Dimnjak u prošlosti, u daljini – Siniša Tucić [poezija]



Dimnjak u prošlosti, u daljini

Iz autobusa,
video sam znak pored puta
slovima je pisalo,
strelica je pokazivala.

Pored puta stajala je napuštena fabrika
zarasla u travu.

Iza zaključane kapije
sa one strane ograde
nekada su maštana tela.

Dimnjak se pušio u prošlosti, u daljini.

Sedeo sam u autobusu i nisam sišao na
stanici.
Mogao sam samo da sanjam fabriku,
koja je ostala iza mene.

Sanjao sam budan
i nisam mogao da izbacim
sveminutni košmar iz glave.

Autobus je prošao stanicu,
a ja nisam sišao.
Tela su ostala u fabrici.
dimnjak se pušio u prošlosti, u daljini.

Nedosanjani modernizam

Moje telo će nestati u prekinutom snu,
u fabrici čokolade,
u nedosanjanom modernizmu.

San me uvek vraća u prošlost,
u nezavršenu priču,
u neostvarenu ljubav.

Devojka u koju sam bio zaljubljen,
nije stajala na mostu,
prema industrijskom naselju,
jer nikada nije ni postojala.

Fabrika čokolade
polako se topi.
Most lebdi u vazduhu,
fabrički dimnjaci i industrijsko naselje
su nedosanjane kulise.

Traumu moram da obnavljam
i trajno se vežem
za san koji nikada neću dosanjati,
za modernizam sa kojim nikada neću
raskrstiti.

Treba biti otvoren za ljubav
i osloboditi se tela
za nedovršenu priču,
i nepostojeće kulise,
za fabriku čokolade,
koja se neće otopiti.
Zauvek stajati na mostu
i iščekivati susret.

Drvo sa dugom istorijom

Drvo
nije zasađeno u šumi
nego pored zgrade
od crvene cigle.

Čovek koji prolazi
i ulazi u zgradu
daje antropološki kontekst
stablu koje raste iz korena.
Drvo je zauvek uprljano
humanizmom.

Bomba-civilizacija,
spakovana u suptilni uložak
hemijske olovke,
razara koren,
potresa stablo.

Drvo ostaje postojano.

Sve je vidljivo,
pogotovo leti,
kada krošnja lista.

Stablo pored zgrade,
dugo može biti živo,
i nije nimalo nevino.

Zarobljen koren
ima ograničenu politiku
bez ideološke samosvesti.

Ne može da napravi promenu
zauvek će ostati kod ulaza u zgradu
ima stabilnu poziciju.

I čovek prolazi pored,
ne može da bira.

Jedan od faktora je vreme,
a drugi – rast.

Appendix vermiformis

Imperija je polurazorena,
neobično se sve
sukcesivno zaustavlja,
u sporadičnim događajima,
direktnim revolucijama.

Nafta još uvek pršti
iz appendix vermiformisa.

Nijedno,
rutinskom operacijom
izvađeno,
slepo crevo,
nije bačeno.

Premešta se
posle svakog zahvata
gumenim rukavicama.

Integrisan
u stvarnost van tela,
nepotreban ostatak iz prošlosti,
u novom svetu koji se ruši,
ima svoju svrhu.

Rizomi su otuđena podrška
appendixima
ali i dalje postoje
u polurazorenoj imperiji.

Na prvi pogled
niko nije zainteresovan za naftu
u suksecivnom zaustavljanju.

Izvađena slepa creva
polako preuzimaju vlast.

Iako je sumrak odavno pao,
a zapaljeni appendix vermiformisi
tiho tinjaju u plamičcima vatre,
nikada da dođe koherentna noć,
u kojoj će neki prst na štekeru
konačno ugasiti svetlo,
osloboditi nepotrebne
ostatke iz prošlosti,
ukinuti svrhu.

Dolazeći do broja 81

——————————— Senki

Došao sam do broja 81,
tamo gde okreću autobusi
i ljudi izlaze na zadnjoj,
a ulaze na prvoj stanici.

U zagrljaju
jedan drugom pokazujemo grad
u kojem smo postali deca
božijom voljom.

Udišemo vetrove
bezgraničnog kosmosa
i izgovaramo jezik reči
koje jedino ti i ja razumemo,
stvarajući vetar i mirise
u našem zagrljenom kosmopolisu.

Jedne vetrovite jeseni
spoznao sam da ne starim
i da dvadesetogodišnjica
moje poetizacije urbanog
ima smisla.

Ukinuo sam propise
ukinuo zakone
i skinuo tegove
normativnih ograničenja.

Otišli smo na predstavu mojih prijatelja
u zabranjenu bioskopsku salu.

Grad kao grad.

Sa tobom sam sebe
spoznao u njemu
dolazeći do broja 81
tamo gde okreću autobusi
i ljudi izlaze na poslednjoj,
a ulaze na prvoj stanici.

Iz knjige Siniše Tucića, Mehanički monstrumi, Beograd: Enklava, 2020.

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *