Tražiš od mene nešto lepo
Ali kako
sad kad su svi meridijani usporili
a vremenske zone među nama
ostare čitav vek svakog sata,
sad kad su istopili statuu
čuvenog fizičara sa trga,
sad kada su fuksije ostavljene da plamte u gomilama
sa kupinama i onim sitnim plavim cvetovima
čije ime niko zaista ne zna,
sad kada je svaki pab zaključan
a bendžoi presvučeni prašinom
u departmanu tišine,
sad depo vetra sadrži
svaki poljubac koji sam spustio na tvoj stomak, optimistično,
a Taragona, naš grad logorskih vatri
naš grad usputnog fiksanja i vinila,
odložen je u arhivu snega.
Zvuk
za Norberta Valata
Da se iskaže okean potrebna je čitava godina
sa Zumom u promrzlim prstima na obali od četvrt milje.
Zvuk je jedini istinski rečnik prirode
a ne ona paunska paleta za koju se slikari kunu
da je priroda koristi za najbolje stvari, za svakidašnje prolazne freske.
Da se iskaže okean potrebna je čitava godina
prateći duž keja uzrast nadolazeće plime,
njena hučanja i vrhunce i stišavanja kada pokazuje da
zvuk je jedini istinski rečnik prirode.
Priroda svira bas-klarinet u popap teatru u Barseloni.
U polo majci solo svira okean. Jezičari, uduvava
da iskaže okean. Potrebna je čitava godina
ili čak vekovi da se zahvati njegov najnoviji izum:
kao što je na primer zaliv za čamce, ili obrnuti kontratok.
Zvuk je jedini istinski rečnik prirode,
koja je izgubljena u svom MekBuku, taložeći filter za filterom
na taj celodnevni kameniti bazen džeza, sopstveni stadion odjeka.
Da iskaže okean potrebna joj je čitava godina:
zvuk je jedini istinski rečnik prirode.
I to beskrajno brujanje
Dođi mi.
Dođi mi preko kraškog šetališta.
Dajem ti dozvolu,
siguran prolaz iznad i kroz
pšenični-mir, tragom šafrana,
pored kolibe nadzornika
sve do moje košulje sašivene od tišina,
sa rukavima proizvedenim od tišina.
Imaš dopuštenje, možeš da uđeš,
i streseš prašinu sa čizama za šetnju
na mome pragu istočno od polja.
I mada ne možeš krenuti
ka mojoj kući kroz tkanje mašinske buke
dođi. I mada moraš uvek biti
postavljena tako da čuješ ranžirnu stanicu,
na ulicama sačinjenim od brujanja i sirena, sačinjenim bez izlaza
od škripe menjača i tutnjave saobraćaja, dođi mi
mada nikada ne možeš doći.
Disaću ti pažljivo za potiljak,
grudi prilepljenih uz tvoja leđa, bakarnog oblika,
dok povetarac rasipa hibiskus po mojoj sobi,
i začinjava tišinu
solju sa šljunkovitih obala,
ili ću prosto disati ovako
u tvoje uho baš ovako
dakle dođi mi.
Dođi. Dođi mada ne možeš
preko hrapavog krasa,
pšenice što je kremasta i smeđa.
Moja košulja prošivena je ćutanjem milave,
moji rukavi sa osam različitih tišina.
Dođi mi dođi.
Geška
Bila si moj jedini letnji hit.
Ja tebi usputna stvar sa B strane.
Bio sam strahovita prva nedelja septembra.
Ti si bila primorje.
Plesala si adađo zasuta konfetama sa krošnji jabuke.
A ja sam posmatrao sa terase.
Svaku sam izjavu neprestano ispunjavao u tri primerka
Nije te za to bilo briga.
Putovala si jašući na odbeglom sunčevom zraku.
Bio sam tromi autobus za Karlou.
Nosila si lica Kleopatre i Merlin.
Bio sam Ken Barlou.
Osećao sam se kao nužni, poslušni točkić mašine.
Ti si joj izmakla.
Od sopstvenog tela sam joj načino rezervni deo; slugu i terminal.
Ti nikada nisi.
Napunio sam svaku policu u odeljku za grašak i pasulj,
sa sedam urednih redova konzervi.
Ti si provela sedamnaest tirkiznih godina na obali kod Baltimora
posmatrajući tirkizne talase kako se valjaju.
Sedamnaest leta plovila si njihovim krestama
od ostrva do nevidljivog ostrva.
Ja sam usmeravao bake, dadilje, punačke majke, kolica za bebe
ka hlebu i odeljku za ovsene pahuljice.
Od morske pene isplela si mandolinu blistavih refrena.
Ja sam svirao na drombuljama.
Za kolibu gde si provodila zimu napravili su vitraže.
Ja sam bio mrak.
Tvoji blistavi prozori su me propustili, bila si pašnjak ja bitumen,
ocrneo sam tvoj najkraći put.
Bila si uvek za avanturu, ja sam se skrivao. Naprezao sam se, i ti si. Sećao sam se.
Na tvom sedlu nije bilo mesta za prošlost.
Koraci su ti bili svetli, oslobađala si se iz vilične zamke.
Ja sam bio porok.
Znam da mi ti to lupaš na prozor u četiri ujutro
I znaš da ću sve probati dvaput.
Beležnica (u povezu od kozije kože, sa futrolom od kozije kože)
Kozo, zaveštala si svoj epiderm
za ovaj dnevnik, jer ženstvenost daje
mekotu ovoj futroli
što raduje prste.
Povedi me onda, kozo,
sa bezbrižnom sigurnošću,
kroz podnožje brda sećanja
izbrazdano vetrovima!
Dodeli mi stazu što posrće,
što svrdla
i zabija se na gore
i zavrće se u pojmovima.
Neka mi se tvoj napukli i mirni duh
pokorava; vodi me
svojim čupavim kopitima
preko svih onih bregova i dolina
jezika, sintakse,
gore, gore ka tankom
reverbu vazduha,
preko osulina, preko izgaženih uzvišenja.
Kod
Ovaj leptir je satkan od informacija,
blistavo lebdeći nad tvojom rukom.
Tvoja koža što nosi zelenu, zelenu haljinu
dok lenjo naginješ kanticu za vodu
nad grubim papratima i cvetovima
sačinjena je od informacija takođe.
Leptir maše digitalnim jezikom
kojim je ispleten njegov dvostruki plavi motiv.
Zapamti ljubavniče sačinjen si od podataka
i u bajtove ćeš se vratiti.
Kada umremo otićićemo u grad sazdan od vode,
u protočni kompjuterizovani teren:
u njegove kule od kapi, terase uzdignute poput oblaka,
privremene kuljajuće bulevare
oblikovane sučeljavanjem, uparivanjem i rasipanjem bezbrojnih duša,
kada mraz popusti u svakom telu,
u njegovim parohijama proizvedenim od razgranatog elektriciteta
što struji i čini te onime što jesi.
Postaćete poput kiše, poput letnje vode prosute
i prosipane kroz letnji vazduh.
Suton i paradajz
Elena, napravićemo fini paprikaš,
bujon sa ćuftama,
od zečetine i vina.
Pišem ti ovo pored recepta.
Krčkaće se lascivno
– sav od svilenih strujanja –
na jedinoj dobroj ringli starog šporeta.
Njegova dubina, njegovi feromoni
začiniće dnevnu sobu
i presaviti kičme mačaka
u lovački luk
na njihovom raskalašnom putu do balkona.
Gonzales igra ulogu domaćina sasvim graciozno.
Ovidi je tu, pun gorkih
mada bezazlenih anegdota.
Angesi je iz štampe upravo izašao pamflet.
Izgurao sam i rasklimanu staru sofu
punu buva na balkon.
Pijuckam ripaso na balkonu
i zamišljam kako dolaziš.
Dolaziš možda sa tacnom
prepunom monserato paradajza;
naboranog, zgužvanog, nabubrelog,
što se stiska da se ne bi prosuo.
Zamišljam tvoje mačije štikle
kako lupkaju po pločniku
kao da si u pamuku, umotana u tufne,
u ručno zamešanoj žutoj plutaš
pokraj prodavnice sarija Fati Lalija,
pokraj preplanulog smeha kuhinjskih momaka
što se rasipa u ružičastu noć
iz Ibrahimovog Pak kafea.
Skoro da mogu da čujem kako se približavaš
kroz daleku graju
a tamnoputi prodavac lupa po svojoj butanskoj boci
oglašavajući se radosno prema trgu.
Oh dođi i pridruži nam se, Elena,
dođi i donesi taj nemogući paradajz!
Donesi limete i začuđenost.
Donsi bocu Karinjena. Donesi dve.
Sedećemo i uživati u nebu boje lavande,
u kratkotrajnom sutonu na balkonu
dok radosni ljudi prolaze ispod nas.
Elena napravićemo divan paprikaš.
Začinio sam, svetlo ružičastom solju,
zečiji but i slabinu.
Ogulio sam četiri žuta luka.
Pozajmio sam ovo penkalo od Alehandra Gozalesa Gonzalesa.
U Kasi Almiral
Mogao sam ostati, gospodo,
do prvih nacrta jutra,
kad zora boje mandarina, boje ćilibara,
miluje stare pregrade sa vitražima.
Mogao sam se zadržati u ovom separeu osvetljenom svećama
među školjkama,
srebrom oktopoda.
Mogao sam satima
da procenjujem vermute,
različith berbi,
dok kovrdžave niti duvanskog dima
lebde oko ventilatora na plafonu.
Ah mogao sam ostati ovde!
Ali ja, kao minorni pesnik
katalonske neo-renesanse,
pozvan sam na svoju dužnost.
Oh Gonzales, oh Polina,
moram da ustanem i da vas napustim, oboje.
Moram da zapostavim ovaj nabubreli i osetljivi
sufle razgovora,
moram se spustiti niz ulicu Hoakina Koste;
kroz nepokretnu vrelinu,
mrtvačku belinu, opore kanjone Ravala.
Otićiću na sever, uzgajaću grožđe metafore,
obrađivati svoju njivu jezika.
Kako sam samo preorao te nezahvalne terase:
skraćena polja lavande,
površinske slojeve mirisne i nepokorne.
Lagano. Lagano.
Moji stihovi se protežu i oklevaju,
u meri njihove klimave letve.
Moji plodovi dolaze riđi poput rđe, mrzovoljno.
Moja muza je od krede,
od nezahvalnosti i lavande.
preveo sa engleskog Stevan Bradić
Fotografija: David Creedon / Anzenberger
Bili Ramzel je rođen u Korku 1977. godine. Obrazovao se u školi „Severni Manastir“ i Univerzitetskom koledžu u Korku. Objavio je dve zbirke pesama kod izdavača Dedalus pres, Komplikovana zadovoljstva (2007), i San arhitekte o zimi (2013), koja je bila u užem izboru za nagradu za poeziju Irskog Tajmsa, a nedavno je prevedena i na italijanski.
Dobitnik je nagrade Katedre za stipendiju Irske 2013. godine, kao i rezidencijalnog boravka Poezija Irske 2015. Pozivan je da čita na mnogim festivalima i književnim događajima širom sveta. Živi u Korku gde je jedan od urednika izdavačke kuće za obrazovnu literaturu.