Snošaj odgovornosti
–
Imao sam ključ, metalan i hladan, s zupcima kao testera. Voleo sam ga stezati u šaci i opipavati mu krunice, plombe i desni. Koliko mi je poznato, s njim nije bilo moguće otključati ni jedna vrata, ali to nikako ne znači da nije imao svrhu. Njime sam izrezivao otvore, dovoljno velike da se kroz njih provučem noću i, dok spavaš, pohodim tvoju sobu i nadvišavajući krevet kao gladna utvara ili senka.
Izjutra bi pronalazila rupe u zidu zbog kojih bi paničila misleći da imaš miševe, pa bi drhteći pozivala službu za deratizaciju. Posmatrao sam radnike, šetajući papagaja na drugoj strani ulice, kako su izlazili zbunjeni, komentarišući međusobno kako tu rupu nije mogao napraviti miš. Pribojavali su se da zgrada ima mnogo ozbiljniji problem. Govorili su kako treba da postave mamac i uhvate zver, pre nego što nastrada neko od stanara. Jedan od njih je čak sumnjao da je reč o nekakvom odbeglom krokodilu. Znali smo, papagaj i ja, da ih nije strah zbog postojanja rupotvornog bića, već zato što zbog njega može biti tužena njihova firma, a oni mogu ostati bez posla.
Pokušao sam prekinuti čitavo ludilo i istupiti pred tebe, ali si mi rekla da trenutno osećaš da smo kocke za sklapanje iz različitih kompleta, te da su naše izbočine i udubljenja međusobno nekompatabilne. Takođe, izrazila si nadu da bi vreme, kao da ima nekakvu turpiju i gleto, moglo učiniti da se ta stvar promeni.
Udaljio sam se. Nakon par meseci razdvojenosti, pristigao mi je prvi paket od tebe. Našiljenom stranom ključa sam zasecao lepljive trake i otvorio kutiju. Slala si mi plodove iz celog sveta, pa sam osetio da time iscrtavaš obod levka koji bi me trebao voditi prema tebi. Vadio sam sadržaj, pažljivo ga slažući na ploči stola. Slala si mi mandarine iz Egipta, urme iz Irana, narandže iz Grčke s malim okruglim nalepnicama, banane iz Kolumbije, indijske orahe i sl.
Osećao sam se gnjilo, kao da se sa zidova moje unutrašnjosti ljušte tapete. Poželeo sam da te odbijem od polja svojih misli, pa sam prvo uzeo urmu, jer mi je ličila na žohara. Nedostajala si mi i mrzeo sam se zbog toga. Ali, kada sam zubima znječio urmu, nisam osetio nikakve hrape nožica, već se po jeziku razlio sladak ukus i nešto je u meni reklo ljubav.
Poštar je, s vremena na vreme, donosio tvoje pakete. Zvonio je pred vratima i nestrpljivo cupkao. S druge strane vrata, stezao sam ključ u šaci čekajući da ode. Spustio je paket i otišao. Zatim je počeo da spušta paket na paket, dok mi vremenom nije zazidao vrata. Kada sam poželeo sam da dođem do tebe, nisam mogao izaći. Shvatio sam da su paketi i bili slati kako bi izrasli u zid. Zid među nama.
Iskoristio sam sve čaršave i plahte, vezujući ih u čvor. Napravio sam od njih dugačko uže kojim se spustih kroz prozor. Dok sam se udaljavao od zgrade, nešto me je nagnalo da se okrenem. Praznina moje sobe mi se plezila dugačkim belim jezikom.
Uputio sam se do reke, stežući ključ u šaci. Morao sam da ga se otarasim. Hrpa dece je, privučena srebrnkastim odsjajem metala među prstima, navalila da im ga dam. Uporno su se vraćali, iako sam ih terao od sebe. Naposletku sam morao da jednog od njih zgnječim velikim kamenom. Druga deca su me još malo pratila, ali bi razdaljina među nama rasla svakom narednom pretnjom.
Stigavši pred reku, osmotrio sam pecaroše levo i desno uz obalu. Bili su dovoljno udaljeni da ne vide šta činim. Pogledah ključ na dlanu, pa ga bacih u reku. U vodi blesnuše dva srebrna odsjaja, jedan od ključa a drugi od velike ribe koja se ustremila na njega. Skamenio sam se od iznenađenja. Progutala ga je, a on ju je, budući da je imao zupce kao testera, prepolovio i oslobodio riblji mehur. Mehur je isplivavao, krećući se spiralno, i pukao, dospevši na površinu. Dugo, dugo sam posmatrao koncentrične krugove koji su zbog toga nastali, ostavši tako skamenjen na obali sve dok mi papagaj nije sleteo na rame, zabrinut zbog mog celonedeljnog odsustva.
Ivan Čkonjević (Subotica, 1983) živi sa porodicom u Novom Sadu. Radi u školi i optici.
Poslednje dve godine prikuplja fakte, priloge i crtice za biografiju gospodina Čkojnera.
Postavlja ih na svom blogu: ivanckonjevic.blogspot.com