Zemljotres, pukotina, sećanje: Prolog – Marko Bogunović


Iz zbirke fotografija Istorijskog arhiva Beograda – Ulaz u Banjički logor


(odlomak zasnovan na romanesknom rukopisu u nastajanju)

Bilo je to četvrtog marta 1977. godine kada se blagi potres zemlje preneo sa istoka i naterao grupe Beograđana da se u blagoj panici spuste iz svojih solitera da bi bili bliži zemlji. Shvatili su da je to bio još jedan zemljotres, ali još nije bilo detaljnih vesti o njegovom epicentru. Mnogi su se i dalje sećali razornog zemljotresa koji je pogodio Jugoslaviju šezdesetih godina. Ovaj put su potres najviše osetili stanovnici negotinske krajine. Sledećih dana je javljeno da je na hidroelektrani Đerdap polupano nekoliko stakala. Dvojica pitomaca Doma za maloletnike u Negotinu su iskočili kroz prozor u toku zemljotresa i tako zadobili teže povrede.

Četvrtog marta u 19.23 časova po Griniču, u Institutu fizike zemlje u Strazburu, zabeležen je vrlo snažan zemljotres od 7 stepeni po Rihterovoj skali sa epicentrom nedaleko od grada Vrančea, severno od Bukurešta. Razorni zemljotres je devastirao Rumuniju i njen glavni grad. Slike koje je štampa prenosila bile su uznemiravajuće: Bukureštani sa prtljagom, ručnim torbicama i koferima u panici napuštaju srušene domove. Građani su proveli narednu noć u automobilima. Nekoliko ulica u centru grada morale su da blokiraju vojska i policija jer su se tu nastavljali intenzivni radovi na raskrčivanju, tako da pešacima nije dopušten prolaz zbog opasnosti od daljeg rušenja naprslih zgrada. Novinar Politike izveštava iz Bukurešta da je zid toliko napukao da kroz njega može da se provuče pisaća mašina.

Oko 250 kilometara blago prema jugozapadu, u svom stanu na Terazijama, rano ujutru petog marta, Vojislav Petrović, penzioner, seo je za kucaću mašinu, kao i gotovo svako jutro u toj godini, hiljadu devetsto sedamdeset i sedmoj, kako bi nastavio pisanje svojih memoara. Zaustavio se u svom pisanju negde u godini 1944, nekoliko meseci pre oslobođenja (u vreme dok se nalazio na pozadinskom zadatku u Negotinu) i više od pola godine nakon što je pušten iz Banjičkog logora. Tog jutra je odlučio da napravi prekid, pukotinu u savršeno tečnoj hronologiji svojih sećanja zapisavši: ’’Danas, 5.marta u 8.30 časova, ravno je 12 časova od katastrofalnog zemljotresa koji se dogodio u susednoj i prijateljskoj zemlji Rumuniji {…}Ovo beležim, što je navedeni zemljotres, potresao i našu zemlju i naš glavni grad, snagom od 5 stepeni Merkalijeve skale, kojom prilikom sam sa svojom porodicom doživljavao ljuljanje zgrade, zvonjenje električnog zvonceta, zaustavljanje klatna na zidnom satu, škripu poda, parketa poda, tavanica i vrata, uz opštu uznemirenost svih suseda koji su se začas našli na stepenicama ispred zgrada, sa kolektivnim silaskom na ulicu, gde smo ostali još jedan sat i posle toga se vratili u svoje stanove. Bilo je to jedno neponovljivo mučno osećanje, a naročito sutradan, gledanjem u snimke pa i na TV ekranima, ruševine kuća u Bukureštu, pod kojima se nalaze stotine i hiljade mrtvih i unakaženih, u smrtnom ropcu, teško ranjenih, što se sve moglo dogoditi i sa nama.’’

Te godine navršavalo se tačno 45 godina od kada ga je četnička patrola, aprila 1942. godine u selu Oklecu, na Drini, privela svojoj komandi mesta u Ljuboviji pod sumnjom da je simpatizer partizanskog pokreta a zatim poslala u Odred Srpske državne poljske straže u Lazarevcu. Vojislav je potom prošao kroz pravu kazamatsku Odiseju: od Lazarevca do Krupnja, preko odeljenja Gestapo-a u  Loznici, zatvora u Valjevu, logora u Šapcu, Vojislav je splavom sproveden u Beograd. Pred islednikom-agentom IV tzv. antikomunističkog Odeljenja Specijalne policije na Obilićevom vencu (gde se danas nalaze prostorije studentske menze) našao se u julu mesecu 1942. godine. On je, naime, kao pozadinski radnik obavljao razne poslove koji su isključivali oružane akcije (iz zdravstvenih razloga nije bio u mogućnosti da nosi oružje), sam je sebi pisao objave za put koje su mu omogućavale da se kreće u rasponu Lazarevac-Zavlaka-selo Cvetulja-Krupanj. Između ostalih, bio je jedan od organizatora prvih organa narodne vlasti – prvih narodno-oslobodilačkih odbora na području Krupnja. Zatim je u toku trajanja Prve nerpijateljske ofanzive u Komandi mesta u Mojkoviću, veoma važnoj saobraćajnoj komunikaciji, brinuo o evakuaciji ljudstva i materijala za potrebe boraca, koji su pristizali iz Mačve, Pocerine i Jadra.

Zbog čega se Vojislav zaustavio u pisanju sećanja baš kod vesti (mada je godina 1977. bila ispunjena političkim događajima vrednim pomena) o zemljotresu i vratio čitaoca u savremeni trenutak? Sasvim je izvesno iz snažnog saosećanja sa žrtvama i stradalima, jer je svoj život nakon oslobođenja, u meditativnoj skrušenosti, smatrao darom. Izvesno je da je kolektivna panika u njemu  razbuktala sećanje na kolektivno stradanje banjičkih logoraša, pa je smatrao da ovaj događaj zaslužuje da bude, kao presedan, umetnut u deo priče kom hronološki ne pripada. Moguće je, takođe, da je Vojislav u zidnim pukotinama i zemljanim rascepima video grafičku metaforu naprsline u sećanju koja se stvara i širi vremenom. Sećanje, koje je krhko i podložno fragmentaciji, želeo je brže bolje da sakupi na gomilu i konfiguriše pre nego što se i temelj uruši.

Prateći logorski topos intenzivne unutrašnje potrebe da se svaki događaj potanko ispriča onima napolju, koji nevini i nedotaknuti zadahom smrti, ispostavljaju kao željeni adresanti priče preživelog svedoka, Vojislav upire svoje moždane mišiće iz tamnih, možda i potisnutih zona sećanja, vadi pažljivo parčiće (koji su preostali) i s jednakom pažnjom ih slaže u knjigu, kao što zanatski umetnik brižljivo slaže mikro-delove drvene lađe u rakijsku flašu. Sećanje, naravno, nikada nije potpuno verno svom originalu. Vremenom se izvitoperi, određeni se delovi naglase, drugi, već dugo potisnuti, venu bez svetlosti. Fragmente sećanja koje je Vojislav ostavio u nasleđe zamišljenoj zajednici čitalaca, potpisnik ove kolumne rekonstruisaće i svezati u priču za koju se nada da će zadobiti svoj život jer to zaslužuje po svim paramterima. A kroz tu priču se prožimaju Banjički logor i Beograd u vreme okupacije, teritorija Srbije u raljama okupatora i domaćih servisera njihovih potreba, u daljem toku kolumne, kvislinga, čudesne sudbine dva pojedinca koji su istoriju stvarali iza impozantnih plakata ideologije, borbe za vlast i ratnih interesa – Vojislava Petrovića i Janka Jankovića.

Kada je Vojislav Petrović započeo pisanje svojih memoara, 1977. godine, od materijalnih pomagala sećanju čuvao je neobičan splet parafernalija: fotografiju Ljube Ivošević Dimitrov, međuratne revolucionarke koja se ubija u Moskvi 1933. godine kada njenog muža, Geogrija Dimitrova, izvode pred fašistički sud u Lajpcigu zbog navodnog paljenja Rajhstaga; sopstvenu fotografiju iz okupacijskih novina Novo vreme uz članak u kom je objavljeno da je streljan, jedan mali crtež zgrade Banjičkog logora (poklon od druga Nikole), spomen-dom u Zavlaci posvećen Janku Jankoviću, povremene napade nesvestice kao posledica in-vivo eksperimenata koje su nacisti vršili u šabačkom logoru, i težak balast krivice preživelog i dužnost da imena određenih poginulih drugova ukleše u svoj tekst. Opremljen tom aparaturom sećanja, Vojislav je račistio radni sto i prionuo na posao, 44 godine nakon što je njegovu smrt ’’pojeo’’ Janko Janković.

Danas, četrdeset godina posle, nasilno proizvedena društvena pukotina kao nesagledivi ambis guta u sebe sećanja, kovitla ih i meša sa zaboravom ili perfidno konstruisanim ne-sećanjem i takvu mešavinu izbacuje na površinu, kao lavu, iz grotla revizije, pokušavajući da istisne mučke narative o borbi i pregalaštvu stotine hiljada vojislava, zanatlija i seljaka, pripadnika NOP-a. Na pukotinama negdašnje zemlje za čiju su izvojevanu slobodu mnogi vojislavi streljani u Jajincima, bačeni u duboke jame i čiji su leševi naknadno spaljeni, naziru se iskeženi osmesi i oklembešeni trbusi kvislinških unuka i novo-novoevropskih apostola krupnog kapitala.

 

 

 Marko Bogunović

 

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *