Opšte mesto – Stefan Basarić [poezija]


Tvoja neizvesna senka (u boji), Olafur Eliason, 2010.


Opšte mesto

trebalo je sažeti jedan utorak
kad je čitav maj prošao u kiši

trebalo je istočiti taj gnoj
svakodnevnog batrganja
i neprolaznog bestežinskog stanja

pronađen je članak
u crnoj hronici jednog dnevnog lista
na ćirilici:
piscu dijagnostifikivana fobija
od pisanja

nema više tih disbalansa
sredine devetnaestog veka
junak našeg doba
pretvoren u gluvo-nemu voštanu figuru
s logičkim aparatom prosečne mušice

mapu anatomije mozga
posmatraćemo kao ovaj orman
iz kataloga:
ako ga raščivijamo ostaje samo neorganizovana hrpa dasaka i šrafova

ni mudriji od nas nisu imali
serum protiv kolotečine kapitalizma

bilo je potrebno nestati
prestati postojati,
a ne biti beo kao kost
ili se probuditi kao neko drugi
negde u Boliviji
s trajnim posledicama potpune amnezije

trebalo je sažeti jedan utorak


Norveške naočare za čitanje

činilo mi se da sam oboleo

jedna napadna misao
kao nagon za povraćanjem
obuzimala me je
sve češće i češće
i ostajala sve duže i duže

poslednji put
bila je sreda
prelazio sam zebru
i neko je razlupao
sve zatvorske brave

počelo je da tutnji
kao u dokumentarcima
o Velikom ratu

ništa se neće dogoditi kada svane
godine je progutala nezdrava ambicija
u točenju pića
sebi i drugima

neko napravi novac
neko decu
neko uspe da ugura osamnaest hiljada knjiga u lobanju
neko zauvek ostane mlad
neko letuje na egzotičnim ostrvima
neko pronađe boga
neko isplanira put do Meseca

i?

jednom se sunce slivalo
po upeklom krovnom prozoru
rekla mi je
dosta tiho
da i nju opseda
ista napadna misao

možda je u tome ključ
pomislio sam


Kognitivna disonanca

razmišljajući o vremenu
koje beskrajno nikuda ne curi
i zauvek ne nestaje,
a nestaće ga pojedincu

dolazi se do ideje velikog metalnog
levka kroz koji protiče nevidljivo
u dubinu bez dna

razmišljajući o svom vremenu
iskorištenom na čačkanje nosa,
prelaženje palcem preko tračaka tuđih
života ili na čekanje lifta

dolazi se do zaključka da je čovek
najmizernija pojava u tkivu vremena
i da se dodeljenim vremenom priprema
da umre bogatiji, sitiji, načitaniji,
naputovaniji, sa zadovoljavajućim
brojem potomaka

razmišljajući o smislu i vremenu

dolazi se do sećanja na rečenicu
prijatelja, velikog vernika, koji tvrdi
da raja i pakla nije
i da se sve to dešava
ovde i sada


Putnik kroz vreme kasni

sa jedanaest godina
sam ukrao sladoled
i bilo mi je krivo
dok su mi se prsti lepili
po julskom suncu

sa dvadeset i tri godine sam
upoznao jednog čoveka
iz Etiopije na keju
i on je tvrdio da putuje
kroz vreme,
ali da se uvek isto dešava

sa devet godina sam
mogao da razumem
apstraktne koncepte
kao što su
novac, vreme, snovi, smrt
ili moral

sa dvadeset i tri godine sam
u podrumu jedne kuće
na Petrovaradinu
poverovao tipu iz Etiopije

sa dvadeset i šest godina
sam često osećao ništavilo
i prazninu
pa sam pokušavao
da razumem zašto je to
tako

sa dvadeset i četiri godine sam
slušao Etipoljanina
kako priča
da narod
stalno galami
i plače
i da je narod
besan
i nesrećan

sa dvadeset i dve godine
sam shvatio
da je neko morao da plati
onaj sladoled koji sam ukrao
sa jedanaest godina
i da je to bila radnica
i da je prihvatljivo krasti
samo od
bezobrazno bogatih ljudi

sa dvadeset i četiri godine
sam shvatio da je
Etipoljanin pokvario mašinu
i da ga ona stalno
šalje ovamo

sa dvadeset i dve godine
sam shvatio da neko može da ti ukrade
i konkretno i apstraktno

sa dvadeset i šest godina
sam sreo Etiopljanina
na keju
i kaže da je bio u
budućnosti
i da je tamo
sve isto

sa dvadeset i pet godina
sam shvatio da su nama
ukrali sve


Dvadeset paradoksa o Čistilištu

Navaho Indijanci, narodi južno od
Kilimandžara i Filipinci nisu znali za
patnje ljudi u Arisu, Raveni ili Valensiji
i njihove vriske u agoniji na preseku
četrnaestog stoleća

informacije se šire gotovo istom brzinom
kao kraci epidemije

ljudi koji kažu “ah, pa umreće samo
stariji” možda ne bi trebalo da dožive da
budu smešteni u tu kategoriju

značajnom delu čovečanstva je crno
ispod noktiju jedina svojina pa im zato
teško pada naredba o pooštrenim
merama lične higijene

crveni Istok šalje bele mantile u grotlo
vulkana, dok u grotlu vulkana brišu
brkove od kapućina

definicija reči “zatvor” glasi: … ustanova
koja služi boravku zatvorenika, odnosno
ljudi kojima je oduzeta sloboda i ograničeno kretanje

u decembru i januaru naredne godine
može se očekivati značajan porast
stanovništva

psi i mačke su neuništive životinje

nagon za pesmom je urođen čovekov
refleks – XXI vek je omogućio direktna
uključenja u osećanja nebrojeno duša
koje pevaju sa bedema svojih balkona

svetski moćnici razmišljaju o ideji
internacionalne novčanice sa likom Leha
Valense

postoji više miliona komada oružja za
dezinfekciju čije odredište gotovo
nikome nije poznato

pukotine i krah ekonomije biće identični
kao slomovi i kolaps ekonomije pre
otprilike stotinu godina
neprijatelj je nevidljiv

otkad postoji čovek, najefikasniji način
bogaćenja je bio u pravilnom
iskorištavanju nesreće drugog

usled nametnutog otuđenja i
nedostatka vitamina D, mnogi će osetiti
da gube razum

veruje se da će jedan nesrećnik,
tokom prolongiranog perioda alienacije,
pronaći rešenje za druge neprijatelje
čovečanstva

plaže i letovališta poprimiće izgled
opustošenih gradova nakon velikih
ratova

jedna žena od sto tri godine je ustala sa
bolničkog ležaja i vratila se štrikanju

nekoliko stotina ljudi tvrdi da su u stanju
da izgrade stambene zgrade od rolni
talet papira

neka naučna istraživanja veruju da će
značajan broj vernika ove godine
prestati da veruje u koncept pakla


Stefan Basarić rođen je 1993. godine u Subotici. Diplomirao na katedri za Srpsku književnost i jezik, trenutno na master studijama. Piše poeziju, prozu i eseje. Njegovi radovi zastupljeni su u brojnim časopisima i zbornicima za književnost, umetnost i kulturu. Živi i radi na potezu Subotica – Novi Sad

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *