Jedna me samo tišti misao:
Na dušeku ne skončati tek, ne,
Istiha svenuti kao cvet
Potajno kome crv podgriza srž;
Istrošiti se mirno kao luč
Što tinja tu u pustoj odaji.
Ne daj mi, bože, takvu smrt.
Ne meni, samo, takvu smrt!
Nek budem munjom ošinut, spržen bor,
Iz korena kog čupa bure bes;
Il stena koju s vrha planine
U provaliju ruši urnebes.
Kad celom ropskom svetu tom
Dojadi jaram, pa se uspropne,
Zavitla, rumen, žarkom zastavom,
A na njoj sveto, plamno slovo to:
Sloboda celog čovečanstva!
I to zagrmi od zapada na istok,
I s tiranima bukne boj, —
O, tu da padnem,
Na tom ograšju!
Mladosti moja, tu mi prospi krv;
Radosti moje tu poslednji krik
Nek trube zvuk, i mačeva zvek,
Topova rik, uguše zanavek.
U naletu ka pobedi,
Hatovi, hržući,
Prejur’te me, pregazite,
Na bojištu nek ostane moj krvavi leš!
A svane l’ dan velikog pogreba,
Uz glase tužne i toržestvene,
Pod teškom senkom crnih zastava,
Rasute kosti prikupite mi
U zajednički grob junaka svih
Što padoše za tvoj pobedni steg.
Preveo sa mađarskog Veljko Petrović
Pesme, Beograd:Nolit, 1973.