Piti koka-kolu sa tobom – Frenk O’Hara [poezija]


Grinič Vilidž, 1963.

Piti koka-kolu sa tobom

je zabavnije čak i od putovanja u San Sebastijan, Irun, Ondej, Bjaric, Bejon
ili od mučnine u stomaku na Travesera de Garsija u Barseloni
delimično zato što u narandžastoj košulji izgledaš kao bolji i srećniji St. Sebastijan
delimično zbog moje ljubavi prema tebi, delimično zbog tvoje ljubavi prema jogurtu
delimično zbog fluorescentno narandžastih lala oko breza
delimično zbog tajnovitosti koju naši osmesi poprimaju pred ljudima i statuama
teško mi je da poverujem kada sam sa tobom da postoji bilo šta tako mirno
tiho i uznemirujuće konačno kao statue kada tu pred njima
u toploj njujorškoj svetlosti u 4 sata plutamo napred nazad
jedan prema drugom poput stabala koja dišu kroz svoje naočare

a na izložbi portreta kao da nema ni jednog lica, samo boje
tako da se iznenada pitaš zašto bi ih iko na svetu uopšte slikao

                                                                                        Gledam
te radije bih te gledao nego sve potrete na svetu
osim možda Poljskog jahača ponekad a uostalom on je u Friku
u kome hvala nebesima još nisi bio tako da možemo otići zajedno po prvi put
a činjenica da se krećeš tako prelepo pokriva sasvim futurizam
kao što kod kuće nikada ne mislim na Akt koji silazi niz stepenice ili
na skice za crteže Leonarda i Mikelanđela koji su me nekada oduševljavali
i šta su uostalom impresionisti postigli istraživajnjem
kada nisu pronašli pravu osobu da stoji blizu drveta kada je sunce tonulo
ili Marino Marini kad nije izabrao jahača jednako pažljivo kao
i konja
                     deluje kao da su usled prevare propustili neko čudesno iskustvo
koje meni neće promaći zbog čega ti o tome i pričam


Životinje

Jesi li zaboravio kakvi smo bili onda
kada smo još bili prvorazredni
i dani su prolazili debeli sa jabukom u ustima

nema smisla brinuti o Vremenu
ali smo zaista imali poneki kec u rukavu
i napravili nekoliko oštrih krivina

čitav pašnjak kao da je bio samo naš obrok
nisu nam trebali merači brzine
koktele smo mogli da pravimo i od leda i vode

ne bih želeo da budem brži
ili zeleniji nego što sam sada samo kada bi ti bio pored mene O ti
si bio najbolji od svih mojih dana.


Splin

Znam toliko toga
o stvarima, prihvatam
toliko toga, da mi je
muka. I hrani me
ofucanost mog
bogatog znanja,
o drugima i onome
što čine, i prihvatanje
svega što mrzim,
kao da ne znam šta sve to
za mene znači.
A šta sve to za njih znači
znam, i mrzim.


Pesma

Da li je prljav
da li izgleda prljavo
o tome razmišljaš kada si u gradu

da li samo deluje prljavo
o tome razmišljaš kada si u gradu
ne odbijaš da dišeš zar ne

neko se pojavi sa jako lošim karakterom
deluje privlačno. da li je privlačan. jeste, jako
privlačan je jer mu je karakter loš. da li je loš. jeste

o tome razmišljaš kada si u gradu
provuci prste kroz svoj um bez mahovine
nisu to misli već čađ

i pokupiš puno prljavštine od nekoga
da li karakter postane bolji. ne. usavršava se neprestano
ne odbijaš da dišeš zar ne


Zašto nisam slikar

Ja nisam slikar, ja sam pesnik.
Zašto? Čini mi se da bih radije bio
slikar, ali nisam. Tako,

na primer, Majk Goldberg
počinje da slika. Ja upadnem.
„Sedi, popij neštno“, kaže
mi. Pijem; pijemo. Podignem
pogled. „Imaš SARDINE na platnu“.
„Da, tu mi je nešto bilo potrebno“.
„Oh“. Odlazim i dani prolaze
i ponovo upadnem. Slika se
razvija, i ja odem, i dani
prolaze. Upadnem. Slika je
završena. „Gde su SARDINE?“
Sve što je ostalo su samo
slova, „Bile su suvišne“, kaže Majk.

A ja? Jednog dana mislim o
boji: narandžasta. Napišem stih
o narandžastoj. Ubrzo je to
čitava stranica reči, ne stihova.
Potom još jedna stranica. Treba mi
mnogo više, ne narandžaste, nego
reči, o tome kako je užasna narandžasta
i život. Dani prolaze. Sada je to čak
i proza, zaista sam pesnik. Moja pesma
je zavšena, ali još nisam pomenuo
narandžastu. Tu je dvanaest pesama, nazovem
ih NARANDŽE. Jednog dana u galeriji
vidim Majkovu sliku, sa nazivom SARDINE.


Ave Maria

Američke majke
                        puštajte vašu decu u bioskope!
puštajte ih iz kuće kako ne bi saznala za vaše planove
istina je da je svež vazduh dobar za telo
                                                    ali šta ćemo sa dušom
koja buja u tmini, izvajana srebrnim platnom
i kada ostarite jer ostariti morate
                                 ona vas neće mrzeti
neće vas napadati neće znati
                                                    biće u blještavoj zemlji
koju su prvi put ugledala jednog subotnjeg jutra ili bežeći sa časa

možda će vam biti i zahvalna
                                      za svoje prvo seksualno iskustvo
koje će vas koštati samo 25 centi
                                      neće poremetiti kućni mir
a naučiće i odakle dolaze slatkiši
                                      i groteskne kese sa kokicama
jednako groteskne kao i napuštanje filma pre nego se završio
sa prijatnim neznancem čiji stan je na Nebu solitera Zemlja
blizu Vilijamsburškog mosta
                                      o majke stvorile bi ste male divljake
tako srećne jer ako ih niko ne pokupi u bioskopu
nikada neće ni uvideti razliku
                                       a ako ih neko i pokupti to će biti čist sos
tako da će se zabaviti u svakom slučaju
umesto da trunu u dvorištu
                                        ili u sobi
                                                mrzeći vas
prerano jer niste još učinile ništa zaista zločesto
osim što ste im uskratile tamne radosti
                                       neoprostivo je ovo drugo
i zato ne krivite mene ako ne poslušate ovaj savet
                                           i porodica se raspadne
i vaša deca ostare i oslepe ispred TVa
                                                            gledajući
filmove koje im niste dozvolile da gledaju
                                                                 kada su bili mladi.


Homoseksualnost

Skidamo li, dakle, maske i zatvaramo li
usta? kao da smo probodeni pogledom!

Pesma ostarele krave ne sadrži više osude
od isparenja koja se uzdižu sa duše bolesnika;

zato navlačim senke oko sebe poput oblaka
i naprežem oči kao da je najveličanstveniji trenutak

dugačke opere, a onda polazimo!
bez zabrane i bez nade da će naša nežna stopala

ikada ponovo dodirnuti zemlju, a kamoli “uskoro”.
Istraživaću zakon sopstvenog glasa.

Započinjem poput leda, sa prstom na uvetu, uvetom
na srcu, tim ponosnim mešancem između kanti za đubre

na kiši. Lepo je diviti se samom sebi
sa potpunom iskrenošču, sabirati zasluge svakog

klozeta. 14. ulica je pijana i lakoverna,
53. pokušava da drhti ali je takođe premorena. Dobri

vole park a nesposobni željezničku stanicu
a ima i božanstvenih koji se vuku

kroz sve dužu senku abisinijske glave
u prašini, prateći svoje duge i elegantne štikle od vrelog vazduha

vičući kako bi zbunili hrabre: “Letnji je dan,
i želim da budem željen više od bilo čega na svetu.”


preveo sa engleskog Stevan Bradić


Fransis Rasel „Frenk“ O’Hara (1926-1966) bio je američki pesnik i kritičar. Radeći kao kustos Muzeja moderne umetnosti u Njujorku ostvario je značajno prisustvo na njujorškoj umetničkoj sceni. On je jedan od vodećih pesnika Njujorške škole – grupe pisaca, slikara i muzičara koji su svoju poetiku zasnivali na džezu, nadrealizmu, apstraktnom ekspresionizmu i neoavangardi.
Njegova poezija deluje lično, ali je prevashodno urbana, ironična, ponekad komična, sadržavajući slike i asocijacije koje su u velikoj meri bile strane tadašnjoj akademskoj poeziji. Ove asocijacije su prodrazumevale popularnu, pre svega vizuelnu umetnost, njujoršku svakodnevicu i neposredni život uopšte.
Za života objavio je sledeće zbirke pesama: “A City Winter and Other Poems” (1951), “Oranges: 12 pastorals” (1953), “Meditations in an Emergency” (1957), “Second Avenue” (1960), Odes (1960), “Lunch Poems” (1964), “Love Poems (Tentative Title)” (1965).

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *