Američki san
Moji prijatelji rade u Americi
Spavaju kad ja otvorim oči
Nesto iza ponoći potvrđujemo
Da i dalje postojimo
U telefonu onog drugog
Moja kosa miriše na zapršku
Kuvala sam da ugrejem kuću
Da sam veštica iz bajke
Sama bih se bacila u kotao
Moji džemperi su najdublji zagrljaji
Dajem im toplinu koju nosim
Zajedno se igramo usijavanja granica
Na površini moje kože
Moja sećanja su severni pol
Led se otapa i tanji
Nepoznati virusi izlaze iz dubokog snega
Zaražavamo se prošlim bolestima
Koje ne znamo kako da prebolimo
Moja kuća krcka od hladnoće
Kroz prozore i vrata uvlači se svet
Skupljam se pod jorganom da postanem manja
Manji objekti manje pate
Zagube se i niko ih više ne dotiče
Sve po spisku
Sve ćeš zaboraviti
Lica koja vidiš kad zatvoriš oči
Nečiji glas i hod
Nećeš moći da rekonstruišeš roditelje i bivše ljubavi
Kad ih ne bude
Šta je rekao šta si rekla
Zaboravićeš
Osećaje koji su sada jedina realnost
Lekcije koje učiš formule koje si zapamtio
Ulice koje si pregazio
Mora koja si zagrlio i puštao se
Kao da se zaljubljuješ
Oblik tvoje stolice na poslu
Oblik tvog tela u dušeku
Sve sto ide na ripit
Hit leta godine meseca
Već je krenulo da se osipa
Sve što misliš da si sada ti
Nije ono od juče
Ostaće ti samo miris kuminog parfema iz detinjstva
Prosjak kog si opsovala i nepopravljiva sramota
Jer nemaš kome da kažeš izvini
Trenutak kad su ti se u školi svi smejali
I neko neočekivan ustao da te brani
Jer nemaš kome da kažeš hvala
Fragmenti užasa iz vesti
Zbog kojih mrziš što si čovek
Što svi smo isto telo i ako moja ruka ubija
Ja ne mogu da je odsečem
Jer ona drži pištolj
Ostaće ti samo
Nežnost koju više ne možeš do kraja
Da uobličiš u sećanju
Ali liči na babine ruke dok su mesile krofne
Drugačije nije umela da kaže volim te
Ostaće ti samo
A E I O U i ponekad R
Na kraj sela žuta kuća
Merkur venera zemlja i sve planete do plutona
(Kog niko ne može da ti otme)
Amebe bičari trepljari sunđeri dupljari
Ćelija je osnovna jedinica
Građe i funkcije svih živih bića
I ništa više malo li je
To do lista
Danas nisam uspela
Da izađem napolje poverujem u promenu
Stojim sa strancima kao da smo bliski
Nisam uspela da ne mislim
Na tebe na ubijene pse
Na asteroide koje sada
Možemo da skrenemo s puta
(I niko ne kaže hvala)
Nisam uspela da suzbijem napetost
Da ne raste u stomaku
Danas sam uspela
Da ne kupim još nepotrebne odeće
Da se ne tešim čizburgerom
Da vidim ljude makar na pet minuta
Da se nasmejem ženi na pijaci
Da ne eksplodiram od besa
Danas sam uspela da plačem
Jer je ljudi iz filmova našeg detinjstva sve manje
A mi smo porasli, ali se čudno smanjili
Kao izasli iz veš mašine zgrčeni i istanjeni
Danas sam uspela da spavam 11 sati
I onda je već bilo sutra
Natalija Jovanović (1989), završila je studije srpske književnosti, a bavi se marketingom.
Objavila je tri zbirke poezije i priprema četvrtu.