Life Line, Main Vain – Jerome Meadows
Eksperiment sa pihtijama
–
Ovde započinje. Ovde je beskrajno. Uglavnom
sirotinja. Pomalo paralelno sa tračnicama.
Gnojivo, vlasništvo, bes. Ovde je sveže.
Lavirint. Upravo ovde započinje. Lak,
kako je rečeno. Ili belance. Tikve, čikusi, razumevanje
zrelosti. Šta je sveže, šta nije, pod jednakim
neodgovornim pokroviteljstvom. Priča se da luksuz korača
ponekad, u podne. Umekšaj svetlost što se rasipa preko takvih
eufemističkih ožiljaka. Na čiviluku (ispred nas).
Na cvetnim vencima (ispred nas ispred nas). Prigušene
slike smrti ka kojima iskrivljeni pravci smeraju.
Citrus što se uvija prema svetlosti, toliko kiseo. Ali ovde
gde mu je početak, ovde, odakle pravci
beskonačni započinju, ovde su glasovi, ovde cene.
Lak na ovom proizvodu, nadrealna fotografija,
zatrovano sanjarenje. Ništa čisto a ipak, nagovešteno prisustvo,
neviđeno. Proizilazi, neverovatna inteligencija. Može
se držati u ruci, jeste. Blagi plamen citrusa,
blaga uzdignutost sa zemlje. Eufemizam za
straćaru. Eufemizam za sirotinju. Mršavo telo,
vitki pasulj, izdržljivi bataci pucaju. Ništa još
čisto, opušteni noževi šire luksuz. Usamljeni hlebovac
napuštena košnica. Velebilje prestrašeno njihanjem.
Limfa je anksiozna. Devojčica pomalja svoju ružnu
glavu, usporenu sposobnost sećanja. Lak, kaže.
Lakiraj to. Ovakav je saobraćaj nemoguće
obuzdati. Njena koža svetla, majčina providna.
Tako započinje, čin razumevanja stvari,
umekšava se, u korpi, plastici
bezlglasnim pozdravima, naklonostima, ućutkan. Njene oči
laminiraju nemoguć vajarski oblik. Stvari sazrevaju
duž ovog beskrajnog rafa. I ona takođe u
gradu zvanom Frejzer naspram policijske stanice i
mesare, pored tračnica, razvijenih
simptoma, histerije, depresije, devijantnog seksualnog
hipnotizma. Rekla nam je, ali ne bez otpora, da je
stekla obrazovanje. Njena majka govorila je
primerenim jezicima. Govorila je samo lak. Lakirajte
to. Mozak kao žele, a u njemu nešto zarobljeno.
Posmatra ga svojim dvostrukim-okom, njegov blistavi
breg oblina, supu zasićenu lipidima. Vulgarno ga
nazivamo želatin. Vratićemo se ovome
kasnije. Jer devojčica podiže glavu na zvuk
zajednice, koju prepoznaje kao pleme, kasnije mafiju.
Deluje kao da razume ali ne razume, tuga
cenkanja. Da li može da dođe da nam kaže to
ne budimo tako sigurni. Ali tu započinje.
Zgušnjavanje limfe, neprestana stidljivost,
strasti. Beskrajno je. Kao simbol, luksuz
i siromaštvo su, ona uviđa, isto. Sluša rasipno.
Povezanosti se pojavljuju, nestaju. Ona ih
lakira. Ali siromaštvo je, uviđa, u mislima,
budući da joj je ova reč inače zabranjena, stvarno.
Izgovaranje je onda pripadalo laktovima i kolenima.
Duh se nikada sasvim ne proteže između njene majke
i žene na plavom šatorskom krilu, ali se dodirnu rukama.
Majka saobraća sa skoro svakime. Devojčica
podiže svoju ružnu glavu ljubopitljivo. Ponavljanje što
je raskošno i zatvara institute. Govori, kaže,
govori, moje srce je želatin. Ako je išta luks to je
ovaj surovi, nezamislivi snimak. Poput palate, kaže. U
budućnostima slavnim i sistematičnim reč atelje će
postati naš opis. Čisti fragment, ovo urušavanje
pravaca. Krivine, misli. Napadi besa. Prašnjava
koloidna elegancija vazduha, misli. Posmatra je
dvostrukim okom, iz vajarskog ugla. Prašnjava
supstanca prekriva stvari, ravnomerna muzika. Jer ovde
ona počinje da je razume, nežna, a posle i da je
namiriše. Vulgarno je nazivamo novcem. Govori, ona govori.
Vlaga se nalazi na svega četvrt inča od nje,
taložeći se ponekad kao znoj. Bila je
neverovatno ranjiva, čak i bez trulog
jezgra. Šta ju je moglo nagnati na nostalgiju. Vreli čaj
rastvara ohlađeni žele. Bez kvaliteta finoće, ovde.
To je ništavilo i testera. Ponavljanje je raskošno.
Narušava zakon. Započelo je kao tendencija. Sitan prestup.
Delirijum dodira. Strast svile. Subjektivni
korelativi. Želja, mračni zahtev, okoštavanje i
skraćivanje zvuka. Odbijanje plesa. Okretanje
unutar apostrofa. Meditativna
povorka. Postalo je teško. Prelakirala ga je.
Posmatrala ga je svojim vulgarnim okom. Vulgranim, ne grubim.
Prelakirala ga je. Nije stekla ni jednu poslasticu. Odložila
ga je u njegovu čistu budućnost, blistavi breg. Suprotnost
vrelog čaja i keksa. Sa lakom koji ga je prekrivao. Beskrajno,
uglavnom luksuzno. Teško razgovetno. Bes.
Mišljenja. Ovakav saobraćaj teško je obuzdati.
Ali ne, na nju nije imao efekta. Nikoga nisu duhovi
odneli. To nije bio pašnjak na kome je rasla.
Niko se nije cenkao, niko povukao. Bio je poput laka
na njoj.
–
Rapsodija
Naginjanje, kao kada bih ja naspram
blaženo zelene, deluje simetrično
sa velike razdaljine, pretpostavljam.
Da li poznaješ ovu želju? Deluje pomalo
kao kada se nasloniš na nešto. Ponekad
je iskustvo takvo,
hranjivo. Stvar je u tome, što razvijam
akcenat. Ne dopada mi se.
Pokušavam da ga suzim, oklevam. Pokušavam da ga pevam,
oklevam. Samo što nisu svi kleknuli,
pirovski. Mislim, kongresna melodija,
zavodi moje agnostičko telo. Zato malo
kasnim za njom, ali sam tu. Shvatam da zvona
orkestriraju zakon. Shvatam da su kentauri
zvezdani. Njihova nagomilanost
očekuje naša božićna sakupljanja. Sunčeva svetlost
prolazi kroz uzdignute okruglaste
asemblaže. Za tren ću se pričestiti,
ali postoji u meni sićušna antinomijska
pegava želja. Zato oklevam na tren,
a onda pođem za njima. U popriličnu
sunčevu svetlost, što se rasipa naokolo
sasvim lenjivo. Sasvim nalik na cvetni
čep. Neko otvori selo
koje otvori zvukove. Naspram
crkve na brdu.
Prema kojoj se vernici senzualno
okrenu. Ako je izgube, ka čemu
će se klanjati? Paluba
napravljena polako od ateizma i mahovine –
izaziva razarajuće zvučne
svrhe nekoga ko je dekolonizovan?
Nalik je na nevinost sasvim
u daljini, iskrivljenu.
Ne verujem u propuste,
ali tako je.
Kao da prelazim iz
jedne želje
u drugu
asinhrono.
–
Rapsiodija
Jer u početku je bio zvuk i zvuk
je bio dobar. Polizala sam ga. Bilo je smisleno. Pomuzla sam ga.
Ali vidiš rat ga je poremetio. Čist istorijski
prelom pravo po sred piste za sletanje. Polizala sam ga.
Nešto u njegovom obliku, nešto u
njegovom dodiru. Iz njega je izašla muzika. I moja želja
za njim, u sve većem krugu. Lira? Da li je osećaš? Izgubili
smo zajedničku meru. Polizala sam ga. Ovaj mit.
–
Rapsodija
————-– ili rubarb?
Zanemarivši razliku između određenog cveća
i kruna karfiola prsti zamirišu na začine
kada se o njih trljaju. Ako bih pala
u ekstazu učinila bih to u niskom i mekom
korovu, čvrstim prorčanskim šupljinama kore drveta.
Neki pejzaži pod pritiskom
predviđaju atonalno nebo.
Zanemari razliku među cvećem.
Konzervirani hladni metal
kanti za đubre, blago krivuda,
međuvlast pašnjaka, čudna
maštovita bekstva, prema prema.
Tamo gde polje rubarba nije tako sjajno
crveno kao što ti se čini, nije tako precizno
ili blještavo, isuviše zelenila
štrči, stabljike i listovi poput pene
glasova, vodeno otelotvoreni
tu gde zvukovi toliko pojednostavljuju
milje u tu vlagu tamo,
tu posrćem
kako bih približila trajanje drugih, kako bih se pojavila
istog vremena kao i prostora,
užasno brinem, oklevam, gubim meru, sok
se proliva niz mene,
रस ರಸ.
Kao
jasno mi je da sam nisam naštimana.
–
Zemlja pijavica
Kao da si u glasnim meditacijama visokih sveštenika nalaziš se u pokretu i nervozna a daleko u pozadini kreću se crna stabla. Jer kada kažem ti mislim ti, u netaknutoj morfologiji. Možda ne misliš da u tebi ima bilo čega posebnog ali možda misliš. Količina je nekako uverljivija kada pijavica vodi ljubav sa tobom kada se trošiš. Mnogi dani prolaze tako što raspliću središnje lajtmotive tvog života. Nemaš prirodu, samo divljinu. Tako je poput onoga kada se ne može reći. Tako takođe nije poput onoga. Uzimaš svoju apofazu i higroskopnost i kada pljušti kao sada osetila si sve. Petrihor, petrihor, dozivaš, želeći da uvek budeš seme.
–
Pet jutara
Vrh ovog brda se zove vidikovac ali to nije figurativno. Napravili smo filologiju od toga koja je bezgrešna koja je kao i mi sada, figuralna. Limunova trava raste divlja na padinama vetar kroz nju. Trelaži su na mestu, ograde zvane oči. Postoje reke u daljini koje muzu. I mi posmatramo i proveravamo motocikl dok krivuda uz padinu. I divljamo na mestu kroz limunovu travu što je polegla i kroz vidljivo. Postoje trenuci u kojima se uslovi uma približavaju uslovima tela koje nazivamo ekstazom koji se sada javljaju.
–
Smokva daviteljka
Duboka tama negde je parapet za postupke preživljavanja. Daviteljka napreduje u ovoj vrelini umnožavajući svoje ruke. Poput one koja ne koja sluša koja poredi koja je analitičarka događaja što se nižu tako brzo da bi bili istorijski šta je preostalo osim da bude sušičava. Bogato je i moje neiscrpne ruke uzbunjuju. Bilo bi bobica, bilo bi drveta. Konačne oniričke misli pored vode pored drveća što cede svetlost. Slažem se o premisama
prašume. Slažem se o primerenim zvucima gušenja. Negde duboko jezik seksualizuje svoj užas o načinima na koje se u njega može infiltrirati je telo gde je govor pokret sve što možeš da učiniš je da se krećeš. Negde duboko
blesavost je luksuz a vazduh koji mi je potreban vazduh i svetlost kao siromaštvo nestaju. I davitelj kao aroma okružuje kao ukras sedi. I da bi bila blesava morala si jesti morala si disati. Postoje bobice postoji drvo. Nema pasivnih primalaca u miroljubivom i -fagičnom svetu.
–
–
izbor i prevod Stevan Bradić
Aditi Maćado je pesnikinja i prevoditeljka iz Bagalora, Indije. Njena prva zbirka pesama Some Beheadings (Nightboat, 2017) nagrađena je The Believer Poetry nagradom 2018. Među ranijim radovima je i prevod Farid Talijeve Prosopopoeia (Action, 2016) sa francuskog, kao i pamflet Prologue | Emporium (Garden-Door Press, 2018). Objavljivala je poeziju u brojnim časopisima, kao što su Western Humanities Review, Seedings, Volt, i Lana Turner Journal. Pesnička je urednica časopisa Asymptote i rezidencijalna pesnikinja na Vašington univerzitetu u St. Luisu.