Dimnjak u prošlosti, u daljini

Iz autobusa,
video sam znak pored puta
slovima je pisalo,
strelica je pokazivala.

Pored puta stajala je napuštena fabrika
zarasla u travu.

Iza zaključane kapije
sa one strane ograde
nekada su maštana tela.

Dimnjak se pušio u prošlosti, u daljini.

Sedeo sam u autobusu i nisam sišao na
stanici.
Mogao sam samo da sanjam fabriku,
koja je ostala iza mene.

Sanjao sam budan
i nisam mogao da izbacim
sveminutni košmar iz glave.

Autobus je prošao stanicu,
a ja nisam sišao.
Tela su ostala u fabrici.
dimnjak se pušio u prošlosti, u daljini.

–

Nedosanjani modernizam

Moje telo će nestati u prekinutom snu,
u fabrici čokolade,
u nedosanjanom modernizmu.

San me uvek vraća u prošlost,
u nezavršenu priču,
u neostvarenu ljubav.

Devojka u koju sam bio zaljubljen,
nije stajala na mostu,
prema industrijskom naselju,
jer nikada nije ni postojala.

Fabrika čokolade
polako se topi.
Most lebdi u vazduhu,
fabrički dimnjaci i industrijsko naselje
su nedosanjane kulise.

Traumu moram da obnavljam
i trajno se vežem
za san koji nikada neću dosanjati,
za modernizam sa kojim nikada neću
raskrstiti.

Treba biti otvoren za ljubav
i osloboditi se tela
za nedovršenu priču,
i nepostojeće kulise,
za fabriku čokolade,
koja se neće otopiti.
Zauvek stajati na mostu
i iščekivati susret.

–

Drvo sa dugom istorijom

Drvo
nije zasađeno u šumi
nego pored zgrade
od crvene cigle.

Čovek koji prolazi
i ulazi u zgradu
daje antropološki kontekst
stablu koje raste iz korena.
Drvo je zauvek uprljano
humanizmom.

Bomba-civilizacija,
spakovana u suptilni uložak
hemijske olovke,
razara koren,
potresa stablo.

Drvo ostaje postojano.

Sve je vidljivo,
pogotovo leti,
kada krošnja lista.

Stablo pored zgrade,
dugo može biti živo,
i nije nimalo nevino.

Zarobljen koren
ima ograničenu politiku
bez ideološke samosvesti.

Ne može da napravi promenu
zauvek će ostati kod ulaza u zgradu
ima stabilnu poziciju.

I čovek prolazi pored,
ne može da bira.

Jedan od faktora je vreme,
a drugi – rast.

–

Appendix vermiformis

Imperija je polurazorena,
neobično se sve
sukcesivno zaustavlja,
u sporadičnim događajima,
direktnim revolucijama.

Nafta još uvek pršti
iz appendix vermiformisa.

Nijedno,
rutinskom operacijom
izvađeno,
slepo crevo,
nije bačeno.

Premešta se
posle svakog zahvata
gumenim rukavicama.

Integrisan
u stvarnost van tela,
nepotreban ostatak iz prošlosti,
u novom svetu koji se ruši,
ima svoju svrhu.

Rizomi su otuđena podrška
appendixima
ali i dalje postoje
u polurazorenoj imperiji.

Na prvi pogled
niko nije zainteresovan za naftu
u suksecivnom zaustavljanju.

Izvađena slepa creva
polako preuzimaju vlast.

Iako je sumrak odavno pao,
a zapaljeni appendix vermiformisi
tiho tinjaju u plamičcima vatre,
nikada da dođe koherentna noć,
u kojoj će neki prst na štekeru
konačno ugasiti svetlo,
osloboditi nepotrebne
ostatke iz prošlosti,
ukinuti svrhu.

–

Dolazeći do broja 81

——————————— Senki

Došao sam do broja 81,
tamo gde okreću autobusi
i ljudi izlaze na zadnjoj,
a ulaze na prvoj stanici.

U zagrljaju
jedan drugom pokazujemo grad
u kojem smo postali deca
božijom voljom.

Udišemo vetrove
bezgraničnog kosmosa
i izgovaramo jezik reči
koje jedino ti i ja razumemo,
stvarajući vetar i mirise
u našem zagrljenom kosmopolisu.

Jedne vetrovite jeseni
spoznao sam da ne starim
i da dvadesetogodišnjica
moje poetizacije urbanog
ima smisla.

Ukinuo sam propise
ukinuo zakone
i skinuo tegove
normativnih ograničenja.

Otišli smo na predstavu mojih prijatelja
u zabranjenu bioskopsku salu.

Grad kao grad.

Sa tobom sam sebe
spoznao u njemu
dolazeći do broja 81
tamo gde okreću autobusi
i ljudi izlaze na poslednjoj,
a ulaze na prvoj stanici.

–

Iz knjige Siniše Tucića, Mehanički monstrumi, Beograd: Enklava, 2020.