─Źito u periodu fa┼íizma, koji nas zanima), ali tako─Ĺe i u slepoj mrlji u oku same proleterske ideologije. Trebalo bi odvojiti vremena i ispratiti analizu koja posledice toga povezuje sa velikim politi─Źkim aporijama proiza┼ílim iz istorije internacionalnog komunisti─Źkog pokreta u XX veku (ne svode─çi sve odmah na izvrtanja i gre┼íke u analizi[8]), poput kolebljivosti, s jedne strane, u kojoj se zatekla Kominterna i partije koje su proistekle iz nje, izme─Ĺu sekta┼ítva (ili purizma) na─Źela ÔÇ×klasa protiv klaseÔÇť i koja vodi proletarijat u izolaciju, a ponekad i u uni┼ítenje, i populizma Narodnog fronta s druge strane, koji mu omogu─çava da fa┼íizam odr┼żi neuspe┼ínim i da bur┼żoaziji nametne su┼ítinske demokratske reforme, ali vo─Ĺen tako da beskona─Źno odla┼że trenutak raskida sa dominantnim modelom proizvodnje. Setimo se tako─Ĺe i analize koje se, pod imenom ÔÇ×pasivne revolucijeÔÇť, odnosno strukturnog ka┼ínjenja revolucionarnog procesa preobra┼żaja samog kapitalizma, latio Gram┼íi. Uostalom, ovde dve aporije nisu istorijski nezavisne[9].

No, istorija internacionalizma u XX veku (ra─Źunaju─çi tu i njegovo upu─çivanje na marksizam) nije se zaustavila s iscrpljivanjem ili samodestrukcijom ÔÇ×partijske formeÔÇť koju su Lenjin i drugovi zamislili da pro┼íire na ─Źitav svet. Naprotiv, sve govori u prilog tome da je njen su┼ítinski razvoj tek trebalo da nastupi, pod uslovom da pomeri svoje sidri┼íte (od imperijalisti─Źkog ÔÇ×centraÔÇť ka ÔÇ×periferijiÔÇť, ili kako bismo danas to rekli, od Severa ka Jugu, s povratnim efektom na sam Sever), i svoje ÔÇ×subjekteÔÇť ÔÇô radni─Źka klasa koja ┼ítafetu predaje svoj potla─Źenoj populaciji i teritorijama poharanim imperijalizmom od kad je kolonizacije, u u┼żem smislu re─Źi[10]. Ta istorija nije ni┼íta manje tragi─Źna, niti aporeti─Źna, od one prethodne, ali ona u sebi nosi druk─Źije lekcije. To, pre svega, zna─Źi slede─çe: dok je istorijski proleterski internacionalizam odr┼żao samo vrlo apstraktnu genealo┼íku vezu sa ÔÇ×kosmopolitskomÔÇť vizijom sveta[11], novi internacionalizam, preme┼íten na teren antikolonijalizma i antiimperijalizma, ─Źijim poslednjim vidom razvoja danas mo┼żemo smatrati alterglobalizam, poklapa se sa problematikom kosmopolitizma u jednoj formi koja je mnogo konkretnija, ÔÇ×zemaljskaÔÇť ili ÔÇ×planetarnaÔÇť. No, to vi┼íe i nije ba┼í taj isti kosmopolitizam. Ovde, o─Źigledno, zadatak nije ispisivanje njegove istorije[12]. No, postoje dva zapa┼żanja koja se, kako mi deluje, name─çu.

Kao prvo, internacionalizam koji se retroaktivno mo┼że nazvati dekolonijalnim, obuhvatio je izuzetno ┼íirok spektar ÔÇ×antisistemskihÔÇť strategija, uz stavljanje akcenta na nezavisnost naroda i dr┼żavnu izgradnju usagla┼íenu sa ekonomskim razvojem ili na osmi┼íljavanje kulturnih formi i pogleda na svet druga─Źijih u odnosu na samu kapitalisti─Źku ÔÇ×modernostÔÇť, ┼íto se lako obja┼ínjava smrtonosnim oblicima evropske dominacije, kasnije zamenjene ameri─Źkom hegemonijom i ÔÇ×izrabljiva─ŹkomÔÇť finansijalizacijom[13]. Premda postoje poku┼íaji da se ove strategije ostvare u sadejstvu, oni nije lako ostvarivo. Najupe─Źatljiviji od tih poku┼íaja je revolucionarni panafrikanizam, idejno za─Źet kod Kvamea Nkrume [Kwame Nkrumah] uz pomo─ç V. E. B. Du Bojsa [W. E. B. Du Bois], podr┼żan od strane Franca Fanona u ime ÔÇ×prezrenih na svetuÔÇť, i obezglavljen ubistvom Patrisa Lumumbe i ostalih predvodnika afri─Źkih nezavisnosti. Ipak, te strategije podlo┼żne su preobrazbi u zavisnosti od konjunktura, kao ┼íto je to bio slu─Źaj sa politi─Źkom interpretacijom Crna┼ítva[14].

Kao drugo, taj internacionalizam uvek uhodi duh komunizma, ┼íto se obja┼ínjava istovremeno njegovim istorijskim poreklom povezanim sa podsticajem koji je ruska revolucija dala antikolonijalisti─Źkim pobunama (naro─Źito u Aziji), kasnije zamenjenim kineskom i kubanskom revolucijom, kao i li─Źnim putanjama onih koji su taj internacionalizam vodili i podstrekavali, a koji su ─Źesto bili ÔÇ×disidentiÔÇť poslu┼ínog lenjinisti─Źkog komunizma (Sultan-Galijev, M. N. Roj [Manabendra Nath Roy], Eme Sezer, ─îe Gevara…). No, ti revolucionarni obrasci deluju isklju─Źivo spajaju─çi se s neprekinutim tokom lokalnih otpora i pobuna protiv kolonijalnih i robovlasni─Źkih sistema, ─Źije su forme ÔÇ×samosvestiÔÇť strane istorijskom marksizmu i hrane se drugim, religioznim ili svetovnim, koncepcijama pravde (primera radi, indigenizam ili teologija oslobo─Ĺenja u Latinskoj Americi sedamdesetih). Dekolonijalni internacionalizam (kao ┼íto ga je, po─Źev┼íi od tridesetih godina XX veka, promi┼íljao Hoze Karlos Mariategi [Jos├ę Carlos Mariategui] sa stanovi┼íta peruanskog iskustva)[15] je, dakle, s ideolo┼íke ta─Źke gledi┼íta, su┼ítinski hibridan, ┼íto mo┼że da se dovede u vezu sa te┼żnjom za prevazila┼żenjem ÔÇ×partijske formeÔÇť, ali i za povla─Źenjem u slu─Źaju neuspeha militaristi─Źkih i komunitaristi─Źkih modela.

Ono ┼íto, me─Ĺutim, ostaje jednim delom zagonetno je dvostruki ciklus su─Źeljavanja antiimperijalisti─Źkog (prvenstveno afri─Źkog i latino-ameri─Źkog) imperijalizma i svetskog kapitalisti─Źkog sistema, nad kojim su Sjedinjene Dr┼żave preuzele vo─Ĺstvo nakon Drugog svetskog rata. Pre svega, sukob revolucionarnih pokreta okupljenih 1966. u sklopu Trikontinenatlnog samita u Havani sa organizovanom kontra-ofanzivom ─Źiju ─çe ideologiju, nakon nereda 1968, jasno definisati Trilateralna komisija, kao podstreka─Ź potonjih neoliberlanih politika. Potom, u kasnijem periodu, sukob onoga ┼íto Imanuel Valer┼ítajn [Immanuel Wallerstein] zove ÔÇ×duhom DavosaÔÇť (po imenu skija┼íkog centra gde se od 1971. sastaju ─Źlanovi Svetskog ekonomskog foruma) sa ÔÇ×duhom Porto AlegreaÔÇť (po imenu brazilskog grada gde je 2001. godine ro─Ĺen Svetski socijalni forum)[16].

Svaki od ova dva sukoba odlazi u krajnost i zav┼íava se, barem naizgled, porazom ili povla─Źenjem antiimperijalizma. U prvom slu─Źaju, na osnovu entuzijazma izazvanog otporom Vijetnamaca i Kubanaca prema ameri─Źkom imperijalizmu (iz ─Źega dolazi i ─îe Gevarina parola: ÔÇ×Dva, tri, mnogo VijetnamaÔÇť), svedo─Źimo, pre svega, umnogostru─Źavanju ruralnih i urbanih gerila i idejnih pokreta koji ih podr┼żavaju, naro─Źito kod omladine. Ta epizoda je bogata herojskim avanturama, ali se okon─Źava op┼ítim prolivanjem krvi (ubijanjem ili razvla┼í─çivanjem svih vo─Ĺa ili teoreti─Źara, istrebljivanjem aktivista, postavljanjem vojnih diktatura koje uobi─Źavaju torturu i ukidaju ustavne re┼żime kako bi nametnuli neoliberalne ekonomske reforme, i sve to po planu CIA-e). U drugoj epizodi koju sam naveo, odnos snaga izleda ÔÇô suprotno prvoj ÔÇô kao da se mo┼że postepeno preokrenuti kroz masovne mobilizacije koje se preme┼ítaju iz jednog ÔÇ×grada-svetaÔÇť u drugi, prate─çi u stopu sastanke MMF-a, Svetske trgovinske organizacije ili G8, sa ciljem da ih remete i dovedu u pitanje njihov legitimitet. No, nakon ┼íto su dostigle vrhunac po─Źetkom dvehiljaditih, okupiv┼íi na hiljade protestanata iz svih zemalja protiv policijskog nasilja (─Éenova, 2001. godine), te mobilizacije slabe. Njihovi u─Źesnici se povla─Źe u aktivnosti razli─Źitih (humanitarnih) sektora ili se pridru┼żuju sna┼żnim pobunama, koje su ipak lokalne i bez kontinuiteta, i koje imaju i druge pobude (ÔÇ×uro─ĹeniciÔÇť i ÔÇ×pokreti okupacija trgovaÔÇť, ÔÇ×arapsko prole─çeÔÇť, ÔÇ×autohtoni narodiÔÇť, itd.). Me─Ĺutim, izme─Ĺu ta dva perioda, odigrao se jedan simboli─Źan doga─Ĺaj va┼żan po svom trajanju i sposobnosti prilago─Ĺavanja ÔÇô zapatisti─Źki ustanak predvo─Ĺen ÔÇ×podkomandantom MarkosomÔÇť, koji 1996. godine, u ┼íumi ─îiapas, saziva ÔÇ×Interkontinentalni susret za ─Źove─Źanstvo i protiv neoliberalizmaÔÇť koji okuplja poslenike iz 42 zemlje i za koji mo┼żemo smatrati da predstavlja najavu i pripremu uzleta alterglobalisti─Źkog pokreta i da stvara jezik jednog novog internacionalizma[17].

Iza o─Źigledne simetrije dvaju ciklusa ÔÇô iskorak i novina pra─çeni nazadovanjem i represijom ÔÇô smatram da zapravo treba videti dubinsku razliku, koja nije smo stvar epohe ili ideologije, ve─ç odgovara jednoj istinskoj preradi internacionalizma. Trikontinentala i pokreti kojima ona upravlja nastoje da ujedine antiimperijalisti─Źke borbe pod jedinstvenom strategijom i pravcem, kako bi odr┼żavali neuspe┼ínim ono ┼íto im se (s pravom) ─Źini sistemom planetarne dominacije kojom se upravlja iz Va┼íingtona (Pentagon, CIA i Dr┼żavni sekretarijat koji zajedno ─Źine ne┼íto poput svetske vlade i policije). No, sam taj sistem neutrali┼íe i uklanja izazov vr┼íe─çi ÔÇ×protiv-pobunjeni─ŹkoÔÇť nasilje vanrednog stepena. Nasuprot tome, alterglobalisti─Źki pokreti vi┼íe tragaju za konvergencijom i razmenom iskustava, nego za formalnim ujedinjavanjem ÔÇô ÔÇ×forumÔÇť u Porto Alegreu i oni naredni, sele se sa kontinenta na kontinent, okupljaju predstavnike stotina udru┼żenja u desetinama dr┼żava, od seoskih koordinacionih mre┼ża, preko feministi─Źkih organizacija, pa sve do mre┼ża kriti─Źkih ekonomista. Ne samo da nasilje koje se sru─Źava na njih ne jenjava, ve─ç se i ispoljava na razli─Źite na─Źine: koliko kolonizacijom sredstava za informisanje, toliko i uobi─Źavanjem vanrednih stanja, kao i militarizacijom dru┼ítva koje rado bira ÔÇ×rat protiv terorizmaÔÇť, ┼íto za rezultat ima sve ve─çe pote┼íko─çe borbenih mre┼ża da izvan granica razvijaju one vrste stalnog i vi┼íestranog demokratskog su─Źeljavanja, bez kojeg ujedna─Źavnje iskustava ne mo┼że da se desi, ─Źak i ako je protivnik prepoznat pod istim imenom (ÔÇ×neoliberalizamÔÇť). U zavr┼ínoj analizi, te asimetrije upu─çuju na dve su┼ítinski razli─Źite faze globalizacije, kako s jedne, tako i s druge strane ÔÇ×neoliberalnog zaokretaÔÇť.

Zato mi deluje mogu─çe ustvrditi da internacionalizam, menjaju─çi mesta i vinovnike, vr┼íi jedno indikativno preme┼ítanje od idelogije ka praksama.┬á┬á┬á Na tom terenu se od sada ispoljavaju, pre svega, orijentacijski sukobi i nejednaki stepeni radikalnosti. To nigde nije tako o─Źigledno kao u na─Źinu na koji ÔÇô od mobilizacija protiv torture i proizvoljnog pritvaranja do organizovanja pomo─çi za ┼żrtve pandemija ili gladi, ljude u ─Źamcima i izbeglice odba─Źene od strane Evropske unije ÔÇô akcija nazvana humanitarnom, koja mobili┼íe hiljade aktivista ┼íirom sveta, uklju─Źenih ili ne u organizacije poput Amnesty international, Lekari bez granica, Oxfam ili See Watch, i koja odr┼żava manje ili vi┼íe napete odnose sa dr┼żavama i me─Ĺunarodnim organizmima (u krajnjem slu─Źaju sa Ujedinjenim nacijama), prerasta u jednu politiku ljudskih prava i prekograni─Źnu solidarnost protiv nasilja koje vr┼íi ustanovljeni poredak[18]. Ali to nije jedini primer ÔÇô internacionalizacija feminizma (kroz ┼żive rasprave o njegovoj povezanosti sa antirasizmom i antikapitalizmom) je jo┼í jedan takav, podjednako bitan, primer[19]. Taj preobra┼żaj nije doveo do i┼í─Źezavanja aporija ┼íto neprestano uti─Źu na ideje o politici koja ne zna za granice ili se okre─çe protiv njih. Ipak, on obja┼ínjava zbog ─Źega se u putanji internacionalizma, koju sam poku┼íao da sumiram, vidi pre istorija koja se jo┼í ispisuje, nego istorija koja se okon─Źala, iako se svet u kom ┼żivimo sve vi┼íe udaljava od onih konfiguracija u kojima je taj termin skovan. Provera istinitosti te tvrdnje sastoja─çe se ÔÇô ili ne─çe ÔÇô u kristalizaciji jedne ÔÇ×ekolo┼íke internacionaleÔÇť, ─Źiji ciljevi deluju jasni (nametnuti, pre nego ┼íto postane kasno, re┼żim promi┼íljenog ÔÇ×opadanjaÔÇť koje obr─çe pravac klimatskih poreme─çaja), ali ─Źiji modeli organizacije (dakle, efikasnost pred kapitalisti─Źkim ÔÇ×upravljanjemÔÇť) i dalje zamuckuju[20]

 

Kosmopolitizam i ÔÇ×stranostÔÇť

 

A sada, iako ostaje puno toga da se ka┼że o internacionalizmu, osvrnimo se na ÔÇ×istaÔÇť pitanja iz ugla kosmopolitizma, shva─çenog istovremeno kao problem istorije ideja, ali i kao aktuelno pitanje. Istra┼żivanje nas neizbe┼żno vodi prvenstveno Kantu, ─Źiji je podsticaj sveprisutan u elaboracijama kosmopolitike kao politike ljudskih prava ili ─Źak kao ÔÇ×svetske unutra┼ínje politikeÔÇť (Weltinnenpolitik). Te elaboracije pokre─çe zahtev za pronala┼żenjem institucionalnih oblika, ili oblika upravljanja globalizacijom, koji relativizuju apsolutnost dr┼żavnog suvereniteta (a time i nepomrsivu jedna─Źinu ÔÇ×dr┼żavljanstvaÔÇť i ÔÇ×nacionalnostiÔÇť). Tako─Ĺe, pokre┼że ih ÔÇô gde je to mogu─çe ÔÇô i zahtev za obrtanjem sleda determinacije izme─Ĺu ovih, uvek pravno definisanh, oblika i moralne norme iz koji ti oblici crpe svoj legitimitet (kod Kanta obja┼ínjeno pojmom bezuslovnog ili ÔÇ×kategori─ŹkogÔÇť imperativa). Ve─çina tih aktuelizacija kantizma inspirisane su liberalizmom i prepli─çu se ÔÇô ┼íto je slu─Źaj i kod Kanta ÔÇô sa interesovanjem za me─Ĺunarodno pravo. To ostavlja mnogo prostora za varijacije i ne vodi uvek istim re┼íenjima, ┼íto zavisi od toga da li te aktuelizacije podrazumevaju da globalizacija, suo─Źena s principom efikasnosti koji zahteva intervenciju Dr┼żave ili neke druge instance prinude za uvo─Ĺenje pravnih normi, ve─ç podrazumeva ili ne tendenciju potvr─Ĺivanja i autonomizacije osnovnih prava[21]. Neke od njih nastoje pak da dekonstrui┼íu o─Źiglednost liberalizma, ─Źak i da mu suprotstave ÔÇ×pravo na pravaÔÇť, odnosno pravdu ─Źija su┼ítina ne po─Źiva na po┼ítovanju pravnog lica ili na ÔÇ×vlasti nad sobomÔÇť neotu─Ĺivom od pojedinca, ve─ç na ÔÇ×bivstvovanju u svetuÔÇť [├¬tre au monde] ili ÔÇ×zajedni─Źkom bivstvovanjuÔÇť [├¬tre en commun] koje prema┼íuje bilo kakvu pravnu kodifikaciju jer njegove granice nije mogu─çe odrediti (─Źak iako su izra┼żene u formi univerzalnih pravila) bez rizika da se u nekom momentu negira ─Źove─Źanstvo (kao, na primer, u razmi┼íljanjima Etijena Tasana [├ëtienne Tassin]). Na posletku, neke od aktuelizacija poku┼íavaju da ostanu ┼íto bli┼że originalnim Kantovim formulacijama, dok druge odr┼żavaju indirektniji odnos s njegovim idejama posredstvom filozofskih razrada koje su, u XX veku, donekle ┼żelele da otklone antropolo┼íke restrikcije kojima je kategori─Źki imperativ ostao podlo┼żan (kao ┼íto je slu─Źaj kod Levinasa, Deride, pa ─Źak i kod Hane Arent). Zajedni─Źki element tih dvaju nastojanja mogao bi, me─Ĺutim, da bude uspostavljen uz pomo─ç teorijske strategije koja se mo┼że suprotstaviti onome ┼íto bi se, po re─Źima ┼áantala Mufa [Chantal Mouffe], nazvalo teorijskim agonizmom, odnosno gledi┼ítu koje neprestano potvr─Ĺuje primarni, ÔÇ×ontolo┼íkiÔÇť karakter neprijateljskih odnosa u socijalnom ┼żivotu: od Hegelovog opovrgavanja kantovskog moralizma, pa do (Karl) ┼ámitovog ÔÇ×razlikovanja prijatelja i neprijateljaÔÇť koje je kriterijum politi─Źkog kao takvog (koncepcija koja je njegovim pristupanjem nacizmu moglo biti u potpunosti diskreditovana, no koju upletenost globalizacijskog procesa u nove oblike oru┼żanih sukoba bez prestanka gura u sredi┼íte teorijskih rasprava)[22]. Svim narativima savremenog ÔÇ×kosmopolitizmaÔÇť koji se mogu smatrati postkantovskim zapravo je zajedni─Źko to da, s onu stranu razlika u njihovim opredeljenjima, nastoje da razrade koncept politi─Źkog imun na ┼ímitovske prigovore. Kant contra ┼ámit. Ti narativi su tako deo jedne velike negacije, negacije u kojoj bi neprili─Źna aktuelnost (┼ámitovih koncepata, prim. prev.) nomosa Zemlje i vanrednog stanja delovala ÔÇô jasno ili neprimetno ÔÇô kratkoro─Źna.┬á

U zapa┼żanjima koja slede ne─çu nastojati da raspravim sve intelektualne strategije. Fokusira─çu se na dva elementa istorije ideja koji se artikuli┼íu u vezi sa strano┼í─çu kao antropolo┼íkom figurom, i na ono ┼íto se mo┼że nazvati mogu─çno┼í─çu bivanja strancem, kao kriterijumom zasnivanja politi─Źke institucije u kojoj njena kosmopoliti─Źka dimenzija postaje konstitutivna (a ne izvedena, niti nastaju─ça kao horizont idealnog prevazila┼żenja)[23]. Prvi element je ─Źisto egzegetski i ti─Źe se zna─Źenja principa koje je Kant objedinio pri stvaranju kosmopoliti─Źkog prava usredsre─Ĺenog na gostoprimljivost. Drugi element pak ti─Źe se postojanja jednog drugog kosmopolitizma koji nije racionalisti─Źki i progresisti─Źki kosmopolitizam Prosvetiteljstva usavr┼íen kod Kanta, ve─ç je ÔÇ×kosmopolitizam razlikaÔÇť ─Źiji su program formulisala bra─ça Vilhelm i Aleksandar fon Humbolt. Ispostavlja se, naime, da taj drugi narativ u sebi nosi ÔÇô danas su┼ítinsku ÔÇô mogu─çnost prevazila┼żenja evrocentrizma usa─Ĺenog u preoval─Ĺuju─çu verziju kosmopoliti─Źke tradicije. Ipak, ta mogu─çnost zapravo se pojavljuje (uz sukobe i nove aporije koje nosi sa sobom) tek kada do─Ĺe do promene terena, kako bi postala jedno prakti─Źno, pa ─Źak i svakodnevno pitanje u okvirima multikulturalnih dru┼ítava i njihovih rubova. Time ─çu poku┼íati i da zavr┼íim.┬á

Iz ─Źlanaka koje je Kant napisao za svoj ÔÇ×esejÔÇť Ve─Źni mir: filozofski nacrt (1796), mo┼że se izvu─çi jedna prava sistemati─Źnost, istovremeno mo─çna i, jednim delom, okultna. Otuda i komentari koje on ne prestaje da izaziva. Oni dokazuju da taj tekst, poput Makijavelijevog Vladaoca, spada u ┼żanr ÔÇ×filozofskih manifestaÔÇť otvorenih za niz interpretacija, ponekad me─Ĺusobno kontradiktornih, koje opstaju samo sticajem nepredvidljivih povoljnih okolnosti. Okolnosti u kojima se nalazimo sada, proizvode jedan interpretativni efekat tog tipa, naro─Źito po pitanju ─Źuvenog ÔÇ×tre─çeg zavr┼ínog ─ŹlanaÔÇť, koji ka┼że da ÔÇ×kosmopolitsko pravo mora biti ograni─Źeno uslovima univerzalne gostoprimljivostiÔÇť. Ishodi┼íte aporije je pojam Hospitalit├Ąt. Njemu Kant dodeljuje bezgrani─Źnu protegljivost, koja potencijalno obuhvata ─Źitavo ─Źove─Źanstvo, prevazilaze─çi time granice ÔÇ×privatnogÔÇť i tradicionalne uslove susedstva ili reciprociteta. Ipak, Kant istovremeno, igraju─çi na kartu nekoliko etimologija, tom pojmu pripisuje i definiciju koja je ograni─Źavaju─ça i paradoskalna: gostoprimljivost ne ─Źini od stranca gosta (Gast), ve─ç samo posetioca (nosioca ÔÇ×prava na posetuÔÇť, Besuchsrecht), koji mo┼że da odabere du┼żinu svoje posete pod uslovom da motri na njena pravila (to jest, da se ne pona┼ía neprijateljski), ali koji ne postaje rezident, niti a fortiori sugra─Ĺanin. Tu postoji jedna vrsta nerazre┼íivosti izme─Ĺu stanja stranca (Fremdling) i stanja neprijatelja (Feind), a smisao tog double bind-a rasvetljen je antitezom koju on uvodi izme─Ĺu tih stanja. Ta je antiteza, tako─Ĺe, obele┼żena jednom vrstom ograni─Źavaju─çe univerzalizacije: ni┼íta za drugog nije a priori neprijatelj, a shodno tome svako ljudsko bi─çe, koje god bile njegovo poreklo i pripadnost, mo┼że da zahteva benefit gostoprimstva, a ono ima samo srazmerno negativan efekat (stranac nije odba─Źen, nije tretiran kao neprijatelj u kog se nema poverenja, kog treba nadgledati, itd.)[24]. To ne zna─Źi da stranac postaje prijatelj, ni u privatnom, ni u politi─Źkom smislu, odnosno sugra─Ĺanin ili, u internacionalisti─Źkoj perspektivi ÔÇô drug. Kant zbog toga odr┼żava distancu prema ÔÇ×filantropijiÔÇť. Dovoljno je, stoga, imaginativno se premestiti iz konteksta epohe (njegovog teksta) u na┼í kontekst prijema stranaca, a naro─Źito na─Źina na koji su danas odbijani oni koji lutaju u poku┼íaju da dospeju na obale Evrope (i drugde), da bi se istovremeno shvatilo ┼íta je to radikalno u kantovskim predlozima i po ─Źemu su oni nedovoljni da bi garantovali pojedincima u┼żivanje nekih osnovnih prava (na slobodu, na dostojanstvo, na sigurnost, ┼ítavi┼íe ÔÇô na pre┼żivljavanje), odnosno onoga ┼íto je Arent zvala ÔÇ×pravom na pravaÔÇť[25]. Jer ono ┼íto karakteri┼íe trenutnu situaciju je uop┼ítena, preventivna, primena deljenja ljudskih bi─ça na ÔÇ×prijateljeÔÇť i ÔÇ×neprijateljeÔÇť, pri kom nestaje mogu─çnost da se uop┼íte bude strancem (jer, po definiciji, ÔÇ×kod sebeÔÇť nismo stranci i nemamo vi┼íe prava da budemo u ÔÇ×inostranstvuÔÇť bez da padnemo s jedne ili s druge strane demarkacione linije koja podrazumeva prihvatanje ili odbijanje, ili ─Źak eliminaciju)[26]. To je naro─Źito slu─Źaj sa formom koju je ameri─Źki politikolog Samjuel Hantington teoretizovao nazvav┼íi je clash of civilizations (sudar civilizacija, prim. prev.): pojedinci koji, sami ili u grupi, ÔÇ×sti┼żuÔÇť iz odre─Ĺenih zemalja, sa odre─Ĺenih kulturnih i religijskih podneblja, va┼że za neprijatelje i moraju biti odba─Źeni. Oni ne mogu u┼żivati pravo na gostoprimljivost, ─Źije je uslove definisala Dr┼żava, zadu┼żena da se postara za za┼ítitu svojih gra─Ĺana (to jest, pripadnika nacije, odnosno odre─Ĺenih me─Ĺu njima, ─Źija je pripadnost naciji ÔÇ×autenti─ŹnijaÔÇť nego kod drugih) od potencijalnih napada ili od rizika kontaminacije stranim obi─Źajima i ideologijama. Nasuprot smo kantovskog principa, ne samo zato ┼íto je klauzula univerzalnosti obrisana, ve─ç i zbog toga ┼íto i┼í─Źezava ideja prava koje pojedinci mogu da suprotstave Dr┼żavama na osnovu proste ─Źinjenice da pripadaju ljudskoj rasi. Kao kontrast tome, vidimo po ─Źemu povratak kantovskom principu mo┼że (i mora) da predstavlja argument protiv ksenofobije Dr┼żave, pod uslovom da je formulisan ovako: stranac ne sme da va┼żi za neprijatelja, on mora mo─çi ostati strancem, koji se nosi s pote┼íko─çama i neprijatnostima nastalim eventualnom ekspatriacijom. To jednostavno nije pitanje slike ili narativa, ve─ç institucionalno pitanje materijalizovano u praksama i postavkama stvari[27]. U svetlu tih okolnosti, kantovski princip se ispostavlja mnogo subverzivnijim nego ┼íto smo ga zami┼íljali. No, s druge strane, ─Źini se dramati─Źno nedovoljnim u odnosu na neophodnost priznavanja odre─Ĺenih osnovnih prava ÔÇ×strancimaÔÇť u potrazi za gostoprimljivo┼í─çu, bez kojih oni ne samo da su naprosto sklonjeni na drugu teritoriju, izvan administrativne granice, ve─ç postaju istinske ÔÇ×ne-osobeÔÇť. To se minimalno odnosi na pravnu, zdravstvenu ili socijalnu za┼ítitu, ili profesionalne mogu─çnosti (dakle, na sredstva za pre┼żivljavanje), koje su neodvojive od prebivanja (ili dozvole za boravak), ili jednostavnog prisustva, ali se u velikoj meri (za koju, prema Arent, mo┼żemo tvrditi da je a contrario uklju─Źena u samu ideju ÔÇ×prava na pravaÔÇť) odnosi na u─Źe┼í─çe stranaca u politi─Źkoj zajednici ÔÇô u─Źe┼í─çe koje se, bitno je naglasiti, ne ograni─Źava na pravo glasa, nego po─Źinje ve─ç sa slobodom izra┼żavanja, pravima na okupljanje i protestovanje, uklju─Źivanjem u pokrete i kampanje koji su internacionalni, ili ─Źak intrnacionalisti─Źki[28]. Otuda se ÔÇ×pravo na posetuÔÇť ne pojavljuje kao obi─Źni ograni─Źavaju─çi uslov, ve─ç kao instrument zabrane koji kosmopolitizam vra─ça u njegovu suprotnost. Razlog tome nije samo ─Źinjenica da kantovsko ÔÇ×pravoÔÇť (jedan od uzora ÔÇ×Univerzalne deklaracije o ljudskim pravimaÔÇť koja je kumovala osnivanju Ujedinjenih nacija) ─Źuva i garantuje podelu Dr┼żavnih teritorija (a time i razgrani─Źavanje populacija koje su za njih vezane i definisane kao ÔÇ×narodiÔÇť, u okviru antropologije nazvane pragmati─Źnom), ve─ç i uzajamno uslovljena ─Źinjenica da je na─Źelo kretanja izme─Ĺu tih teritorija, prelazak granica, povezano prvenstveno sa trgovinom ili razmenom (Verkehr, Wechselwirkung)[29]. Ne treba ovde po┼żuriti s i┼í─Źitavanjem dokaza o ÔÇ×bur┼żoaskomÔÇť karakteru kantovskog u─Źenja ili njegovog dosluha sa politikom imperijalnog ┼íirenja kapitalizma, jer je to u─Źenje sastavni deo o┼ítre kritike kolonizacije (u meri u kojoj kolonizacija po─Źiva na onome ┼íto ─çe ┼ámit kasnije zvati Landnahme ÔÇô osvajanje i zauzimanje zemlje)[30]. Kantovo u─Źenje je, s druge strane, veoma usko vezano sa zahtevom za javno┼í─çu, odnosno cirkulacijom ideja, kao uslovom kretanja ─Źove─Źanstva ka demokratiji (koju Kant ra─Ĺe zove ÔÇ×republikanskim ustrojstvomÔÇť). No, upravo ta cirkulacija brani pojedincima da se na stranoj teritoriji predstave bilo kako druga─Źije do kao predstavnici ÔÇ×dobraÔÇť ─Źiji su nosioci. Ona time zabranjuje bilo kakav element zajednice me─Ĺu ljudskim bi─çima koja su me─Ĺusobno stranci u pravnom smislu, ukoliko se ne radi o ÔÇ×zajedniciÔÇť ljudske vrste kao takve (Gattung). Stoga, gostoprimljivost nije samo restriktivna, ve─ç je i ÔÇ×ispra┼żnjenaÔÇť od stvarnih socijalnih odnosa (koji nisu razmena). Ili se ─Źak mo┼że re─çi i ovako: nose─çi u sebi pretpostavku neuslovnosti, ona ima za uslov neophodnost da ostane netaknuta bilo kakvim odnosom koji uvodi ne┼íto poput sugra─Ĺanstva ili naprosto alijanse, reciprociteta, me┼íavine. To je, dakle, gostoprimljivost… bez gostoprimljivosti, kako je to ve─ç iskazala ─Źudna definicija ÔÇ×prava na posetuÔÇť u meri u kojoj to pravo ne ─Źini od stranca gosta (Gast). Pre nego lapsus, u njemu treba videti indiciju dubinske kontradikcije, koja uti─Źe na ─Źitav kantovski (i postkantovski) kosmopolitizam kroz njegovo najradikalnije na─Źelo, na─Źelo razlu─Źivanja stranaca od neprijatelja, jer je to razdvajanje, ispostavlja se, u sprezi sa prestankom prava stranca na stranost, kao kvaliteta neodvojivog od odnosa koje mi (ÔÇ×dr┼żavljaniÔÇť) uspostavljamo s njim i on sa nama. Kosmopolitizam je sputan nepostojanjem pozitivnog odre─Ĺenja onog na─Źina postojanja koji on pridaje onima koje treba za┼ítititi od neprijateljstva.

Treba se onda okrenuti drugom kosmopolitizmu Klasi─Źnog doba (nema─Źkog idealizma, prim. prev.), koji su akademski referati uvek te┼żili da skrajne u korist Kanta ÔÇô kosmopolitizam koji su zajedno razradili, u slede─çoj generaciji, dvojica bra─çe Humbolt, i ─Źiji domet danas po─Źinjemo bolje da razumevamo u svetlu rasprava o multikulturalizmu, prevo─Ĺenju kultura i planetarizmu. Taj ÔÇ×kosmopolitizam razlikaÔÇť[31] za cilj ima upravo da odredi stranost, da naglasi njen smisao u istoriji ─Źove─Źanstva i da joj dodeli politi─Źke efekte. Tako─Ĺe, taj tip kosmopolitizma koji ÔÇô posredstvom ÔÇ×susretaÔÇť do kojih su dovele kolonizacija i dekolonizacija, dakle po cenu intelektualne revolucije koja je dovela do onoga ┼íto Dipe┼í ─îakrabarti [Dipesh Chakrabarty] naziva ÔÇ×provincijalizacijom EvropeÔÇť ÔÇô mo┼żemo videti kako se stapa s ÔÇ×kosmopolitizmom odozdoÔÇť, usko je povezan sa propitivanjem hijerarhija i etno-rasnim diskriminacijama koje ne i┼í─Źezavaju u globalizaciji[32].

U kosmopolitizmu koji grade Vilhelm i Aleksandar fon Humbolt na prelazu vekova, izme─Ĺu 1799. (po─Źetak Aleksandrovih ekspedicija u Latinskoj Americi i njegovih putnih bele┼íki, iz kojih proizlazi Politi─Źki esej o kraljevstvu Nove ┼ápanije [Essai politique sur le royaume de la Nouvelle-Espagne] iz 1803, objavljen na francuskom) i 1858. (poslednji tom Kosmosa koji je objavljen za njegova ┼żivota, na nema─Źkom), tokom kojih se doga─Ĺa i posthumno objavljivanje Vilhelmovog spisa O raznolikosti strukture ljudskih jezika [├ťber die Verschiedenheit des menschlichen Sprachbaus] (1836), odnos univerzalnosti prema razlikama je na izvestan na─Źin preokrenut. Bitna ideja koja ih ujedinjuje i koja predstavlja zauzimanje pozicije protiv evrocentrizma karakteristi─Źnog za kolonizaciju (iako im je ona obezbedila sredstva da istra┼że mnogostrukost ljudskih jezika i raznolikost miljea u kojima svaka kultura pronalazi specifi─Źnu ravnote┼żu s prirodom), je jednakost kultura, kao kreacija ljudskog genija, povezanih sa odre─Ĺenom ÔÇ×okolinomÔÇť ili geografskim habitatom, koje su sve neizostavne iz istorije ─Źove─Źanstva i sa popisa bogatstava planete. Isitne radi, treba re─çi da po pitanju razlike kompleksnosti jezika, a time i njihovog manjeg ili ve─çeg stepena ÔÇ×evolucijeÔÇť, Vilhelm fon Humbolt nije imao jedinstvenu poziciju. No, smatram da je jednakost logi─Źna stremnja njegove teorije, koja se razlikuje od pobornika superiornosti flektivnih jezika (zvanih indo-evropski) nad izolativnim (kineski) i aglutinativnim jezicima (ma─Ĺarski, turski), kao ┼íto je to bio slu─Źaj sa romanti─Źarskim lingvistima, a naro─Źito s bra─çom ┼álegel, vesnicima arijevstva[33]. S te ta─Źke gledi┼íta, pore─Ĺenje s Gobinoovim delom Esej o nejednakosti ljuskih rasa (1853-1855), koji ─çe svojim ÔÇ×velikim (teorijskim) narativomÔÇť opskrbiti evropski rasizam, i te kako ima smisla. Radi se o svega par godina razmaka, a kritika upu─çena predstavljanju ÔÇ×perfektabilnostÔÇť ljudske prirode koju brane prosvetitelji (me─Ĺu kojima i Kant) je delom istovetna, iako su im razlozi i zaklju─Źci dijametralno suprotni. Recimo da se, po terminologiji Stjuarta Hola, radi o dva lica diskurzivne produkcije alteriteta koja je povezana s prelaskom iz prve u drugu modernost, i iz jedne kolonizacije u drugu. Kod Aleksandra fon Humbolta, jednakost za korelat ima i abolicionizam ÔÇô ukidanje ropstva i prisilnog rada, iako po programu koji je pre reformisti─Źki nego revolucionaran, nekoliko godina nakon ustanka na Haitiju iz 1791. godine.

Priznavanje te jednakosti u raznolikosti ima protivte┼żu u ideji o svakoj kulturi ili civilizaciji kao samoreferencijalnom totalitetu, ─Źija se posebnost izra┼żava njenim jezikom i njenim obi─Źajima, i koja je, dakle, neizbe┼żno, isklju─Źuju─ça i normativna. Ta ideja dozvoljava da smatramo da ÔÇ×svi ljudi vrede podjednakoÔÇť, ali uz uslov da svako od njih ostaje subjektivno vezan za jedinstvenu zajednicu vrednosti i na─Źina mi┼íljenja (ako ne za odre─Ĺeni narod), ome─Ĺen onim ┼íto je Fihte (u svom Obra─çanju nema─Źkoj naciji iz 1807. godine) nazvao ÔÇ×unutra┼ínjim granicamaÔÇť (innere Grenzen), izvan kojih oni postoje samo kao otu─Ĺeni pojedinci, koji su postali stranci kako sami sebi, tako i svom okru┼żenju[34]. Mo┼żda i prvi put (nakon Montenja), Humboltovi defini┼íu koncept stranosti koji od ljudskog bi─ça, shva─çenog u raznolikosti njegovih na─Źina postojanja, ─Źini bi─çe koje se u figuri drugih ljudskih bi─ça neprestano razlikuje od sebe, a da pritom u toj konstitutivnoj razlici nema pot─Źinjavanja ili legitimacije dominacije, ili ─Źak isklju─Źivanja iz domena ljudskog. Ostaje da se dozna da li se ta me─Ĺusobna stranost ispoljava i u apsolutnoj spolja┼ínjosti kultura, ┼íto mo┼że da vodi njihovoj esencijalizaciji, ili ona pak upu─çuje, dijalekti─Źnije, na re┼żim recipro─Źnih preobra┼żaja od kojih bi zavisio i sam ÔÇ×identitetÔÇť tih kultura. Prate─çi obrazac koji proizlazi iz lajbnicovske monadologije (i nastavi─çe da vr┼íi uticaj na Boasa ili Levi-Strosa), mogu─çe je smatrati da je svaka kultura jedna perspektiva na prirodni i ljudski svet (i u tom smislu u─Źestvuje u univerzalnom), kao ÔÇ×univerzumÔÇť unutar ÔÇ×multiverzumaÔÇť, ali po cenu su┼ítinske nemogu─çnosti me─Ĺusobnog uticaja ili probra┼żaja (izuzev povr┼íno, putem slu─Źajnih pozajmica). Ta temeljna nemogu─çnost komunikacije bi─çe dovedena u pitanje u daljem razvitku humboltovske problematike usredsre─Ĺene na problem prevo─Ĺenja i hibridizacije kultura prouzrokovane kolonizacijom i dekolonizacijom, koje ─çe od kosmopolitizma u─Źiniti drugo ime za dekonstrukciju rasizma (odnosno, omogu─çiti da se rasizam misli kao obrnuti kosmopolitizam).

 

Kosmopoliti─Źke antiteze

 

Probijaju─çi se kroz svu literaturu, za zaklju─Źak predla┼żem izlaganje u tri toka. Njegovi delovi naravno nisu radikalno razdvojeni u na┼íem iskustvu, ali tako posmatrani daju uvid u to kakve tenzije postoje u onom ┼íto se mo┼że nazvati ÔÇô preuzimaju─çi od Mi┼íela A┼żijea [Michel Agier] njegov lepo formulisani izraz, uz ┼żelju da se on generalizuje ÔÇô savremenim kosmopolitskim stanjem[35]. Prvi deo bila bi antiteza kosmopolitizma odozgo i kosmopolitizma odozdo, zatim konstrukcija onoga ┼íto Eduar Glisan [├ëdouard Glissant] naziva ÔÇ×Svim-SvetomÔÇť [Tout-Monde], a Spivak ili Gilroj ÔÇ×planetarizmomÔÇť, i na posletku, nestalnost migrantskog lutanja i pitanja koje nam ono postavlja izme─Ĺu negativne i pozitivne politike, ─Źiji je predmet njihovo ÔÇ×kosmopolitsko dr┼żavljanstvoÔÇť.

U─Źestalo je obja┼ínjenje da globalizacija ÔÇô ne ona koja je savremenica ro─Ĺenja kapitalizma kao ÔÇ×sveta-sistemaÔÇť, ve─ç ona koja je sa zvani─Źnom dekolonizacijom, finansijalizacijom, rasturanjem i izme┼ítanjem ÔÇ×lanaca vrednostiÔÇť promenila stari i uspostavila novi re┼żim konkurencije me─Ĺu teritorijama i radnim snagama ÔÇô stvara internacionalizaciju dru┼ítvenog ┼żivota, koji onda proizvodi ÔÇ×prakti─Źni kosmopolitizamÔÇť bez presedana u istoriji ljudskih dru┼ítava. On predstavlja, istovremeno, ujedinjenje ljudske vrste u jednu jedinu me─Ĺuzavisnu populaciju, intenziviranje materijalne i ideolo┼íke ÔÇ×trgovineÔÇť izme─Ĺu pojedinaca, ┼íto u velikoj meri podrazumeva njihovu mobilnost, i na kraju, relativizaciju nacionalne pripadnosti kao temelja kolektivnih identiteta[36]. Prate─çi ono ┼íto autori iznose, ova situacija posmatra se kao zakasnela pojava uslova za ostvarivanje kosmopoliti─Źkih zamisli iz pro┼ílosti (isklju─Źivo evropske), ili naprotiv, kao nastupanje niza neo─Źekivanih prepreka na putu ostvarenja tih zamisli[37]. Treba po─Źeti sa raspravom o njihovim nejednakim modalitetima, odnosno ta─Źnim zna─Źenjem, prote┼żu─çi se poput velike nevidljive granice me─Ĺu onima koje ona ujedinjuje. Paradoksalno (makar u o─Źima onih koji veruju u performativnu efikasnost imena), stanje ÔÇ×gra─Ĺana svetaÔÇť, koje potencijalno obuhvata sve ┼żitelje planete, je i te kako daleko od toga da bude isto za sve. Pripadanje ÔÇ×zajedni─Źkom svetuÔÇť je diferencijalno. Iako takva dihotomija deluje pojednostavljuju─ça, postoji su┼ítinska razlika izme─Ĺu, s jedne strane, kosmopolitizma ÔÇ×elitaÔÇť koje rukovode ekonomijom ili njom upravljaju u sve vi┼íe multinacionalnim kompanijama, politi─Źara i visokih funkcionera (delom proisteklih iz ovih prethodnih) koji zauimaju iste funkcije u diplomatskim horovima i me─Ĺunarodnim organizmima, eksperata u slu┼żbi tih organizama (a u odre─Ĺenoj meri i akademika i istra┼żiva─Źa koji ─Źine njihovu ÔÇ×nau─Źnu bazuÔÇť), i, s druge strane, kosmopolitizma odozdo, koji proisti─Źe iz susreta izme─Ĺu zajednica imigranata i ÔÇ×starosedelacaÔÇť (koji su ─Źesto i sami potomci imigranata) na mestima gde se odvijaju ┼żivot i rad, i koji istovremeno stvara manje-vi┼íe konfliktne ÔÇ×kohabitacijeÔÇť, a na du┼że staze, kulturne ÔÇ×hibridizacijeÔÇť razli─Źitog stepena i razli─Źitih modaliteta (za koje o─Źigledno ne postoji jedinstvena formula, ve─ç uslovi koje stvaraju istorija, geografija, politika, naro─Źito u formi prera─Ĺenih starih kolonijalnih odnosa).

Kosmopolitizam odozgo je smerana i prakti─Źna akulturacija koja ide uz internacionalizaciju kapitala. On stvara (pogotovo uz pomo─ç obrazovanja pojedinaca u biznis ┼íkolama, ─Źiji na─Źini ocenjivanja te┼że da se pro┼íire na celokupno univerzitetsko obrazovanje) etiku zajedni─Źku ÔÇ×svetskoj menad┼żerskoj klasiÔÇť, kombinuju─çi utilitarizam s duhom ultraindividualisti─Źke kompeticije (┼íto nadma┼íuje ─Źak i ono ┼íto su Veber i Marks opisali kao etos akumulacije radi akumulacije). Tu se pridodaju i upravljanja nad internacionalizovanim nasle─Ĺem i standardizovanim potro┼ía─Źkim ukusima (poput letenja ÔÇ×biznisÔÇť klasom, na primer), kor┼íi─çenje mesta susreta analognih u svakom kutku sveta, gde su ta mesta nekako nasa─Ĺena ÔÇ×bez dodira s tlomÔÇť (konferencijski i predava─Źki centri, me─Ĺunarodni aerodromi, lanci hotela, biznis salona…), te ustanovljenje Global Englihs-a (odnosno Globish-a) kao ÔÇ×univerzalnog pokreta─Źkog jezikaÔÇť li┼íenog knji┼żevnih svojstava (┼íto ga, dakle, ─Źini razli─Źitim od kategorije idioma) i potencijlno prilagodljivog automatskom prevo─Ĺenju svih ostalih njegovih svojstava[38]. Taj konkurentski kosmopolitizam, minimalno konfliktan, prevazilazi ili relativizuje pripadnost pojedinaca nacionalnoj kulturi (s ogromnim geografskim i geopoliti─Źkim razlikama u naporu akulturacije koja se time zahteva), ali ne stvara nikakvu transnacionalnu ÔÇ×hegemonijskuÔÇť (po Gram┼íiju) kulturu kadru da stavi u pogon sociopoliti─Źke sisteme ili da se prenese na druge klase dru┼ítva (┼íto od globalne menad┼żerske klase ─Źini ÔÇ×dominantnu klasuÔÇť u jednom vrlo poroznom zna─Źenju te re─Źi). Suprotno tome, narodni kosmopolitizam je ─Źesto konfliktni kosmopolitizam, ali mnogo supstancijalniji jer je proizvod neophodnosti saradnje i su┼żivota, po pravilu u urbanom okru┼żenju, u kojoj se nalaze pojedinci i dru┼ítvene grupe radnika ili izbeglica ┼íto neretko dolaze iz veoma udaljenih oblasti sveta. Otuda ─Źvrsta privr┼żenost sociologije modernog ÔÇ×grada-svetaÔÇť i studija ÔÇ×me─Ĺuetni─Źkih odnosaÔÇť, koja predstavlja sve mogu─çe situacije izme─Ĺu geta i multikulturnog lonca, i koja ima za cilj da, izme─Ĺu ostalog, uti─Źe na javne politike me─Ĺusobnog ÔÇ×prepoznavanjaÔÇť zajednica i religijskih, nacionalnih, profesionalnih i sindikalnih solidarnosti u prevazila┼żenju nacionalnih antagonizama i nasle─Ĺa kolonizacije (ili njihovog intenziviranja), kao i da iznedri nove prakse vi┼íejezi─Źne komunikacije[39]. To nas navodi da naglasimo: ako je u tom smislu kosmopolitizam odozdo fenomen koji se prote┼że kroz ─Źitavu istoriju (ba┼í kao i migracije i raseljavanja populacija) i koji se danas zbiva u skoro svim delovima sveta, onda je njegova snaga inovacije, ali i stepen njegove unutra┼ínje konfliktnosti, naj─Źe┼í─çe vezan za prela┼żenje (ili za lokalnu ÔÇ×reprodukcijuÔÇť) politi─Źkih, ekonomskih i kulturnih megagranica koje su granice ÔÇ×Svera i JugaÔÇť[40]. Zbog toga ono ÔÇ×odozdoÔÇť o kom se ovde radi ima tendenciju dvostrukog zna─Źenja koje istovremeno upu─çuje kako na klasu, tako i na etni─Źku pripadnost, manje ili vi┼íe rasno obele┼żenu. Ono prikriva tenziju koju bismo kantovskom terminologijom mogli opisati kao ÔÇ×nesocijalnu socijalnostÔÇť, stavljaju─çi naporedo posledice prinudne mobilnosti i posledice prinudne nemobilnosti, dva obilka prekarnosti koja proizvode dve izrazito razli─Źite vizije sveta, a koje ÔÇ×populisti─ŹkiÔÇť pokreti nastoje da iskoriste. To ÔÇ×odozdoÔÇť se, u stvari, izgra─Ĺuje samo protiv svoje ksenofobne antiteze. Postoji, dakle, kosmopolitizam drugog stepena koji te┼żi da ÔÇ×protivre─Źnosti unutar narodaÔÇť d├ó gra─Ĺansku formu, i za koji sam u isku┼íenju da ponovo uvedem kategoriju internacinalizma. Zapravo smatram da ona to zahteva, na primer, u liku politi─Źkih ÔÇ×aktivistaÔÇť koji rade na ivici tog procepa i od socijalizacije nesocijalnog prave svoje polje delanja[41]. ┬á┬á

Dodajmo toj prvoj antitezi drugu, koja se s prvom preklapa, ali nije istovetna. Dok je ÔÇ×narodni kosmopolitizamÔÇť opisni sociolo┼íki pojam koji odgovara odre─Ĺenim demografskim ─Źinjenicama, pojam ÔÇ×vernakularnog kosmopolitizmaÔÇť (koji Homi Baba uvodi u jednom jo┼í uvek raspravljanom ─Źlanku iz 1996.godine) interpretira, u perspektivi totaliteta, na─Źin postojanja kulturnih kompleksa ili hibrida koji poseduju lokalno razvijene osobenosti, na prostorima koji mogu biti sasvim mali ÔÇô grad, kvart ÔÇô ili velikih razmera ÔÇô kontient, deo sveta. Na te prostore se ÔÇ×projektujeÔÇť, i kao takva ÔÇ×promi┼íljaÔÇť, planetarna razli─Źitost[42]. Ta dva kosmopolitizma zauzimaju, dakle, samo deo tih prostora, ali svaki izra┼żava, na sebi svojstven na─Źin, su┼ítinsku vi┼íestrukost (ono ┼íto je gore bilo nazvano ÔÇ×multiverzumomÔÇť) tih prostora, odudaraju─çi istovremeno od potiskivanja koje name─çe re┼żim strane dominacije i od homogenizacije proiza┼íle iz konzumiranja globalizovane i standardizovane robe, i s njom povezanog uop┼ítavanja ┼żivotnih stilova. No, takvo, o─Źigledno oksimoronsko shvatanje, prikriva jedan rascep, kome su prethodne rasprave ÔÇô predla┼żu─çi primene ili tra┼że─çi alternative ÔÇô omogu─çile da iznedri novu antitezu, skiciraju─çi time razilaze─çe puteve razvoja kosmopoliti─Źkog stanja. Prvo na ┼íta se pomisli su identiteti dijaspore, nastali emigracijom ─Źlanova jedne prvobitne zajednice, koji preko daljina ostaju ujedinjeni, kroz par generacija, putem jezika, religije, rodbinskih veza i saveza[43]. Ta prva vrsta mo┼że se rastegnuti sve do uklju─Źivanja nekog oblika ekstremne deteritorijalizacije, pri kojoj je prvobitna zajednica izgubljena, prividna ili fiktivna, ┼íto mo┼że biti izvorom solidarnosti i intenzivnije intelektualne produktivnosti. To je nesumnjivo slu─Źaj sa onim ┼íto je A┼íil Mbembe krstio kao afropolitizam, da bi interpretirao evoluciju koja istorijski vodi od crna┼ítva (ponovno uspostavljanje kulturnog dostojanstva prega┼żenog kolonijalizmom i povratak boje kao ozna─Źitelja ponosa rase) do panafrikanizam (kao emancipatorskog i solidarnog politi─Źkog projekta), a odatle i ka ose─çaju sudbine zajedni─Źke svim narodima poteklim sa svih kontinenata koji su do┼íli da se nasele na afri─Źki kontinent kao radnici, trgovci ili osvaja─Źi, ali i obratno, onima koji su napustili Afriku slobodno ili pod prisilom ÔÇô trgovine robljem nekada, emigracije danas ÔÇô da bi se nastanili na druge kontinente, uspostavljaju─çi tako ÔÇ×kru┼żenje svetovaÔÇť, odnosno prave─çi od ÔÇ×globalizovaneÔÇť Afrike dom i posebnu sliku planetarne istorije[44].

Logika vernakularnog kosmopolitizma se tada obr─çe i proizvodi jedan simetri─Źni oblik reteritorijalizacije, koja je tako─Ĺe izda┼íno opisana u savremenoj postkolonijalnoj antropologiji i sociologiji. Mislim, pre svega, na ono ┼íto je Stjuart Hol [Stuart Hall], britanski dr┼żavljanin jamaj─Źanskog porekla i jedan od velikih postmarksista i teoreti─Źara kulturnih studija, prvi nazvao new ethnicities (nove etinje, prim. prev.), to jest kulturno-nacionalne formacije u nastanku, koje proisti─Źu iz nastanjivanja jedne etnorasne grupe u stranoj zemlji, grupe koja na duge staze uve─çava svoje nove doprinose (kao nastanjivanje Indijaca i Pakistanaca u Velikoj Britaniji, ali i u Isto─Źnoj i Ju┼żnoj Africi, ili ┼żitelja Magreba u Francuskoj i Belgiji, kao i turskih emigranata ÔÇô uglavnom Kurda ÔÇô u Nema─Źkoj, i tako dalje)[45]. Takvo shvatanje je o─Źigledno opre─Źno ideji da ÔÇ×kultureÔÇť (termin koji istovremeno konotira socijalnu grupu i simboli─Źki sistem) svoju posebnost duguju svojoj antropolo┼íkoj zaokru┼żenosti, ideja koja struji on Vilhelma fon Humbolta do Levi-Strosa, ne zaobilaze─çi ni Boasa (prvog koji je, ─Źini se, upotrebio re─Ź kultura u mno┼żini) i njihovih u─Źenika etnolingvista. Kultura, dakle, poseduje preobra┼żavala─Źku dimenziju, ali i relacionalnu, jer, uprkos jakom pritisku dominacije i odnosa mo─çi me─Ĺu ÔÇ×etnijamaÔÇť koje se razvijaju na istom mestu, nemogu─çe je zamisliti da se jedna nova etnija iznedri iz migracijskog procesa, a da ÔÇ×nacionalna kulturaÔÇť sama po sebi ne bude promenjena. Tako su na postkolonijalnu Francusku u njenoj celosti uticali dolazak, kreativnost i ÔÇ×diff├ęranceÔÇť (kako bi Derida rekao…) imigranata poreklom iz svih biv┼íih kolonija (i ostalih delova sveta). Neprestano se preobra┼żavaju─çi, kosmopolitsko stanje je uvek deljeno stanje, ─Źak i kada je nesimetri─Źno. No, dublje gledano, ono ┼íto se ovde dovodi u pitanje je suprotnost izme─Ĺu unutra┼ínjeg i spolja┼ínjeg, koja slu┼żi stvaranju na┼íih predstava o stranosti. Kosmolo┼íka shema izraza ÔÇ×celineÔÇť u ÔÇ×deluÔÇť, ─Źijoj primeni smo svedo─Źili prvenstveno kada se radilo o ideji jedinstva ljudskih jezika i kultura, koje ─Źine ÔÇ×multiverzumÔÇť,┬á od sada mo┼że da se primeni, jo┼í vi┼íe dijalekti─Źki, i na ideju da su prevo─Ĺenja, recipro─Źni uticaji, ono ┼íto ─Źini to jedinstvo (ili solidarnost). Gajatri Spivak (teoreti─Źarka glasova subalternih, to jest onih ÔÇ×bez glasaÔÇť u evropeizovanom svetu) i Pol Gilroj (istori─Źar ÔÇ×Crnog AtlantikaÔÇť i imperijalnog ÔÇ×povratnog ┼íokaÔÇť) su ovu predstavu istovremeno nazvali planetarnost. Taj pojam u svom zna─Źenju ima i povratni efekat koji kulturna me┼íanja i konflikti imaju na globalizaciju, koja ih i sama podsti─Źe. Time se u njegova zna─Źenja uklju─Źuje i mogu─çnost da se u samom sredi┼ítu globalizacije izvr┼íi akcija protiv nje same[46]. I pored zdu┼ínog uva┼żavanja razlike u stilovima i ┼żivotnim putevima, smatram da je ovde mogu─çe i┼í─Źitati podudarnost planetarizma sa va┼żnom problematikom ÔÇ×Sveg-SvetaÔÇť, koju Glisan izla┼że u politi─Źkom i poeti─Źkom registru, a ─Źija je sr┼ż u ideji da svet (kao skup dru┼ítava i kultura) nije podlo┼żan totalizaciji u jednoj jedinoj reprezentaciji ili na─Źelu organizacije, ali je ipak iskaziv i osmisliv kroz modalitet ÔÇ×arhipelagaÔÇť odnosa[47].

Moglo bi se u─Źiniti da smo s ovim pro┼íli kroz ─Źitav ciklus, iako vrlo shematski, jedne istorije kosmopoliti─Źke ideje, onakve kakvom se ona iznova sastavlja u praksi dana┼ínjice. To, me─Ĺutim, nije slu─Źaj. Potrebno je jo┼í dopisati u ovaj okvir, ili pre na njegove margine, na mesto stalnog izuzetka, jedan oblik kosmopolitizma koji je potpuno paradoksalan, jer izgleda kao da ni─Źe iz razaranja samih uslova njegovog postojanja. Nameravam da ka┼żem ne┼íto o ÔÇ×kosmopolitizmu granicaÔÇť, i nemogu─çnosti dogovora kada su one u pitanju. Radi se o kosmopolitizmu tragi─Źno otelotvorenom u stanju migranata i izbeglica koji su danas gurnuti u neprestano lutanje ili na neodre─Ĺeno blokirani na pragu zemlje azila (kao ÔÇ×spolja zatvoreniÔÇť), i koji su teoreti─Źari poput Etijena Tasana, Mi┼íela A┼żijea i Sandra Mecadre [Sandro Mezzadra] poku┼íali da konstitui┼íu kao predmet (anga┼żovanog) promi┼íljanja, iako su ponekad razli─Źitih orijentacija, ┼íto poma┼że propitivanju problema[48]. Treba, pre svega, uvideti da pitanje granice i dalje neodvojivo od koncepcija (i praksi) kosmopolitizma koje smo ovde poku┼íali da razvrstamo. To je, implicitno, slu─Źaj i sa Kantom, naro─Źito ako se prisetimo da ÔÇ×planÔÇť iz 1796. ima za cilj da iznova zasnuje me─Ĺunarodno pravo prevazilaze─çi aporiju koja postoji u ideji evropske razvnote┼że, ozakonjene Vestfalskim mirom, a da pritom ne dovede u pitanje formu nacionalne Dr┼żave kao pravnog okvira dru┼ítvenog ugovora, a time ni liniju granice kao obele┼żje suvereniteta Dr┼żave. Dr┼żavna granica, kako ─çe dokazati ┼ámit (koji oplakuje njeno uru┼íavanje, kao i uru┼íavanje ─Źitavog Ius Publicum Europaeum) ÔÇ×┼ítiti ratÔÇť, pritom ga ÔÇ×razgrani─Źavaju─çiÔÇť (Hegung des Krieges). Ona, dakle, ne dozvoljava (ili time brani sebe) da se ve─Źni mir misli izuzev kao apokalipti─Źna i autodestruktivna perspektiva. Kantovsko ponovno zasnivanje se protivi tom apsolutizmu i Dr┼żavi oduzima diskreciono pravo da prihvata ili odbija starnce; ono pojedincima, na osnovu toga ┼íto su dolaze─çi u ÔÇśinostranstvoÔÇÖ postali strancima, dodeljuje pravo na Dr┼żavu (prethode─çi onome ┼íto ─çe postati liberalna teorija ÔÇ×osnovnih ljudskih pravaÔÇť). No, pojedinci koji upra┼żnjavaju to pravo slobodno prelaze─çi granicu, je ipak ne ÔÇ×prevazilazeÔÇť. Mo┼żemo ─Źak tvrditi suprotno ÔÇô oni joj, iz perspektive pravne univerzalnosti, daju legitimitet. Kod bra─çe Humbolt i svih koji, preuzimaju─çi i preme┼ítaju─çi njihovu ÔÇ×monadi─ŹkuÔÇť koncepciju, kosmos istovremeno defini┼íu kao sklop mest├ó i kao varijaciju simboli─Źkih formi, politi─Źke i geopoliti─Źke granice nesumnjivo postoje materijalno, ali je njihov zna─Źaj zanemarljiv u pore─Ĺenju sa ÔÇ×unutra┼ínjimÔÇť granicama ÔÇô granicama Kulturnation, koje svaki subjekat nosi u sebi i koje je nemogu─çe ukinuti bez naru┼íavanja veza unutar zajednice, ─Źiju ÔÇ×snaguÔÇť te granice uspostavljaju kroz dejstvo jezika[49]. Mogu─çe je sakralizovati te granice, prate─çi fihteovske stremnje koje je delom nasledio i Vilhelm fon Humbolt, ali je mogu─çe i u─Źiniti ih predmetom razrade, ÔÇ×unutra┼ínjeg radaÔÇť (Durcharbeitung), putem jedne vrste pounutra┼ínjenja same unutra┼ínjosti, ─Źiji ÔÇ×usloviÔÇť i ÔÇ×pokreta─ŹiÔÇť proisit─Źu iz istorijskih okolnosti poput ratova i selidbi naroda, kolonizacije i dekolonizacije, migracija i dijaspora, i koja ima svog slu┼żbenika nad slu┼żbenicima ÔÇô prevo─Ĺenje (tj. neprestano pokretani poduhvat prevazila┼żenja neprevodivosti jezika i kultura). Tada granica postaje privilegovana tema jedne nove vrste kosmopolitike, koja ne ceni garnicu, ve─ç prevazila┼żenje. Otuda njena bliskost s internacionalisti─Źkom tradicijom, barem dok se ne zadovoljava tvrdnjom da, u pravu, granice ne postoje za ÔÇ×univerzalnu klasuÔÇť, nego poku┼íava da ih ÔÇ×nastaniÔÇť i ÔÇ×potkopaÔÇť.

Dakle, pitanje granica se ni u jednom od ova dva statusa, oba ÔÇ×pozitivnaÔÇť, iako u suprotnom smislu, ne spaja s lutanjem migranata i izbeglica (pogotovo kada to lutanje postane potencijalno smrtonosno), ve─ç se to de┼íava u jednom radikalno negativnom statusu: granica je ono ┼íto radikalno deli ljude, ono ┼íto ih selektivno ÔÇ×raspore─ĹujeÔÇť, i ono ┼íto ih doslovno ubija, bilo ÔÇ×pasivnoÔÇť, brane─çi im pristup sredstvima i prostorima za ┼żivot, bilo ÔÇ×aktivnoÔÇť, pretvaraju─çi se u naoru┼żanu utvrdu, nepremostivi ponor[50]. Me─Ĺutim, postoji kosmopolitizam koji odgovara i tom statusu ÔÇô kosmopolitizam o─Źaja, koji smo mogli nazvati ÔÇ×kosmopolitizmom gnu┼íanjaÔÇť, a u kom se pak, kako se ispostavilo, skoncentrisalo nekoliko najosnovnijih pitanja trenutnog kosmopoliti─Źkog problema. To je zaista tako ukoliko je ÔÇ×svetÔÇť, proizveden i reprodukovan u domenu pro┼íirenom kapitalisti─Źkom globalizacijom, zapravo svet brutalizacije i odstranjivanja za onaj deo njegove populacije koji odbacuje[51]. Taj negativni kosmopolitizam je u izvesnom smislu ÔÇ×najimperativnijiÔÇť od svih, iz razloga ┼íto odra┼żava situaciju u kojoj stranac nije samo tretiran kao jedan od neprijatelja, ve─ç kao univerzalni neprijatelj, potpuno sam dok protiv njega sve Dra┼żave pronalaze njihov ÔÇ×zajedni─ŹkiÔÇť interes. Dose┼żemo krajnju ta─Źku, gde ─çe kriterijum gostoprimljivosti uni┼ítiti sam sebe, sem ako otvoreno ne uklju─Źi one koje je njegova prvobitna definicija zanemarila ili namerno isklju─Źila. To je, stoga, ta─Źka u kojoj je, kako obja┼ínjava Tasan, u igri ┼íansa da svet ostane naseljiv za sve, odnosno da bude ljudski svet. No, to je istovremeno i najproblemati─Źnije, jer je ostvarivanje te mogu─çnosti malo verovatno (u stalnom lutanju i nesigurnosti koje idu uz izbegli┼ítvo, ┼íanse za stvaranje ÔÇ×zajedni─ŹkogÔÇť nisu velike, sem u kampovima i logorima) i jer je pitanje o tome ko su nosioci te mogu─çnosti ┬á(ili pod kojim ljudskim identitetom su oni njeni nosioci) su┼ítinski aporeti─Źno. Tu po─Źinje (bar prividno) razgovor izme─Ĺu autora koje sam citirao: Tasana, po ─Źijem mi┼íljenju ÔÇ×migrantsko stanjeÔÇť, suo─Źeno sa ekstremnom nesigurno┼í─çu, dovodi do spremnosti da se svet iznova sa─Źini na ÔÇ×─Źistoj solidarnostiÔÇť, iako se ta spremnost bez prestanka pokopava; A┼żijea, po kome ne-dr┼żavljanstvo migranata ima za protivte┼żu politi─Źke strategije zahtevanja ÔÇ×prava na pravaÔÇť; i Mecadre, koji smatra da je najspektakularniji efekat containment politike, koju Dr┼żave Severa sprovode uz smrtonosno nasilje (nalik na pograni─Źni rat), bilo podupiranje nastajanja autonomije ili kolektivnog subjektiviteta migranata, s poku┼íajem da se njihove izbegli─Źke ÔÇ×ruteÔÇť organizuju na tesnoj stazi izme─Ĺu dr┼żavne represije i mafija┼íkog iskori┼í─çavanja njihove nevolje, koju moramo uzeti u obzir kako to nasilje ne bi spalo na humanitarnu ÔÇ×viktimizacijuÔÇť. U su┼ítini, ─Źini se da iza svih ovih uvida stoji jedno te isto pitanje ÔÇô jesu li oni koji lutaju nosioci zapovesti kosmoploitizma koju treba da ─Źujemo, za njihovo dobro i dobro celog sveta, ili su oni potencijalni akteri jedne druk─Źije politike, u fazi ra─Ĺanja, oslobo─Ĺenje od te┼żnji ka mo─çi i ka zapovedanju suvereniteta? No, u tom slu─Źaju, nije li tako─Ĺe potrebno usaglasiti se (┼íto nijedan od trojice autora, verujem, ne bi negirao) da je na putu emancipacije ili autonomije (ne brkati je sa izolacijom) neophodna uzajamna pomo─ç i solidarnost dr┼żavljana s prebivali┼ítem, koliko god da ih je, u samim tim Dr┼żavama koje to brane? ÔÇ×Prenositelji humanostiÔÇť, kako je to re─Źeno na francusko-italijanskoj granici[52]. To nas dovodi do jedne od osnovnih karakteristika internacionalizma kao ÔÇ×pokretaÔÇť solidarnosti (organizovane ili ne) koji se istorijski bori protiv apsolutizacije nacionalnog.

 

*

 

Mo┼żda su ova razmatranja bila preduga─Źka, prekomplikovana, no i takva, ona se doti─Źu tek jednog dela ─Źinjenica i rasprava koje danas mo┼żemo dovesti u vezu sa pitanjima internacionalizma i kosmopolitizma. Ako pak moram da ih, u nekoliko re─Źi, zaklju─Źim i opravdam sliku paralakse koju sam upotrebio, a koja na┼íem pogledu nudi isti pejza┼ż vi─Ĺen iz dve razdvojene perspektive, ─Źini mi se da mogu re─çi barem nekoliko stvari. Prvo, malo sam ishitrio uzimaju─çi nedavno zdravo za gotovo da je globalizacija, u njenim poslednjim fazama razvitka, stavila ta─Źku na imaginaciju o kosmopolitskom zavr┼íetku istorijskih sukoba ─Źove─Źanstva, kao ┼íto san o budu─çnosti se raspar─Źa pod udarcem stvarnosti njegove realizacije. Nije da je ta opozicija la┼żna, ali ona predstavlja samo jednu stranu stvari. Druga je uspostavljena izlaskom kosmopoliti─Źke ideje iz domena utopijskog ÔÇô koji je sul┼żio, pre svega, da se nadoknadi nasilje i nepravda stvarnosti ÔÇô i njenog ulaska u polje iskustava koja izazivaju ljudsku vrstu da tuma─Źi, upravlja i preobra┼żava svoju sopstvenu mnogostrukost, odnosno konstitutivnu ÔÇ×diff├ęranceÔÇť. ÔÇ×Dovr┼íenaÔÇť globalizacija (o kojoj sam na drugom mestu rekao da se podudara sa pojavom apsolutnog kapitalizma)[53] obele┼żava, dakle, kraj jednog kosmopolitizma i zapo─Źinjanje novog, odnosno ona pre obele┼żava kraj odre─Ĺene upotrebe kosmopoliti─Źke ideje i nastupanje druge, u kojoj se odre─Ĺene strate┼íke formulacije (kantovski kriterijum gostoprimstva, humboltovska teza o jednakosti kultura) odvajaju od njihovog prvobitnog konteksta i osloba─Ĺaju izvesnih ograni─Źenja, kako bi usvojili novo zna─Źenje. Ispostavlja se, tako─Ĺe, da to zna─Źenje ÔÇô u meri u kojoj ono nije vezano za prostu ÔÇ×tendencijuÔÇť ili ÔÇ×progresÔÇť istorije, ve─ç za igru suprotnih tendencija, sve nasilnije sukobljenih (┼íto potvr─Ĺuje razvijanje nacionalizma i ksenofobije Dr┼żave kojima svedo─Źimo svuda u svetu) ÔÇô mo┼że samo da bude na dobiti ako se upari sa aktuelizacijom internacionalisti─Źkog projekta, u onoj meri u kojoj ga mi zami┼íljamo kao prakti─Źni koncept i dijalekti─Źki objekat. Dolaze─çi iz svoje paralelne pri─Źe, internacionalizam je sebe oduvek promi┼íljao kao na─Źelo jedne politike, a ne samo pravne institucije, moralnog zahteva ili esteti─Źke kreativnosti. Konkretna, aktuelna ideja kosmopolitizma, mora se definisati kao ÔÇ×negacija negacijeÔÇť, to jest kao ─Źin organizovanog otpora i efikasna alternativa tim obrnutim kosmopolitizmima ÔÇô rasizmu, nacionalizmu, kao i, shodno druk─Źijem modalitetu, sveop┼ítoj komodifikaciji i destrukciji naseljivog zemaljskog prostora. No, za tako ne┼íto potrebno je posredovanje me─Ĺu kolektivnim akcijama koje prelaze ili preobra┼żavaju statuse granica, uklanjaju pregrade me─Ĺu teritorijama i od stranaca (koji, me─Ĺutim, nikada ne─çe postati sli─Źni, a jo┼í manje neprepoznatljivi) ─Źine prijatelj(ic)e i drugove/drugarice[54] tako ┼íto solidarnost utiskuju ne samo u horizont o─Źekivanja, nego i u sam na─Źin uspostavljanja politi─Źkih subjekata u praksi.

Takvo posredovanje, ipak, mo┼że biti samo recipro─Źno, a tome nas u─Źi i istorija iznova i┼í─Źitana na genealo┼íki na─Źin u svetlu potreba sada┼ínjice. Tragedije proleterskog internacionalizma ÔÇô od kojih se ne mo┼żemo osloboditi prostim ÔÇ×radom pam─çenjaÔÇť ÔÇô delom (onim ÔÇ×subjektivnimÔÇť delom, da preciziram) su obja┼ínjene potiskivanjem kosmopolitizma na kom je izgra─Ĺen, potiskivanjem koje je po─Źelo mo┼żda ve─ç i sa samim Marksom, a institucionalizovano je kroz istoriju socijalisti─Źkih i komunisti─Źkih partija. Preporod internacionalizma koji je usledio, u uslovima antiimperijalisti─Źke borbe, morao je, po prirodi stvari, uklju─Źiti sve brojnije elemente kosmopolitizma koji retrospektivno mo┼żemo nazvati ÔÇ×vernakularnimÔÇť, no nije izvesno da li to uklju─Źivanje, uvek pod imeniteljem lokalnog, nagove┼ítava planetarnu strategiju. Izgradnja multikulturalnih re┼żima za kohabitaciju zajednica Severa i Juga u istim ÔÇ×svetskim gradovimaÔÇť, ili kroz intervencije aktivista humanitaraca na svim pozornicama ÔÇ×pograni─Źnih ratovaÔÇť koje Dr┼żave sru─Źuju na glave onih ÔÇ×Bez-Dr┼żaveÔÇť, svedo─Źi nestalnosti ÔÇ×prakti─ŹnogÔÇť kosmopolitizma izme─Ĺu negativne i pozitivne politike, izme─Ĺu stvaranja ÔÇ×zajedni─ŹkogÔÇť u materijalnosti svakodnevice i ÔÇ×velikog odbijanjaÔÇť od strane institucija uspostavljenog dru┼ítvenog poretka. No, te nestalnosti izgledaju i kao aporije, problemi postavljeni pred ÔÇ×novi internacionalizamÔÇť, koji sazreva u te┼żnji ka zajedni─Źkom cilju svih heterogenih borbi protiv apsolutnog kapitalizma. S jedne strane otpornost jednostrukog, s druge otpornost mnogostrukog… Upravo da bi ti problemi ostali otvoreni i da ne bi postali tek predmet verbalnog re┼íenja, ovde sam se potrudio da niti dvostruke genealogije zadr┼żim na okupu i da uputim u poneke uslove njihovog slu─Źajnog susreta.

 

 

preveo sa francuskog Aleksa Nikoli─ç

Izvor: ├ëtienne Balibar, “Internationalisme et cosmopolitisme, une parallaxe”,

┬áL’horizon des possibles, La D├ęcouverte, 2022, p. 71-105.


[1] One ─çe ipak ostati nepotpune. Rasprave o kosmopolitizmu danas su sve mnogobrojnije (┼íto je samo po sebi ÔÇ×obele┼żje vremenaÔÇť). S internacionalizom stvari ne stoje tako, on je o─Źigledno iza┼íao iz vidokruga intelektualnih radara, barem kod nas.

[2] Videti: Kojin Karatani, Transcritique. On Kant and Marx, The MIT Press, Cambridge (Mass.), 2003. On, me─Ĺutim, pitanju kosmopolitizma kod ova dva autora posve─çuje samo jednu kratku opasku, su─Źeljavaju─çi Kantov ÔÇ×ve─Źni mirÔÇť s Marksovim ÔÇ×univerzalnim ekvivalentomÔÇť.

[3] Videti: Partha Chatterjee, The Politics of the Governed. Reflections on Popular Politics in Most of the World, Columbia University Press, New York, 2004.

[4] Primamljiv je poku┼íaj da se na skalu svetskog sukoba prenese ÔÇ×kopernikanska revolucijaÔÇť pod vo─Ĺstvom italijnskog operaizma ┼íezdesetih, koji metode kapitalisti─Źkog izvla─Źenja vi┼íka vrednosti nije shvatao kao uzrok, ve─ç kao posledicu, radni─Źkog otpora.

[5] Videti: Fabrice Bensimon, ┬ź LÔÇÖInternationale des travailleurs ┬╗, revue Romantisme, 2014, n┬░ 163: ÔÇ×U jednom delu iz 1780, prevedenom na francuski 1802. godine [An Introduction to the Principles of Morals and Legislation], britanski utilitarista D┼żeremi Bentam prvi put koristi pojam internacinalno da bi ozna─Źio ÔÇ×oblast prava obi─Źno nazivanu pravom nacijaÔÇť. Ideja mira me─Ĺu narodima, protiv volje tirana, potvr─Ĺivana je u vi┼íe navrata tokom Francuske revolucije, ali ÔÇ×internacionalizamÔÇť u pravom smislu te re─Źi nastaje sa Me─Ĺunarodnim udru┼żenjem radnika, skra─çeno ÔÇ×InternacionalaÔÇť (1870). Imenica internacionalista potvr─Ĺena je 1871, a pridev internacionalni 1872. godine, dok je imenica internacionalizam ─Źekala do 1876, ovog puta u zna─Źenju prekograni─Źne unije radnika.

[6] Godine 1914, Lenjin i Roza Luksemburg ujedinjuju snage zarad ponovnog stvaranja internacionalisti─Źkog pokreta protiv rata i zarad komunisti─Źke revolucije u znak reakcije na ÔÇ×proma┼íaj Druge internacionaleÔÇť, no njihova stara razila┼żenja oko nacionalnog pitanja opstaju. Luksemburg je ÔÇ×kosmopolitaÔÇť, ┼íto zasigurno nije slu─Źaj sa Lenjinom, za koga ÔÇ×pravo nacija da odlu─Źuju same o sebiÔÇť ─Źini deo demokratskih zahteva koje proletarijat ne mo┼że da ignori┼íe, a da se pritom ne na─Ĺe sam su─Źeljen sa kapitalom. Skoro objavljeno delo ┼Żan-Nume Dukan┼ża [Jean-Numa Ducange], Quand la gauche pensait la nation. Nationalit├ęs et socialismes ├á la Belle ├ëpoque (Fayard, Paris, 2021), bogato poja┼ínjenjima i analizama istorije problema, donosi vi┼íe upotreba sintagme ÔÇ×proleterski internacionalizamÔÇť koje┬ápoma┼żu da se rastuma─Źi kontekst tog problema, ali ne razre┼íava pitanje porekla. Osniva─Źki tekstovi Kominterne (1919) govore o novoj ÔÇ×proleterskoj internacionaliÔÇť, ali ne iznose nikakvu teoriju ÔÇ×proleterskog internacionalizmaÔÇť. Videti: Manifestes, th├Ęses et r├ęsolutions des quatre premiers congr├Ęs de lÔÇÖInternationale communiste 1919-1923, R├ęimpression en fac-simil├ę, Fran├žois Maspero, Paris, 1971.

[7] Videti moje izlaganje: ┬ź Octobre 1917 : la r├ęvolution un si├Ęcle apr├Ęs ┬╗, dans: ├ëtienne Balibar, Histoire interminable. DÔÇÖun si├Ęcle lÔÇÖautre (├ëcrits I), La D├ęcouverte, Paris, 2020.

[8] Ta istorija je propra─çena kod Fernanda Klodina [Fernando Claudin] (koji je i sam bio nekada┼ínji ilegalni rukovodilac ┼ípanske komunisti─Źke partije) u njegovom delu pod naslovom: La Crise du Mouvement communiste, du Komintern au Kominform (francuski prevod kod Fran├žois Maspero, Paris, 2 volumes, 1972).

[9] Problematika pasivne revolucije (─Źije nacrte obrise u Zatvorskim bele┼íkama, naro─Źito u XV svesci, iz 1933) dobija svoj puni smisao ako je dovedemo u vezu sa ÔÇ×ponovnom nacionalizacijomÔÇť proleterskog internacionalizma koja je, s jedne strane, imala formu ÔÇ×fordisti─ŹkogÔÇť osmi┼íljavanja politika kro─çenja radni─Źke klase, a s druge, formu politike ÔÇ×primitivne socijalisti─Źke akumulacijeÔÇť ostvarene u SSSR-u korz petogodi┼ínje planove.

[10] Jedna potpunija istorija posvetila bi vi┼íe pa┼żnje ÔÇô za koju ja ovde nemam prostora ÔÇô pitanju sindikalnog internacionalizma, koji se podudara sa aktivnostima Me─Ĺunarodne orgnanizacije rada (danas, sastavnog dela UN-a) u onome ┼íto Alan Supio [Alain Supiot] zove ┬ź┬áduhoma Filadelfije┬á┬╗ (po imenu grada u kom se odr┼żao kongres Me─Ĺunarodne orgnanizacije rada 1944. godine). I jedna i druga organizacija danas su zna─Źajno oslabljene neoliberalnom ofanzivom koja je, tako─Ĺe, ÔÇ×internacionalanaÔÇť. Videti: Alain Supiot, LÔÇÖEsprit de Philadelphie. La justice sociale face au march├ę total, Seuil, Paris, 2010.

[11] Izuzev kod intelektualaca i radnika ÔÇ×otrgnutih od korenaÔÇť ili ÔÇ×bez otad┼żbineÔÇť, posebno jevrejskih, koji su u komunizmu pronalazili mogu─çnost da prevazi─Ĺu religijski partikularizam i da njihovu isklju─Źenost preobraze u mesijansku energiju. Videti studije Majkla Levija [Michael L├Âwy] (Juifs h├ęt├ęrodoxes. Messianisme, romantisme, utopie, ├ëditions de lÔÇÖ├ëclat, Paris, 2010) i Enca Traversa [Enzo Traverso] (La Fin de la modernit├ę juive. Histoire dÔÇÖun tournant conservateur, La D├ęcouverte, Paris, 2013). Staljinisti─Źka represija unutar komunisti─Źkog pokreta nakon 1945. ciljala je komunisti─Źke kadrove jevrejskog porekla, automatski sumnji─Źene za trockizam, a potom i sionizam, kao i nekada┼ínje ┼ípanske borce, koji su a fortiori nosili obe ÔÇ×maneÔÇť istovremeno. Ozna─Źavanje Jevreja ÔÇô bankara ili radnika, intelektualaca ili aktivista ÔÇô kao ÔÇ×kosmopolitaÔÇť bilo je zajedni─Źko socijalizmu i nacionalizmu XIX i XX veka u Evropi. Videti knjigu ┼Żan-Nume Dukan┼ża [Jean-Numa Ducange], Quand la gauche pensait la nation, op. cit.

[12] Upu─çujem posebno na: Robert Young, Postcolonialism. An Historical introduction, Blackwell Publishing, Oxford, 2001.

[13] Videti: Giovanni Arrighi, Terence K. Hopkins, Immanuel Wallerstein, Anti-Systemic Movements, Verso, Londres, 1989.

[14] Videti naro─Źito radove Gerija Vajldera [Gary Wilder]: The French Imperial Nation-State. Negritude and Colonial Humanism between the Two World Wars (University of Chicago Press, Chicago, 2005) i Freedom Time : Negritude, Decolonization, and the Future of the World (Duke University Press, Durham, 2015).

[15] Videti kanonsku knjigu Hozea Arikoa [Jos├ę Aric├│], Mari├ítegui y los or├şgenes del marxismo latino-americano, Siglo XXI Editores, Buenos Aires, 1978. Toj liniji tradicije, istovremeno ÔÇ×marksisti─ŹkojÔÇť i ÔÇ×indigenisti─ŹkojÔÇť, pripada, barem u svojim po─Źecima, bolivijski eksperiment predvo─Ĺen Evom Moralesom i teoretizovan od strane Alvara Garsije [├ülvaro Garc├şa Linera]: La potencia plebeya: acci├│n colectiva e identidades ind├şgenas, obreras y populares en Bolivia, Pablo Stefanoni (ed.), Siglo del Hombre Editores y Clacso, Bogota, 2009.

[16] Osnivanje Trikontinentale bilo je pripremano kroz intenzivni rad na zblil┼żavanju afri─Źkih, arapskih i latino-ameri─Źkih pokreta ─Źiji su predvodnici bili ─îe Gevara (zatvoren i ubijen 1967), predsednik Ben Bela (eliminisan vojnim dr┼żavnim udarom iz 1965.) i marokanski politi─Źar Mehdi Ben Barka [Mehdi Ben Barka] (ubijen 1965). Trilateralna komisija, osnovana 1973. godine, koja je predvo─Ĺena dr┼żavnim sekretarom Bre┼żinskim i uklju─Źivala je ameri─Źke, japanske i evropske politi─Źare i univerzitetske profesore, objavljuje 1975. svoj program-izve┼ítaj o ÔÇ×krizi demokratijaÔÇť koji potpisuju Samjuel Hantington [Samuel Huntington], Mi┼íel Krozije [Michel Crozier] i D┼żod┼żi Vatanuki [Joji Watanuki]. O istoriji Svetskog socijalnog foruma i alterglobalisti─Źkog pokreta uop┼íte, videti: Geoffrey Pleyers, Alter-Globalization. Becoming Actors in the Global Age, Polity Press, Cambridge, 2010. Tako─Ĺe: Immanuel Wallerstein, La Gauche globale hier, aujourdÔÇÖhui, demain, ├ëditions de la MSH, Paris, 2017, kao i: Boaventura de Sousa Santos and C├ęsar A. Rodriguez-Garavito, Law and Globalization from Below: Towards a Cosmopolitan Legality, Cambridge University Press, Cambridge, 2005.

[17] Knjiga Danijela Bensaida [Daniel Bensa├»d], Le Nouvel Internationalisme contre les guerres imp├ęriales et la privatisation du monde (Textuel, Paris, 2003), je pravo svedo─Źanstvo o nadama potstaknutim tom transnacionalnom mobilizacijom u usponu, u momentu kada je ona mogla delovati neodoljivo. O zapatizmu kao poku┼íaju socijalne transformacije sa korenima u uro─Ĺeni─Źkim kulturama i kao internacionalisti─Źkom modelu, videti: J├ęr├┤me Baschet, La R├ębellion zapatiste. Insurrection indienne et r├ęsistance plan├ętaire, Flammarion, Paris 2019.

[18] Zato se ja ne sla┼żem ÔÇô da dodam i to ÔÇô sa idejom da humanitarno opredeljenje aktivnosti proisteklih iz ÔÇ×civilnog dru┼ítvaÔÇť predstavlja, kao takvo, nazadovanje na infrapoliti─Źki stadijum, osu─Ĺeno na kompromis sa postoje─çim poretkom. Radi se o polju su─Źeljavanja vi┼íe vidova ÔÇ×intervencijeÔÇť koji su me─Ĺusobno nekompatibilni, odnosno o terenu privilegovanom za politi─Źku konfliktnost na┼íeg doba. Videti: Mary Kaldor, Global Civil Society: an Answer to War, Polity Press, Cambridge (GB), 2003, kao i: Rony Brauman, Humanitaire, diplomatie et droits de lÔÇÖhomme, ├ëditions du Cygne, Paris, 2010.

[19] Novi internacionalni feminizam, ukorenjen u borbama protiv neokolonijalnog nasilja i femicida (Ni una menos), je savremeni pokret ─Źije se nadahnu─çe ─Źini izrazito podudarnim sa idejom ÔÇ×univerzalne klaseÔÇť, ostvarene u devetnaestovoekovnom proletarijatu. To se vidi u knjigama poput one koju samo ┼íto je objavila Veronika Gago [Veronica Gago], jedna od predvodnica pokreta u Argentini: La Puissance f├ęministe ou le d├ęsir de tout changer, ├ëditions Divergences, Paris, 2021.

[20] U Francuskoj, perspektiva jedne takve ÔÇ×internacionaleÔÇť spominje se naro─Źito u delima Majkla Levija [Michael L├Âwy] (Luttes ├ęcologiques et sociales dans le monde: Allier le vert et le rouge, ├ëditions Textuel, Paris, 2021). Videti tako─Ĺe publikacije Globalne ekosocijalisti─Źke mre┼że (http://www.globalecosocialistnetwork.net/).

[21] Ne─çu se ovde upu┼ítati u sumiranja i pore─Ĺenja bogato argumentovanih elaboracija kod Jirgena Habermasa [J├╝rgen Habermas], Urliha Beka [Ulrich Beck], Tomasa Pogea [Thomas Pogge], Dejvida Helda [David Held] et Danijelea Arkibu─Ĺija [Daniele Arcibugi], D┼żozefa Karensa [Joseph Carens], itd. Linija deobe izme─Ĺu dveju teoretizacija Kanta (pre i posle Revolucije koja je uspostavila ljudska prava u ÔÇ×republikanskomÔÇť obliku) prolazi izme─Ĺu teoretizacija globalnog upravljanja poput Weltinnenpolitik-a i teoretizacija ÔÇ×kosmopoliti─Źke demokratijeÔÇť, zasnovane naro─Źito na pojavi javnog mnjenja, ─Źije je upori┼íte ÔÇ×svetsko civilno dru┼ítvoÔÇť.

[22] Videti dela ┼Żan-Fransoa Kervegana [Jean-Fran├žois Kerv├ęgan] od Hegel, Carl Schmitt. Le politique entre sp├ęculation et positivit├ę (PUF, Paris, 1992), pa do Que faire de Carl Schmitt ? (Gallimard, Paris, 2011).

[23] Svesno se ovde pozivam na formulaciju Stefana ┼áovijea [St├ęphane Chauvier] iz knjige Du droit dÔÇÖ├¬tre ├ętranger. Essai sur le concept kantien dÔÇÖun droit cosmopolitique (LÔÇÖHarmattan, Paris, 1996): ovo ÔÇ×pravoÔÇť (i sva pozitivna prava koji iz njega proisti─Źu u domenu kretanja, boravka, socijalne za┼ítite, itd.) je naravno osnovni predmet kosmopoliti─Źke misli, ali ono podrazumeva i jednu drugu misao ÔÇô o mogu─çnosti da se uop┼íte bude prepoznat i tretiran kao nosilac drugosti koja uti─Źe na uslove politi─Źkog subjekta.

[24] U tome bi se mogla prepoznati jedna osobina ÔÇ×republikanizmaÔÇť, analogno na─Źinu na koji savremena politi─Źka teorija koja se poziva na kategoriju slobode, nju defini┼íe kao prostu ÔÇ×ne-dominacijuÔÇť.

[25] Za uvid u skora┼ínje rasprave o ovom konceptu, fokusirane na antiteti─Źni odnos politi─Źkog i humanitarnog, videti: Stephanie De Gooyer, Samuel Moyn et al., The Right To Have Rights, Verso, Londres et New York, 2018.

[26] Nema─Źki humorista Karl Valentin [Karl Valentin] (1882-1948) u ─Źesto citiranom ske─Źu (Die Fremden) iz 1940. godine, izmi┼ílja jednu te┼íko prevodivu igru re─Źima: ┬ź Fremd ist der Fremde nur in der Fremde ┬╗ (stranac je stran samo u inostranstvu). Videti kolektivnu knjigu Das Eigene und das Fremde. Neuer Rassismus in der Alten Welt (Ulrich Bielefeld (ed.), Hamburger Edition, 1998), kojoj sam dao svoj doprinos.

[27] U Evropi, danas, ┼áengenska i Dablinska konvencija, aktivnost agencije Fronteks [Frontex] i obalskih stra┼ża, podizanje za┼ítitnih ograda i sabirnih centara, prekarni ugovori sa mogu─çno┼í─çu odbacivanja i zatvaranja u susednim Dr┼żavama, legitimacija na osnovu izgleda [au faci├Ęs] pod izgovorom antiterorizma, itd.

[28] Za podrobnije upu─çivanje u teze Hane Arent pozva─çemo se na klju─Źnu knjigu Alesandra dal Laga [Alessandro Dal Lago], Non-Persone. LÔÇÖesclusione dei migranti in una societ├á globale (Feltrinelli, Milan, 2006, drugo pro┼íireno izdanje), koju nekim ─Źudom nijedan francuski izdava─Ź nije preveo.

[29] Videti poslednji odeljak (62) Kantove Doktrine prava [Metaphysische An┬şfangs┬şgr├╝nde der Rechtslehre (1797)], u potpunosti posve─çen pitanju trgovine pri definisanju ÔÇ×kosmopolitskog pravaÔÇť, kojim upotpunjava i drugi Esej (Metaphysische Anfangs┬şgr├╝nde der Tugendlehre, prim. prev.) iz iste te godine. Tekstovi koji se tu nalaze, pokazuju da pojmovi trgovine i a fortiori razmene za Kanta imaju ┼íiroko zna─Źenje, koje pak uvek ostaje vezano za model protoka robe.

[30] Gledaju─çi na stvar i iz perspektive pot─Źinjavanja populacija, imperijalizam, svakako, ima i druge oblike osim u┼że shva─çene kolonizacije. Otuda, tako─Ĺe, poti─Źe dvosmislenost mogu─çih upotreba Kanta.┬á

[31] Videti: Giacomo Marramao, Passagio a Occidente. Filosofia e Globalizzazione, Bollati Boringhieri, Torino, 2003 (engleski prevod: The Passage West. Philosophy after the Age of the Nation State, Verso, London, 2012).

[32] To stapanje ne bi trebalo svesti na sjedinjavanje teorijskog nasle─Ĺa evropskog XIX veka i plantetarne socijalne stvarnosti XXI veka. To je, u stvari, jedna nimalo linearna, duga istorija. U sjajnom eseju (ÔÇ×The Many Faces of Cosmo-polis: Border Thinking and Critical CosmopolitanismÔÇť, in: Carol A. Breckenridge et al., Cosmopolitanism, Duke University Press, Durham, 2002), Valter D. Minjolo [Walter D. Mignolo] predla┼że da se njeno poreklo ve┼że za XVI vek, kao protivte┼ża osvajanju Amerike i reakcija na genocidno nasilje koje je pratilo to osvajanje, nagla┼íavaju─çi va┼żnost uloge teologa iz Salamanke (Vitorie [Francisco de Vitoria] i Las Kasasa [Bartolom├ę de las Casas]) koji brane humanost ÔÇ×IndijacaÔÇť. To je genealogija koja rasvetljava mnogo toga, ali bih ja (poput Levi-Strosa i Pola Gilroja) pre insistirao na delu Montenja, ─Źiji je esej ÔÇ×KanibaliÔÇť istinski za─Źetak preokretanja perspektive.

[33] O komplementarnosti koja dvojicu bra─çe Humbolt povezuje u ÔÇ×kulturnoj ekologijiÔÇť i pre njenog kona─Źnog definisanja, videti radove s konferencije u Pariskoj opservatoriji [Observatoire de Paris] iz 2014: Les fr├Ęres Humboldt. LÔÇÖEurope de lÔÇÖesprit (zbornik pod uredni┼ítvom Benedikt Savoj [B├ęn├ędicte Savoy] i Davida Blanken┼ítajna [David Blankenstein]), kao i┬á: Soraya Nour: ÔÇ×Le cosmos et le cosmopolitisme dÔÇÖAlexander von HumboldtÔÇť (dans: Le Soi et le Cosmos dÔÇÖAlexander von Humboldt ├á nos jours, Duncker end Humblot, Berlin, 2015). Ideje sam tako─Ĺe crpeo i iz disertacije koju je 2020. godine, na Kingston Univerzitetu odbranila Mari-Luiza Krog [Marie-Louise Krogh]: Temporalities and Territories. The Geopolitical Imaginary of German Philosophies of History. Ona pokazuje da lingvistika i filozofija istorije kod Vilhelma fon Humbolta u sebi sadr┼że tenziju izme─Ĺu dvaju ÔÇ×putevaÔÇť: prvog, vi┼íe evrocentri─Źnog i hijerarhijskog, i drugog, vi┼íe egalitarnog i kosmopolitskog. Tek nas antropogeografsko ─Źitanje njegovog brata navodi da prednost damo drugom putu. O odnosu Vilhelma fon Humbolta prema romanti─Źarskoj lingvistici videti: J├╝rgen Trabant, Traditions de Humboldt, ├ëditions de la Maison des Sciences de lÔÇÖHomme, Paris, 1999.┬á

[34] Humboltovska koncepcija posebnosti kultura, ─Źije na─Źelo treba tra┼żiti u Sprachbau, to jest strukturi bilo kog jezika koji je shva─çen kao celina, vodi─çe, dakle, putem antropologije Franca Boasa, ka ÔÇ×lingvisti─Źkom relativizmuÔÇť Sapira i Vorfa [Whorf], koji je istovremeno i ÔÇ×konstruktivizamÔÇť ÔÇô svaki jezik zatvoren sam u sebe je druk─Źija postavka sveta ┼żivota. Videti: John Leavitt, Linguistic Relativities. Language Diversity and Modern Thought, Cambridge University Press, Cambridge, 2011.

[35] Videti: Michel Agier, La Condition cosmopolite. LÔÇÖanthropologie ├á lÔÇÖ├ępreuve du pi├Ęge identitaire, La D├ęcouverte, Paris, 2013.

[36] Otud i istupanje odre─Ĺenih teoreti─Źara protiv ÔÇ×metodolo┼íkog nacionalizmaÔÇť kojim bi sociologija bila nasledno pogo─Ĺena: Ulrich Beck und Edgar Grande, ÔÇ×Jenseits des methodologischen NationalismusÔÇť, Soziale Welt, n┬░ 61, 2010, str. 187ÔÇĹ216.

[37] Tu drugu poziciju sam i sam branio u više navrata.

[38] Ta automatizovana prevodivost se već ostvaruje na informativnim i reklamnim internet sajtovima. U finansijskim i trgovinskim centrima poput Singapura ili Ujedinjenih Arapskih Emirata, ona trenutno prelazi na stadijum u kom postaje slušna proteza (preuzeto iz izlaganja Rade Iveković).

[39] Izraz ÔÇ×narodni kosmopolitizamÔÇť preuzimam od Veronik de Ruder [V├ęronique de Rudder] (potstaknute sociologom urbanog, Anrijem Lefevrom, i ─Źika┼íkom ┼íkolom sociologije me─Ĺuetni─Źkih odnosa). Videti: V├ęronique de Rudder (avec Michelle Guillon), Autochtones et immigr├ęs en quartier populaire. DÔÇÖAligre ├á lÔÇÖ├«lot Ch├ólon, LÔÇÖHarmattan, Paris, 1987.

[40] Videti: Arjun Appadurai, Apr├Ęs le colonialisme. Les cons├ęquences culturelles de la globalisation, Payot, Paris, 2015.

[41] Sve ovo je, bez sumnje, prebrzo izlo┼żeno. Dve se ispravke name─çu tokom ponovnog ─Źitanja. Ono ┼íto sam ┼żeleo da ka┼żem nije da su kulturna i socijalna hibridizacija na transistorijski na─Źin ÔÇ×privilegijaÔÇť narodnih i ÔÇ×siroma┼ínihÔÇť klasa nasuprot ÔÇ×eiltamaÔÇť. Istorija ima pregr┼ít suprotnih dokaza po─Źev┼íi od formiranja carskih upravlja─Źkih klasa na Istoku i Zapadu tokom helenisti─Źkog i rimskog razdoblja, pa sve do stvaranja ÔÇ×kolonijalne bur┼żoazijeÔÇť u Indiji i Ju┼żnoj Americi. No, upravo global managerial class, ukoliko je ona vladaju─ça klasa savremenog doba kapitalizma, nije ÔÇ×bur┼żoazijaÔÇť (ili je to minimalno). Njen odnost s dru┼ítvenim formacijama kojima upravlja nije ÔÇ×istoricisti─ŹkiÔÇť, ve─ç je striktno ÔÇ×prezentisti─ŹkiÔÇť. On ne uklju─Źuje razlike, ve─ç ih neutrali┼íe ili ih pospoljava. S druge strane, ÔÇ×granicaÔÇť Severa i Juga ne postoji kao prosta geografska granica. Ona se prote┼że unutar kontinentalnih celina ili samih ÔÇ×civilizacijaÔÇť, izme─Ĺu zona nejednako tretiranih i vo─Ĺenih po razli─Źitim metodama (kao ÔÇ×kvartoviÔÇť i ÔÇ×gradoviÔÇť u Francuskoj). Zato postoji ono ┼íto bi se moglo nazvati unutra┼ínjim kolonijalizmom. Na neki na─Źin, problematika ve─çinskih i manjinskih kultura kod Deleza i Gatarija, kojoj se pridru┼żuje preispitivanje ÔÇ×jezi─Źkih postulataÔÇť i sna┼żno je podstaknuta kriti─Źkom mi┼ílju crnih ameri─Źkih umetnika, usmerena je ka promi┼íljanju tog tipa kolonijalizma, i kosmopolitizma koji on podsti─Źe.

[42] Videti: Homi Bhabha, ÔÇ×Unsatisfied: Notes on vernacular cosmopolitanismÔÇť, in: Laura Garcia-Morena and Peter C. Pfeifer (ed.), Text and Nation, Camden House, Londres, 1996.

[43] Jedno od prvih pro┼íirenja Babinog koncepta, sa svojim primenama i podra┼żavanjima, predlo┼żio je Mamadu Diuf [Mamadou Diouf] u vezi sa transatlantskim zajednicama koje su ─Źinili ─Źlanovi zapadnoafri─Źkih sufijskih bratstava: ÔÇ×The Senegalese murid trade diaspora and the making of a vernacular cosmopolitanismÔÇť, u: Carol A. Breckenridge et al. (uredili), Cosmopolitanism, Durham, Duke University Press, 2002. Postoji veoma zanimljivo nadmetanje izme─Ĺu razumevanja odre─Ĺenih dijaspora kao kosmopolitskih formacija ili kao ÔÇ×nacionalizama na daljinuÔÇť (videti izlaganje Benedikta Andersona [Benedict Anderson]: ÔÇ×Long-distance nationalism: world capitalism and the rise of identity politicsÔÇť, ┼ítampano u The Spectre of Comparison: Nationalism, Southeast Asia, and the World, Verso, London, 1998), ┼íto mo┼że da uka┼że na to da je ÔÇ×realniÔÇť istorijski fenomen zapravo oscilacija izme─Ĺu te dve suprotstavljene tendencije, ┼íto predstavlja njegov politi─Źki zna─Źaj.

[44] Videti: Achille Mbembe, Sortir de la grande nuit. Essai sur lÔÇÖAfrique d├ęcolonis├ęe, La D├ęcouverte, Paris, 2010. Otvoreno internacionalisti─Źki panafrikanizam V. E. B. Di Bojsa [W. E. B. Du Bois] predstavlja ranu razradu ove problematike. O dijalogu izme─Ĺu Di Bojsa i Franca Boasa (anga┼żovanih u borbi protiv institucionalnog rasizma u Sjedinjenim Dr┼żavama, usmerenog protiv Crnaca i Indijanaca), u kom Boas, suprotno o─Źekivanom, predstavlja humboltovsku tradiciju, videti veoma kriti─Źki, ali dokumentovani ─Źlanak ─îarlsa L. Brigsa [Charles L. Briggs], ÔÇ×Genealogies of race and culture and the failure of vernacular cosmopolitanisms: Rereading Franz Boas and W. E. B. Du BoisÔÇť, Public Culture, vol. 17 (1), 2005.

[45] Termin ethnicity je nezgodan za prevesti na francuski zbog druk─Źije upotrebe re─Źi ÔÇ×etni─ŹkiÔÇť [ethnique] i ÔÇ×etnijaÔÇť [ethnicit├ę]. Videti naro─Źito: Stuart Hall, The Fateful Triangle: Race, Ethnicity, Nation, Harvard University Press, Cambridge, 2017, kao i antologiju prevedenu na francuski: Identit├ęs et cultures, ├ëditions Amsterdam, Paris, 2017 i 2019.

[46] ÔÇ×I propose the planet to overwrite the globeÔÇť (ÔÇ×predla┼żem ideju planetarnog da bi ona nadja─Źala ideju globalnogÔÇť, prim. prev.): Gayatri Chakravorty Spivak, Death of a Discipline, Columbia University Press, New York, 2003. Kod Pola Gilroja (Postcolonial Melancholia, Columbia University Press, New York, 2005), ÔÇ×planetarnoÔÇť je eksplicitno definisano kao zajedni─Źi omot ÔÇ×transnacionalnih solidarnostiÔÇť koje razre┼íavaju ili neutrali┼íu rasne hijerarhije nasle─Ĺene iz carstva i reprodukovane globalizacijom.

[47] Slika koja je o─Źigledno sugerisana topografijom samih Kariba, ali koja kao takva predstavlja kosmolo┼íku shemu, nasuprot ÔÇ×kontinentalnojÔÇť shemi i komplementarnosti ÔÇ×atlantskeÔÇť sheme. Videti: ├ëdouard Glissant, Trait├ę du Tout-Monde (Po├ętique IV), Gallimard, Paris, 1997, kao i: ├ëdouard Glissant et Patrick Chamoiseau, Manifestes, La D├ęcouverte, Paris, 2021.

[48] O Etijenu Tasanu detaljnije se izla┼że u drugom poglavlju ove knjige. Od Mi┼íela A┼żijea videti: La Condition cosmopolite, op. cit., ali i: LÔÇÖ├ëtranger qui vient. Repenser lÔÇÖhospitalit├ę, Seuil, Paris, 2018, kao i zbornik ure─Ĺen zajedno sa Klarom Lekade [Clara Lecadet]: Un monde de camps, La D├ęcouverte, Paris, 2014. Od Sandra Mecadre videti: Diritto di fuga (Ombre corte, V├ęrone, 2001), i njegovu knjigu u koautorstvu sa Bretom Nilsonom [Brett Neilson]: La Fronti├Ęre comme m├ęthode ou la multiplication du travail, ├ëditions de lÔÇÖAsym├ętrie, Paris, 2019 (englesko izdanje: Border as Method, 2013), kao i raspravu u 11. poglavlju ove knjige (ÔÇ×Evropa nepromi┼íljena granica demokratijeÔÇť). Nije na odmet podsetiti da su Tasan i A┼żije, i jedan i drugi, aktivno u─Źestvovali u poku┼íajima da se odbrani ┼żivotni prostor koji su migranti sebi obezbedili u ÔÇ×d┼żungliÔÇť Kalea, i da je Mecadra, profesor Univerziteta u Bolonji, jedan od pokreta─Źa inicijative za snabdevanja (broda, prim. prev.) Mare Ionio, koji kru┼żi Mediteranom kako bi obezbedio pomo─ç za migrante u nevolji i poku┼íao da ih iskrca u Evropu (videti njegov javni govor ÔÇ×Et vogue le Mare Ionio dans le sillage de lÔÇÖAquariusÔÇť, objavljen 14. oktobra 2018. godine u Lib├ęration-u).

[49] Op┼íirno je komentarisana zapa┼żena upotreba aristotelovske kategorije energeia (snaga), koja kod Vilhelma fon Humbolta izra┼żava mo─ç koju jezik poseduje u oblikovanju kulture, oblikuju─çi u tom procesu sam sebe svaki put druga─Źije. Videti naro─Źito: Barbara Cassin, ÔÇ×Humboldt, la traduction et le Dictionnaire des intraduisibles: Un savoir-faire avec les diff├ęrencesÔÇť, dans: Michel Espagne et Sandrine Maufroy (dir.), LÔÇÖHell├ęnisme de Wilhelm von Humboldt et ses prolongements europ├ęens, Demopolis, Paris, 2016.

[50] Antikosmopoliti─Źka funkcija granica (i prava na granice u sada┼ínjem obliku) po─Źiva na na─Źinu na koji one dozovljavaju Dr┼żavama da preobraze migrante u izbeglice, pritom im ne priznaju─çi prava na uto─Źi┼íte. Ona se tragi─Źno oslikva u funkcionisanju hotspot-ova, tranzitnih ili stacionarnih kampova, a zapravo i koncentracionih kampova na obalama Evrope (Lezbos), kao i u odbijanju (push back) migranata u smrtonosne zone otovrenog mora.

[51] Videti: Peter Nyers, ÔÇ×Abject cosmopolitanism: the politics of protection in the anti-deportation movementÔÇť, Third World Quarterly, vol. 24, n┬░ 6, 2003. O nasilju na granicama, videti: Saskia Sassen, Expulsions. Brutalit├ę et complexit├ę dans lÔÇÖ├ęconomie globale, Gallimard, Paris, 2016, kao i: Charles Heller et Antoine P├ęcoud, ÔÇ×Compter les morts aux fronti├Ęres: des contre-statistiques de la soci├ęt├ę civile ├á la r├ęcup├ęration (inter-)gouvernementaleÔÇť, Revue europ├ęenne des migrations internationales, 2017/2ÔÇĹ3, vol. 33.

[52] Videti: https://passeursdhumanite.com/.

[53] Videti: ├ëtienne Balibar, ÔÇ×Absolute capitalismÔÇť, in: William Callison i Zachary Manfredi (uredili), Mutant Neoliberalism. Market Rule and Political Rupture, Fordham University Press, 2020.

[54] Što na kastiljanskom, kod Argentinaca i Čileanaca, postaje compañeras.

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *