Sve je živo – intervju sa Paskal Peti



Paskal Peti rođena je u Parizu, odrasla u Francuskoj i Velsu, a živi u Kornvolu u Velikoj Britaniji. Njena zbirka poezije Fauverie bila je u užem izboru za nagradu T. S. Eliot 2014. a 2013. dobila je nagradu Manchester Poetry Prize. Njena peta zbirka Šta mi je voda dala: pesme po Fridi Kalo bila je u izboru za nagrade T. S. Eliot i Wales Book of the Year, a časopis Observer proglasio ju je knjigom godine. Četiri njene zbirke bile su u konkurenciji za nagradu T. S. Eliot i birane su za knjige godine u časopisima Times Literary Supplement, Independent i Observer. Dobitnica je nagrade Cholmondeley Award i bila je predsednica žirija za dodelu nagrade T. S. Eliot 2015. godine. Jedna je od osnivača The Poetry School i držala je pesničke kurseve u Tate Modern devet godina. Njena sedma zbirka poezije Mama Amazonica (Bloodaxe 2017) osvojila je RSL Ondaatje nagradu za 2018. godinu, bila je u užem izboru za pesničku nagradu Roehampton, a Poetry Book Society ju je izabrao za knjigu godine. Tri pesničke zbirke Paskal Peti na srpski je preveo Milan Dobričić, a objavio Treći Trg.

Sa autorkom smo imali priliku da razgovaramo na 12. međunarodnom književnom festivalu ,,Trgni se! Poezija!’’ u Beogradu u organizaciji izdavačke kuće Treći Trg.

Rizom: Kada ste juče u Novom Sadu govorili o svojim pesmama pomislili smo na Eliotove stihove o „Preobražaj[u] Fliomele koju je varvarski kralj / Tako surovo prislilio“ i zato nam se učinilo da postoji veza između preobražaja Vašeg ličnog iskustva kroz poeziju u „nepovrediv glas“, koji se takođe javlja u Pustoj zemlji. Interesuje nas kakav je Vaš pristup transformaciji patnje u poeziju? Koliko je tako nešto važno za Vas i kako to pesnički izražavate?

Paskal Peti: Preobražaj je ono za čime tragam. Mislim da sam to rekla i u pomenutom razgovoru. Nisam zainteresovana za samoizražavanje, niti da ispričam svoju životnu priču. Najviše me zanima da uživam u pisanju poezije i menjanju, transformaciji onoga što se desilo. Takav je, recimo, slučaj sa mojom poslednjom knjigom Mama Amazonica, koja još uvek nije prevedena na srpski, u kjoj sam stvorila verziju majke koju osećam da mogu da volim. To nije – ako malo bolje razmislim – to, znate, nije majka koju sam poznavala dok je bila živa. To je čin preobražaja. Takođe, u ovoj knjizi, pretvorila sam je u čitavu Amazonsku prašumu – setićete se Dafne koja se pretvara u drvo – moja majka se nije pretvroila u samo jedno drvo, već u celu Amazonsku prašumu. I u cvetove na lokvanjima koje oprašuju insekti, a koji su u pesmi otac, silovatelj. Ali da, kod Ovidija, na koga se poziva T.S.Eliot, u pitanju je priča o slavuju. Mislim da sve moje knjige sadrže ovakve preobražaje.

R: Drugo pitanje koje bismo želeli da Vam postavimo je: kako je došlo do toga da preobražaje ovih figura, majke i oca, posredujete slikama prašume? U vašoj poeziji one su izuzetno razvijene i detaljne, što nam se učinilo kao ozbiljan i složen način da se izraze izvesne ideje o ličnosti i subjektivnosti.

PP: Ja ne pišem kao ostali pesnici i pesnikinje – pre svega zato što sam počela kao vizuelna umetnica – ja pištem na način vizuelne umetnice koja određenu temu opsesivno obrađuje, iznova i iznova. Poput Pola Sezana i Mon San-Viktoar – uvek ju je obrađivao pod drugim osvetljenjem, pokušavajući da je oslika bolje, da pogodi ono pravo. To je u stvari proces neprestanog produbljavanja jednog problema, umesto da kažem „sada bih mogla da probam nešto drugačije.“ Ali sve je počelo kada sam putovala u venecuelanski Amazon da vidim Anđeoske vodopade, najveće vodopade na svetu, gde me je čitavo okruženje prosto preplavilo: Tepui planine, reke, šume, pemonski narod iz tog kraja, mitovi, naročito šamanski obredi, obredi za mlade ljude, dakle sve – za mene je to postalo nešto kao ono Remboovo „dugo i planirano rastrojstvo svih čula“. Tako je delovalo na mene.

R: Postoji još jedno pitanje koje bismo Vam postavili u vezi sa ovim. Radi se o kontrastu između divljine i takozvane civilizacije, budući da u svojoj poeziji stapate metafore i slike prašume i urbanog okruženja. Čini se da otkrivate divljinu u običnom, svakodnevnom iskustvu savremenog života. Sa druge strane, u Vašem se pesništvu odigrava i suprotan proces. Da li biste to mogli da objasnite?

PP: Da, pa, dozvolite mi da nastavim o tome kako je sve počelo – sve je u stvari počelo mojim odlaskom u Amazonsku prašumu kojom sam postala opsednuta. A onda me je kontaktirao moj otac, kao grom iz vedra neba, nakon što je 35 godina bio odsutan. To je za mene bila ogromna stvar, tako da sam otišla da ga posetim, iako mi je bilo jako teško da ga posetim … ali sam istrajala. U prvih par meseci nisam mogla ni da pomislim da mu se približim. Ali u kvartu u kome je živeo, u Latinskoj četvrti, postoji Jardin des Plantes, mali zoološki vrt. Drugi, veći zoološki vrt bio je zatvoren zbog renoviranja. Tamo sam videla amazonske životinje i počela  da pišem pesme iz zbirke The Zoo Father, u  kojoj sam i njega i sebe predstavila sa maskama tih životinja, i tako je sve počelo. Ali ja sam donela divljinu u Pariz, jer je Pariz za mene verovatno bio divlje mesto. Sa druge strane ja takođe volim divljinu, volim Amazon, iako je, kao što znate, izuzetno neprijatan i neugodan. Definitivno neprijtan! (smeh). Ali sam ga zavolela. Na kraju sam zapravo zavolela i Pariz, dok ga kao dete nisam podnosila.

R: Postoji lepota u Amazonu, koju prenosite Vašim pesničkim jezikom, načinom na koji stvarate i koristite slike prašume.

PP: Hvala. Da, zanimao me je jezik, želela sam da se zabavim sa jezikom, sa imenima stvorenja i biljaka.

R: Ono što takođe možemo da primetimo jeste da Vi kao pesnikinja preuzimate moć u svoje ruke, tako što na neki način menjate istoriju. Ovo je posebno interesantno sa društvene pozicije žene i ličnog iskustva. Često se govori da je ženska poezija subjektivna, što uostalom nije tačno, ali čak i da jeste, zašto bi to bilo problematično? Ovo stanovište se koristi kako bi se ženska poezija diskvalifikovala, jer ona navodno samo govori o njihovom „malom“ svetu, o porodici, što je u osnovi manipulacija, budući da je celina sveta sačinjena od tih „malih“ svetova.

PP: Tako je, posebno odnos sa majkom oblikuje ljude na presudan način. Oblikuje političare, oblikuje svakoga. Istina je da je moje pesništvo ponekad kritikovano zato što je navodno preterano lično, ispovedno i tome slično. Pogotovo da zalazi u oblasti, koje se u Britaniji smatraju nepristojnim. Ne znam kako je ovde, ali u Britaniji nije pristojno govoriti o pojedinim stvarima. Radi se, međutim, o tome da morate prosto da gledate – govorim pre svega sa britanske pozicije gde mnogo ljudi, naravno ne svi, živi sasvim lagodno – da morate da gledate prema napolje, na primer ka Pakistanu ili Indiji, da vidite kako postupaju prema ženama, kako su silovane, i kako ih kažnjanavaju zato što su silovane. Za mene je to ogromna tema. Žene u ratu su silovane, znate, a mene zanima zašto? Da li se radi isključivo o seksu, jer je vojnicima potreban seks? Mislim da nije tako. Mislim da se radi o moći i o preziru. Oni pokazuju prezir prema Drugom. Svemu tome pristupam iz snažne lične priče. Ali ne mislim ni da je samo to u pitanju. Jer nisu silovani samo deca i žene, već i Amazonska prašuma, koja se svakodnevno uništava. To je silovanje prirode. To su teme kojima se bavim.

R: Zanima nas kako vidite svoju poziciju pesnikinje u Britaniji? U jednom intervjuu ste govorili o Velsu i Francuskoj, i kakvo je vaše mesto u tim sredinama, kako dolazite iz vizuelnih umetnosti, pa je na neki način moguće posmatrati Vas kao autsajdera.

PP: Jesam se osećala kao autsajder, autlajer kako to danas govore, delimično zbog načina na koji pišem, a delimično zbog toga što sam pohađala umetničku školu, dakle, nemam književnog obrazovanja. Takođe, intenzitet mog dela nije britanski. Dalje, ja pišem o predelima koji se nalaze izvan Britanije. Mislim da ćete biti daleko više prihvaćeni ako u svojoj poeziji opisujete britansku prirodu, koja uostalom i jeste prelepa. Jednog dana ću možda i pisati o njoj, no za sada to još nisam uradila. Moguće je da ću pisati o njoj i zato što trenutno živim u jednom prelepom okruženju. Sve što je u vezi sa pozicijom žene u britanskoj poeziji trenutno u je procesu promene. Išlo je jako, jako, jako sporo, ali sada je došlo do eksplozije. Eksplodirali su i pesnici drugih boja kože, mnogo je više pesnikinja, gej, kvir, trans pesnika i pesnika sa invaliditetom. Čitav spektar se otvorio. Ranije je sve bilo tako konzervativno, tradicionalno i veoma ukorenjeno u tradiciji, jer britanci zaista imaju divnu Britansku književnu tradiciju. Ali pogled im je bio znatno suženiji. On nije održavao britansko društvo, barem ne u gradovima, Londonu, Birmingemu, Mančesteru, Glazgovu, tim velikim multikultiralnim gradovima.

R: Vratili bismo se na jedno pitanje od ranije, zato što ste pričali o ženama i prirodi. Kakav je Vaš odnos prema ovoj vezi žena sa prirodom? Da li ih direktno povezujete? Postoji nešto slično kod afro-američkih pesnikinja, kao što je na primer Odri Lordi. Reklo bi se da niste tako direktni, budući da ona insistira na ovim paralelama, žena-priroda, „majka priroda“, „mi smo priroda“…

PP: Da, pa kada bih tako nešto napisala u Britaniji, to bi prosto bilo viđeno kao izraz nju ejdža.

R: Vaš jezik se razlikuje, ali da li su vaša osećanja prema vezi između žene i prirode slična?

 PP: Da, mislim da jesu. Odrastala sam sa bakom koja je bila velško-indijskog porekla.

R: Ovo ste takođe pominjali u prethodnom intervjuu [šamansku tradiciju koju Vam je prenela baka]. Hteli smo takođe da Vas pitamo i o šamanskoj tradiciji u Amazoniji.

PP: Moja baka potiče sa Indijskog podkontinenta. Bila je to porodična tajna, tako da nisam upoznata sa činjenicama, ali znam da je iz Radžastana, dakle severne Indije, zemlje tigrova. Da, moja poezija je spiritualna, mistična i to je ono za čim tragam. Želim da pišem bajalice, transove, ja sam animista. Verujem da je sve živo … da su drveće i stenje živi.

R: Kako se ovo prenosi u vašu poeziju?

PP: Kada pišem pesmu pokušavam da stvorim čaroliju. Pokušavam da doprem do drugog stanja – teško je to zapravo objasniti, a da se ne upadne u kliše, što ne želim – ali to je ono za čime tragam. Tragam za nepoznatim. Ne interesuje me da svet posmatramo samo kao fizički, materijalan. Ne verujem da je svet isključivo materijalan. Imam osećaj za dubinsko i verujem da nešto više od nas postoji. Postoji neka sila, ali ja ne znam tačno šta je ona. Nešto se dešava što prevaliazi moje i opšte ljudsko razumevanje.

R: Možete li nam za kraj reći kakvu poeziju čitate i koje pesništvo je bilo značajno za vas? Šta volite da čitate?

PP: Nije uvek u pitanju poezija. Moj rad je pod snažnim uticajem vizuelnih umetnosti. U mojoj poeziji takođe možete primetiti uticaj peruanskog vegetalističkog, biljnog šamana Pabla Amaringa, a posebno njegovog slikarstva. Tu je i Pablo Neruda čiju poeziju zaista volim. Postoji zaista toliko mnogo uticaja…

R: Mnogo vam hvala.

 

 

Razgovor za Rizom vodili su Stevan Bradić i Jelena Anđelovska

Sa engleskog preveo Marko Bogunović

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *