Ajkule u rekama – Ada Limon [američka poezija]


Omocat, Sharks in Space, 2011

Kako pobediti kao devojka

 

Najviše volim kobile,
kako sve što čine deluje lako,
na primer: trčanje 40 milja na sat
je zabavno poput dremke, ili trave.
Volim njihov ženstveni konjski hod,
kada pobede. Uši visoko, devojke, uši visoko!
Ali više od svega, budimo iskreni, volim
što su dame. Kao da je ova velika
opasna životinja takođe deo mene,
Da negde unutar nežne
kože mog tela, kuca kobilje
srce od 8 funti,
ogromno od moći, teško od krvi.
Zar ne želiš da poveruješ u to?
Zar ne želiš da zadigneš moju majicu i ugledaš
veličanstvenu mašinu genija kako kuca
i misli, ne, i zna
da će biti prva.

 

Previjanje

 

U šta sledeće da verujem?

Na grobu Denijela Buna stoji natpis, Ubijen od Indijanaca.

               Pokažemo ga; dodirujemo ga kao ranu –
                                                                       omču istorije.

Ispod groba izbija hladan izvor.
               Čist kao savest.

               Sada sam sama.

               Samo ja i bele kosti životinjske šake
               vidljive u procepu.

Ostaje misterija kako zenica može da proguta
tako puno proklete lepote. Napuštenog vlasništva.

Ova zemlja i ja se previjamo.

Ptica koju ne znam ali pratim svojim još-živim okom.

Dan se svlači predamnom u vlažnoj južnjačkoj vrelini –
               cvetna usta,
               opekotina od polena,
               znoj od krila.

Ne želim da budem samo krajolik: kost je sahranjena.

Neka predmet bude
               pokret žutilovke, gorušice,
               lobelije, kandilke, darežljivosti.

Ne želim ništa,
čak ni da ti pokažem –

               američku kadulju, mirtovku, glavu precvalog maslačka,
               padobranac i kruna,
               sve nameravane želje, oproštaj,

jedinstveno postojanje ovog dana u vremenu,
zavičajno polje cveta sebično, samo za sebe.

 

Nakon ledene oluje

 

Pokazujem led na električnim kablovima,
Koji vlažno kaplje u čiste stvrdnute ledenice.

Pogledaj kako čvrsto, kako mirno (oh, mi!)
u klimavom naletu ove epske hladnoće,

a ipak, oboje znamo da će pući,
(zar ne?) odlomiti se, pasti, odustati, rasprsnuti se, sići

dole i ponovo postati zemlja. Lišen
bljeska, blistavi šiljak drhtanja

što preti da će opstati zauvek,
poput agonije. Želim da vidim kako umire: neprijateljska

obamrlost. Veličina u meni, vreli
užas u meni hoće i hoće, hoće da razoruža

ovu nepokretnost. Biću taj udar bilo gde,
nesmotrena šibica na koju se možeš osloniti

da otme život, ili da ga spasi.

 

Dobra borba

 

Šta je prava priča?

Morala sam da povredim nekoga. Ženu.

Morala sam da povredim nekoga ko ga je voleo
pre mene, pre šest godina.

Morala sam to da uradim sa nožem u zubima.

[Izvuče nož, okrene ga u dlanovima.]

Moj nož je rekao, Tako mi je žao, i Volim te,
i Molim te razumi. I Ti si udata.
I Daj mi to.

Kako je prošlo?

Puzala sam na laktovima i kolenima,
i bilo je mrtvih tela na stenama,
svuda po stenama, na crvenim stenama,
galebovi su ih rastrzali, i nije me bilo briga.

A ranije?

Bile smo prijateljice. Bliske.

[Pogleda kroz prozor, posmatra oluju.]

Možda sam to uradila i ranije; možda sam povredila ženu
i možda je primereno da budem ta niska ružna
živa stvar koja provodi svoje vreme naokolo.

Znala si da ćeš je povrediti?

Da i znala sam da će biti tela.
Da i znala sam da ću je izgubiti zauvek.
Da i izabrala sam to i izabrala sam da je izgubim.

Kako voliš?

Kao pesnica. Kao nož.
Ali više želim da budem kao korov,
mala žaba što drhti u vazduhu.

[Malo plače.]

Da li si preživela?

Još bolje, živela sam. I još, živela sam.
Još bolje, živim.

A strah?

Više se ne bojim mržnje.
Šta radimo sa tugom? Vuglimo je; vuglimo je.

Uradila bih to ponovo.

A kasnije?

Morala sam da izađem na kraj
sa načinom na koji su voleli ono što su voleli.

Nisam to mogla da isečem iz sebe.

A sada?

Mislila sam da ću posle prvog uboda naučiti da podnosim,
ali čak i sad, držim vrelu oštricu u ustima
u slučaju da neko dođe da uništi cvat.

[Stavi nož među zube.]

Vidiš? Nož koji nosim?
Seče mi osmeh još šire.

 

Božanska divljina

 

Nakon što smo se gužvali i svađali i ponovo gužvali,
on i ja seli smo u baštu iza kuće pre nego što su se njegovi roditelji
vratili, porumeneli i procvetali zujali smo
od ubrzanog talasanja krvi koja je odrastala
i jedva da sam mogla da osetim svoje ruke, udova utrnulih
od novih dodira koji su delovali strašno
prirodno ali isto tako bolno raspireni u pećnici tela.
Oh moja novosti! Oh moja nova opsesijo, njegove ruke!
Mislila sam da mogu da umrem i budem srećna i skrušena
srećom prve ljubavi i prvog totalnog jebanja.
Htela sam da kažem mami. Htela sam da snimim film.
Htela sam da oduvam stopala do nebeskog grada
dok smo delili džoint u čorbastom letnjem vazduhu
isuviše začinjenom hrastovim lišćem, ekukaliptusom i dimom.
Mislila sam da ću imati srčani udar, priželjkivala sam
ga, želela sam onaj juriš rastanaka
kao i svako dete koje je konačno osetilo plamen.
A onda je iz kamenog daha tišine brda,
iskoračila još jedna životinja, prava životinja, lutajući
konj boje vresova, iz komšijske bašte,
pognutih leđa, viših nego ljudski šešir, tamo gore
vezanih za ništa. Spustio je svoju veliku glavu
do mesta na kome smo sedeli, naduvani, raširenih očiju, posmatrajući
ovu životinju koja je došla da nas pozdravi u našem mladalačkom sjaju.
Delovalo je kao da je dostojan potpunog obožavanja.
Trljao je svoj dugački konjski nos, mermerne oči su se okretale
da nas potpuno obuhvati, da nas udahne, da prihvati naša nova sopstva,
bio je stariji, mudar, sa kopitima, prosed, drevni konj
i ja sam mislila, ovo znači biti blagosloven –
poznati ljubav koja je izvan poseda, izvan
tela i njegovih potreba, koja ide od divlje
stvari do divlje stvari, odobravajući njihovu divljinu.

 

Bodljikava kruška* i pesnice

 

Moj stariji brat kaže da sebe više ne smatra Latinosom i razumem šta misli, ali posmatram ovo čudno voće u mojoj ruci i pitam se šta znači izgubiti svoj bodljikavi omot. Objašnjava mi koliko smo belački i niže-srednjeklasno odrastali i kako ne znamo ništa o bilo kojoj kulturi osim severnokalifornijske kulture, što samo znači da češće duvamo i da se mrštimo na velike prodavnice. Želim da uradim sve što mi kaže. Želim da budem nešto sasvim bez reči. Želim da budem bez jezika i temperamenta. Pre dva dana neko je u Tenesiju rekao, Prestani, Ada je Meksikanka. I nisam razumela o čemu pričaju dok jedan od njih nije dodao, Barem nisam rekao vetbek.** I svi su se smejali. Iskreno, još jedno piće i mogla sam da udarim nekoga. Da započnem poslednju tuču večeri. I baš me briga šta moj brat kaže. On bi ih sve dočekao pesnicama i na nogama se izborio sa svakim rednekom u sobi.

 

* prickly pear, eng. indijska smokva, doslovno, bodljikava kruška
** wetback, eng. pogrdan naziv za Meksikance

 

Ajkule u rekama

 

Reći ćemo neverovatne stvari
jedno drugom u rano jutro –

naše plavetnilo što se penje iz korenja
naša voda što se podiže iz naših veličanstvenih udova.

Čitavu noć sanjala sam logorske vatre i obredne lomače
i ljudske duhove, i duše
iza tih plamenih ptica.

Više ne mogu da razlikujem kada se vrata otvaraju a kada zatvaraju
Samo čujem plamen kako kaže, Prođi.

Kratak je prolaz –
do sledeće spavaće sobe.

Razmisli o kvaki. Razmisli o ključu.

Kažem drugarici kako se plašim ajkula.

Kako mislim da sam ih videla u reci
preko puta moje ulice.

Čekala sam ih jednom, držeći svežanj
devojačkih suza* u ruci,
tresući ga poput devojke slabih vlati.

Ona mi šalje članak iz Nacionalne geografije koji kaže,

Svake godine ajkule ujedu manje ljudi
Nego njujorčani, prema evidenciji Zavoda za zdravstvo.

I tako me pošalje svojim putem. U Grad Ajkula.

Kroz druga vrata, koračam ka Istočnoj reci govoreći,

I ajkule su ljudi.
I ajkule su ljudi.
I ajkule su ljudi.

Sve što mi je potrebno zapisujem na dnu
mojih patika. Kažem, Hajde da šetamo zajedno.

Sunce iza mene je poput vatre.
Mali plameni u talasima reke.

Kažem nešto Bogu, ali on nije živa stvar,
zato ponovim reci, kažem,

Hoću da prođem kroz ova vrata
ali bez onih duhova na rubu,
Želim da oni ostanu ovde.
Želim da odu bez mene.

Želim da izgore u vodi.

 

*rattlesnake grass, eng. devojačke suze, vrsta trave

 

Put koji se širi

 

Čitavu zimu put je bio popločan kišom,
               čuvajući oblik kao da je sačinjen od sopstvenog smera.

Imamo puno dana. Ili nemamo.

Žena u kolima zuri napolje, ruke joj trnu.
               Kada je svet počeo da nas izguruje tako brzo?

Plava šojka leti nad njom u vresove.
               Još može da je vidi – njeni blistavi pokreti tresu krošnju –
               sigurno je radosna zato što se slaže sa nebom.

Poštenim oblacima.

Nežnost izrasta poput lepeta u njenim rukama.

Želi da je drži među dlanovima, ali tako da je ne pritiska,
               baš kao što drvo drži šojku darežljivo
               u svojim voljnim granama. Proleće huji kroz nju
               oslobađajući joj udove od nežive tvari.

Ne može da odluči šta želi, ali danas je dovoljno
               da želi i da želi. Da je telo

               u svetu, koje traži, a sam vetar postaje

               njen divlji šapat.

 

Petnaest lopti od perija

 

1.

Ostavljajući većinu sveta netaknutom ovog ranog jutra,
               pronašla sam tomove šapata u mojim plućima i ušima.

Čega se najviše bojim: ludila, nepostojanja.

Siktava veličina dolazi i obezdomljuje me, jedino u časovima
               kada uopšte nisam ona koja jesam.

Deluje mi da čitav minut zurim u reč nests.*
               Ima previše S. Teška je od S. To nije mesto za pticu.

               Sve stvari koje sam sakupila deluju sada tako neverovatno, ove cipele
               i ova vrećica semena bez tla u kome će živeti, bez božanskih kapi na nebu.

Vračara moje majke kaže, svako u suštini želi
isto što i drugi, osećanje pripadnosti, povratak kući.

Htela sam da budem kolibri.
               Imalo je smisla da žudim za brzim krilima i za veštinom neprestanog lebdenja –

               da budem Huicilopočtli što pripitomljava svoje zmije.

Ponekad međutim ova pomisao me iscrpljuje i
               želim da budem spori konj, teniska patika.

6.

Prvi put kada sam stvarno uživala u seksu
               bio je prvi put kada sam bila srećna što sam devojka.

Otkrila sam da postoje dva srca u ljudskom telu.

               Zurila sam u svoj ravni stomak, u njegov odvojeni damar
                             koji je napuštao moj pupak poput buldožera.

                             (Kakav užitak – ovo dvostruko obitavanje
                                           tajanstvenih naglašenih pulseva!)

               Ležeći na bež posteljini posmatrajući
               trg, osećala sam kao da sam progutala celu pticu.

               Nije mi dala krila, oborila me je na leđa nedeljama.

               Nisam mogla da pričam telefonom bez drhtaja,
               a kada sam se osmehivala, sa desni mi je kapala ptičija krv.

Ne govorimo o ljubavi,
               porodila sam samu sebe u životinjsko biće.

 

Fin*

 

Smotana zajedno sa svim ovim ajkulama
što plivaju u kadi, više ne mogu da te čujem.

Barakuda u krvi, šapat korala u ovim dobrim kostima.

               Jednom sam rekla, Volela bih da možeš da me pokupš sa aerodroma.

(Prevoz avionom: veliko krivudanje puti)

               Ovde si, ne trebam da te pokupim.

Ali to je ono što želim: grubi ulov, jedinstveno vreme.

               Koliko već plutam ovde?
               Isprva svetlucaju slova, potom zastoj u grlu.

Frižider ne kaže ništa; ni prozor, ni vrata.

Pod vodom, sve te stvari plivaju.
Peraje* hladnokrvnog skalara snažne kičme.
Peraje* vitkih toplokrvnih tigrastih ajkula.

               Voda u kadi puna sutrašnjeg vrtloga, ali ipak ću debeloj usni
                   dati da bude osušena-poljupcem.

Naga, nemam džep u koji bih te stavila.

               Nemoj zaspati u vodi.
               Nemoj zaspati u vodi.

Moja nežnost te je uplašila – krug oko moje krljušti,
               središte univerzuma, rekao si da je središte.

Nežna površina puna dozvola i molbi.

Koliko konstruisanih razgovora? Pomeri usta ovamo.

Izneverena ribo, sablasna vodo, šta je sada udica?
               (I sve te mreže pod mojim rukama.)

Osetila sam cim, tonem.

 

*igra rečima, fin eng. peraje, fr. kraj

 

izbor i prevod  Stevan Bradić


Ada Limon (1976) je autorka zbirki pesama Lucky Wreck (2006), This Big Fake World (2006), Sharks in the Rivers (2010), Bright Dead Things (2015), i The Carrying (2018). Dobitnica je Nacionalne nagrade kruga književnih kritičara i finalistkinja je Nacionalne nagrade za poeziju. Objavljivala je pesme u brojnim publikacijama, uključujući The New Yorker, the Harvard Review, Pleiades, and Barrow Street.Trenutno predaje na Kvins univerzitetu Šarlot. Živi između Kentakija, Kalifornije i Njujorka.

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *